Kurtijeva besa

Crvena lokva krvi u prištinskoj Ulici majke Tereze, ostala u subotu posle demonstracija, pokazala je da Kosovo mora što pre da postane nezavisno jer će inače nasilje eksplodirati. Ili je pokazala da Kosovo ne sme da postane nezavisno jer provala nasilja, subotnja i neka buduća, dokazuje da tamo dole nema društva dovoljno zrelog da bi bilo nezavisno a pri tom demokratsko i multietničko. Tek, političku manifestaciju začinjenu suzavcem, sirenama i gumenim mecima, u organizaciji Aljbina Kurtija i njegovog pokreta “Samoopredeljenje” (“Vetevendosje”), niko ozbiljan nije shvatio neozbiljno, sve i ako se na demonstracijama nije okupilo više od tri hiljade ljudi, kako procenjuju inostrani mediji. Pitanje je, samo, kako protumačiti događaje od subote 10. februara. Da li je Aljbin Kurti usamljeni šampion ekstremnijih među kosovskim Albancima, ili istureni predstavnik daleko uticajnijih struktura u (i dalje) južnoj srpskoj pokrajini?

U sukobima sa UNMIK policijom, italijanskim karabinjerima i kosovskim snagama bezbednosti ubijena su dva demonstranta, a barem još dva su teško ranjena. Povređenih, ukupno, osamdesetak. Privedeno 16, zadržano 14; među njima i Aljbin Kurti, vođa neregistrovanog pokreta “Samoopredeljenje”, kome je određen pritvor od 30 dana.

Kosovski pregovarački tim, koji okuplja tamošnju vlast i opoziciju, osudio je nasilje navodeći da ono, nasilje, umanjuje šanse Kosova da postane nezavisno.

Nasuprot tome, šef UNMIK-a Joakim Riker otpustio je komesara UNMIK policije Stivena Kertisa, što se može shvatiti kao udovoljavanje demonstrantima, ali i kao potvrda postojanja njihovog uticaja na kosovska zbivanja – iako Aljbin Kurti, svojim odbijanjem plana Martija Ahtisarija, stoji sam, izolovan od svih kosovskih političkih lidera koji taj plan prihvataju. Osim ako ta Kurtijeva izolovanost nije samo prividna.

Ekstremnost stavova Aljbina Kurtija najbolje se uočava upravo u njegovom odnosu prema Ahtisarijevim predlozima. Kurti je, zapravo, i pre početka pregovora odbacio i Ahtisarija i pregovore jer sa Srbima, okupatorima, nema šta da se pregovara nego da se odmah organizuje referendum na Kosovu i onda proglasi nezavisnost.

Kurtijeva organizacija, ipak, iznosi niz zamerki na Ahtisarijev plan: zamera mu se što deli Kosovo na dva entiteta, od kojih će albanskim upravljati EU a srpskim Beograd, čime će mu u rukama ostati mehanizmi za destabilizaciju Kosova; što, paragrafima o pravima manjina, uspostavlja “tiraniju manjina”; što predviđa povratak imovine srpskim izbeglicama, iako su mnogi među njima tu imovinu “stekli u procesu kolonijalizacije u 20. veku”. Ahtisariju još zamera što “pravoslavno nasleđe Kosova” određuje kao imovinu Srpske pravoslavne crkve, kojoj treba vratiti oduzetu imovinu. Kad smo kod imovine, smetnja je i to što Kosovo treba da preuzme svoj deo ukupnog srpskog duga. Najzad, Kosovo ne naziva državom već multietničkim društvom i teritorijom, ne garantuje mu se članstvo u UN već mogućnost da zatraži to članstvo, a zabranjuje mu se ujedinjenje sa drugim državama.

Ovdašnja javnost je za Aljbina Kurtija (rođen 1975. godine) prvi put saznala 1997/98. godine kada je kao predsednik Nezavisne unije studenata predvodio demonstracije u Prištini. U to vreme su ga neki liberalniji krugovi u Beogradu vrlo rado primali u goste, pa je čak dobio nagradu za mir i toleranciju koju je dodeljivala Naša borba. Imao je i potporu nevladine katoličke organizacije Pax christy, čije je svetsko sedište u Briselu. Uz verovatno posredovanje svog oca, Zaima Kurtija, tada člana Predsedništva Parlamentarne partije Kosova, postaje svojevrsni pulen Adema Demaćija, lidera ove stranke. Od tada počinje savezništvo Aljbina Kurtija i mnogo starijeg i iskusnijeg Demaćija, koje je prikazano i na subotnjim demonstracijama, s njima dvojicom u prvom redu. Elem, krajem 1998. godine, na inicijativu Demaćija, sada u ulozi političkog predstavnika OVK, Aljbin Kurti postaje sekretar Kancelarije OVK; zbog znanja engleskog, zadužen je za odnose sa inostranstvom.

Srpska policija hapsi ga u Prištini za vreme bombardovanja, 27. aprila 1999. godine, zbog logističke podrške OVK-u za koji je regrutovao nove pripadnike iz redova svoje studentske unije. Osuđen na 15 godina zatvora, aboliran je 2001. godine. Aboliciji je prethodila kampanja koju je pokrenula NVO Human Rights Watch; otvoren je bio i sajt freealbinkurti.com, a jedna od najangažovanijih u ovoj kampanji, Amerikanka Alisa Mid, formirala je “Koaliciju za pomoć albanskim studentima”. Koaliciju je delom finansirao i Yory Soroš.

Po izlasku iz srpskog zatvora, u paketu sa Demaćijem, prilazi Ramušu Haradinaju, postavši član predsedništva ove stranke. Potom, septembra 2003, osniva NVO KAN (Kosovska akciona mreža), dok se “Samoopredeljenje” pojavljuje polovinom 2005. godine.

Uprkos javno izraženim neslaganjima, NIN-ovi izvori sa Kosova tvrde da Kurti ima snažnu neformalnu podršku Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, dok je podrška veterana OVK sasvim javna. Najotvoreniju i najznačajniju podršku, ipak, Kurti ima od, u Beogradu nedovoljno poznatog, Narodnog pokreta Kosova (LKC). Reč je o organizaciji koja je još sedamdesetih i osamdesetih godina okupljala sve ilegalne marksističko-lenjinističke grupe kosovskih Albanaca. Wen vođa, Emruš Đemailji, iz svoje baze u Švajcarskoj je počev od 1984. godine izgradio razgranatu mrežu finansiranja; o uticaju ove organizacije svedoči i to da je predstavnik LKC-a za Švedsku, Hajdin Abazi alijas Qum Hayiju, bio sabesednik Ričardu Holbruku prilikom znamenitog sastanka u Juniku 1998. godine, kojim su SAD praktično dale legitimitet oružanoj borbi kosovskih Albanaca. Najzad, na Kurtijevim demonstracijama u subotu govorio je i Fazli Veliju, jedan od glavnih ideologa LKC-a.

Uzme li se sve ovo u obzir, sasvim jasno postaje da Aljbina Kurtija ne treba shvatiti olako. Ne toliko zbog njega samog koliko zbog onih koji stoje iza njega. Jer oni bi, u zavisnosti od sopstvenih interesa i procene razvoja situacije, mogli da ga potegnu, pomisle li samo da će nezavisnost stići brže ako uplaše međunarodnu zajednicu destabilizacijom situacije, ili da će je pretnjom nasiljem i Kurtijevim besom nagnati da umanji i ovo malo ustupaka ponuđenih Srbima.