Gajto Gazdanov – pisac iz senke

Zamislite Nabokova bez Lolite. Teško da bi neki od njegovih romana koji su usledili posle Lolite postigao i približno takav uspeh, učinio slavnim svog autora, ubacio ga u orbitu svetske literature i doveo na vrh bestseler lista, kao što se to dogodilo sa tom “skandaloznom” knjigom. Pre će biti da bi Nabokov do kraja života ostao samo relativno poznat pisac koga obožavaju slavisti po američkim univerzitetima i urednici malih evropskih izdavača. I sve bi se završilo na mitu o sjajnom ruskom emigrantskom piscu koji bi stvarali upućeni fanovi. Uostalom, nešto od takve sudbine, Nabokov je ugrađivao u mnoge svoje junake priča i romana, i na sebi svojstven način, virtuozno se poigravao sa lošijom verzijom svoje sudbine. A jednom je izjavio da je njegovu sudbinu odredila ta mala, krhka devojčica, Lolita.

Gajto Gazdanov: Nabokov bez Lolite.

Danas više nema sumnje da je Gajto Gazdanov (1903-1971), uz Nabokova, najznačajniji prozni pisac koji se formirao u vreme prve ruske emigracije. Stogodišnjica njegovog rođenja obeležava se ove godine u Moskvi, i u rodnom Vladikavkazu u Osetiji. Ipak, prva svetska promocija sabranih dela ovog autora bila je na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga, i to u prevodu na srpski jezik. Objavljena su dva, od predviđena tri toma sabranih dela Gajta Gazdanova: devet romana i tridesetak priča, u prevodu Zorislava i Duška Paunkovića. Izdavač je beogradska “Paideja”.

Bio sam prvi izdavač Gajta Gazdanova na srpskom jeziku. Pre devet godina, u bibliteci “Apatridi” Radija B92, objavio sam njegov roman “Noćni putevi” na preporuku prevodioca Zorislava Paunkovića. Poželeo sam da pročitam i ostale romane i priče Gajta Gazdanova. Kako ne poznajem ruski jezik, prepustio sam se traženju malobrojnih prevoda tog pisca na engleski. Ali, bez uspeha. Jer, godine izdanja u Americi upućivale su na šestu dekadu prošlog veka, i potraga je bila zaludna. Zadovoljio sam se novim čitanjima “Noćnih puteva”. Na više od dve stotine strana, čitalac prati putanje noćnog taksiste u Parizu. Naravno, pripovedač je alter ego pisca Gazdanova, koji je četvrt veka i sam vozio taksi pariskim ulicama. Čudesna je muzika njegovog teksta, briljantni dijalozi, gustina priča koje smenjuju jedna drugu, ispisane biblijskom lakoćom i ubedljivošću. Kako, recimo, odoleti priči koja počinje rečenicom: “Jednom dnevno u Parizu je veče.”

Ne, svakako nije preterano reći, Gazdanov je pripovedač svetskog formata. Ako bih ga poredio sa Nabokovom, sada, nakon što sam iščitao skoro čitavo njegovo delo, poređenje bi bilo na štetu Nabokova. Jer, virtuoznost i mađioničarstvo Vladimira Nabokova otkriva ponekad obrise konstrukcije, tačnije, Nabokov nije sa svih svojih dela skinuo skele na kojima je majstorski gradio književne svetove. I kao da je rekao više nego što je trebalo da kaže, ne u smislu obimnosti svog dela, već u pogledu pojedinačnih ljudskih sudbina koje se ne mogu iskazati matematičkim proporcijama, gotovim formulama i nadahnutom kozerijom. Ponajmanje skelama.

Skoro čitavo književno delo Gajta Gazdanova je autobiografsko. Sižei njegovih priča i romana tematski prate životnu putanju svog tvorca, koji se u Oktobarskoj revoluciji borio na strani Belih, a onda, posle poraza, preko Konstantinopolja i Bugarske stigao na Zapad. Nastanio se u Parizu gde je proveo najveći deo života. Poslednje dve decenije živeo je u Minhenu i radio kao urednik ruske redakcije američke radio-stanice Sloboda. Za vreme Drugog svetskog rata učestvovao je u francuskom Pokretu otpora o čemu je napisao dokumentarnu knjigu Stajem u odbranu.

Za Gazdanova možemo da kažemo da nikada nije bio u trendu, da su njegova dela dugo putovala do šire čitalačke publike, da ga je književna kritika upadljivo zaobilazila nemoćna da izađe na kraj sa prozom koja se opirala uobičajenim klasifikacijama. Više je razloga za konspiraciju tišine oko Gazdanova koga su mnogi od samog početka smatrali najdarovitijim piscem ruske emigracije. Svakako da je i sam Gazdanov tome doprineo svojim ponašanjem. Kada je početkom pedesetih godina prošlog veka, njegov francuski izdavač “Lafon” pokrenuo medijsku kampanju povodom njegovih tek objavljenih knjiga, Gazdanov nije prihvatio ulogu koja se od njega tražila. Uostalom, čovek koji je četvrt veka proveo vozeći taksi pariskim ulicama, i čija je mladost prošla u hororu građanskog rata, koji je poznavao najudaljenije zatone ljudske duše, relativnost sreće i uspeha, koga nikada ništa nije moglo iznenaditi u ponašanju ljudi, svejedno da li se radilo o njegovim mušterijama, ili o njihovim književnim dvojnicima, svakako nije mogao pristati na ulogu medijskog pajaca. I kako navodi Laslo Dineš, američki slavista mađarskog porekla, u svojoj knjizi Život i delo Gajta Gazdanova, “svaki osećaj vlastite važnosti bio je stran Gazdanovu, nikada nije sebe uzimao isuviše ozbiljno, kao što je to slučaj sa poluinteligentnim osobama, nikada nije govorio o ‘napadima grafomanije’, kako je ironično nazivao svoju strast za pisanjem, jer, on je bio svestan vrednosti svoga dela”.

Većina junaka u pričama i romanima Gajta Gazdanova su hodočasnici koji sanjaju o nekom drugom životu. Oni su uglavnom stranci, lišeni čvrstih koordinata, zagledani u prošlost, suptilni posmatrači vidljivog i nevidljivog sveta. Čini mi se da je najveći kvalitet ovog pisca u neobičnoj kombinaciji rođenog pripovedača, koji sve vreme priča čvrstu priču baveći se temama iz oblasti intelektualne proze. Čitavi filozofski pasaži nižu se u njegovim pričama i romanima, smenjuju se kao muzički motivi, a radnja, i kad je fragmentarno ispripovedana nije lišena snažne tenzije. Jer, po Gazdanovu svaki ljudski život sačinjen je od epizoda čiji su počeci zagubljeni u tami, kao i sam smisao događaja u kojima smo samo privremeni protagonisti.

Možda zato i ne čudi što je Gazdanov pred kraj života isključivo čitao detektivske romane i intenzivno proučavao slučajeve mimikrije u biljnom i životinjskom svetu. Jednom je zapisao da “svaki čovek ima dva života, onaj koji živi, i onaj koji je trebalo da živi”. Čini mi se da je književni svet Gajta Gazdanova nastao u dodirima ta dva života.