Evropa nema budućnost

Ponuda „samo vi pustite Kosovo, pred vama je evropska budućnost” ne samo da je nepristojna već je i loša iz vrlo jednostavnog razloga – Evropa, odnosno Evropska unija, nema budućnost.

Evropska unija danas funkcioniše, prema rečima Žaka Delora, kao „neidentifikovan institucionalni objekat”. Problem sa kojim se Unija suočava sličan je onom sa kojim se suočila zajednica Srbije i Crne Gore – nepostojanje funkcionalne političke zajednice. Da li je u tom slučaju moguća efikasna ekonomska zajednica? Odgovor je negativan. Niske stope rasta zemalja EU, visoka nezaposlenost i zaostajanje u razvojnim istraživanjima to potvrđuju.

Pitanje – gde leži vlast u Evropskoj uniji i ko je odgovoran za njene ekonomske performanse – ostalo je bez odgovora i u Predlogu evropskog ustava. Standardi na kojima se toliko insistira ne mogu nadoknaditi činjenicu da Unija ne raspolaže mehanizmima za formulisanje i ostvarivanje ekonomskih ciljeva koji stoje na raspolaganju njenim glavnim konkurentima na svetskom tržištu, tradicionalno organizovanim državama – SAD, Kini, Japanu. Izlaz iz krize u kojoj se Unija nalazi, traži se, uglavnom, u dva pravca. Prvi je intenziviranje procesa liberalizacije, a drugi rekonstrukcija EU stvaranjem „političkije” Evrope.

Prva varijanta podrazumeva još intenzivnije oslanjanje na tržište. Kriza Unije po tom shvatanju leži u nedovoljnoj primeni liberalnih pravila, a ne u nepostojanju funkcionalne političke zajednice. Ukoliko bi to viđenje prevagnulo, Unija bi nastavila da prima nove članice i istovremeno sve više poprima obrise neomeđene zone slobodne trgovine bez jasnog političkog ustrojstva.

Druga opcija, za koju se zalaže veći broj političara iz kontinentalnog dela „stare Evrope” – podrazumeva stvaranje unutar Unije „homogene zajednice zemalja sličnog stepena razvoja” (Moris Ale). Ova druga varijanta se u javnosti naziva različito – „Evropa sa više brzina”, „Evropa u više krugova”, itd., ali u suštini ona znači svođenje EU na zajednicu zemalja osnivača koje bi se čvršće politički povezale dok bi proces proširivanja bio zaustavljen.

Predložene opcije samo potvrđuju konstataciju da EU nema budućnost. U prvoj varijanti Unija bi se pretvorila u evro-azijsko-afričko-atlantsku zonu slobodne trgovine, dakle, praktično bi ukinula samu sebe. Druga opcija, uspostavljanje „političkije” Evrope, vodila bi takođe ukidanju Unije u sadašnjem obliku. Ona podrazumeva rekonstrukciju EU stvaranjem „tvrdog jezgra” od zemalja sličnog stepena razvoja, praktično od država osnivača, koje bi se čvršće politički povezale. Novoprimljene eks-socijalističke zemlje kao ni zemlje kandidati ne bi bile deo te tvorevine.

Dr Milenko Stanojević,
Beograd