Legende u akciji

U već odmaklim osamdesetim godinama koje se upadljivo ne vide – još je on visok i prav i lakog hoda a plave oči mu sevaju istim sjajem – Klint Istvud je već uveliko ikona Holivuda i legenda svetske kinematografije. Samo je u proteklih dvanaestak meseci snimio, i to redom, dva filma, režirao dva veoma-teška-za-rad ostvarenja iz perioda Drugog svetskog rata: “Zastave naših očeva” i “Pisma sa Ivo DŽime”, filmove blizance, rat na Pacifiku iz američkog odnosno japanskog ugla, gotovo isti sadržaj koji se, naravno, bitno razlikuje zavisno od tačke posmatranja. U Berlinu je, a u okviru glavnog programa i to van konkurencije – još jednom: izvan konkurencije – prikazan prvih dana festivala samo jedan, onaj već i potpuno famozni, “Pisma sa Ivo DŽime”...

...Film je to ovenčan nizom “Zlatnih globusa”, baš kao i glasovitom nominacijom za Oskara u, zamislite, onom domenu zvanom “najbolji izvan engleskog govornog područja”. Sasvim originalno za holivudsku (čitaj: Spilberg plus Istvud) produkciju, pa onda i tu kategoriju: jer, “Pisma sa Ivo DŽime” jeste američki film ali i ceo, ili gotovo ceo, na japanskom i u njemu igraju sve, ili gotovo sve uloge, japanski glumci. Ali, ništa, sve je to ipak (bilo) striktno po pravilima čuvene američke akademije za dodelu (predstojećeg) Oskara i film nije imao formalnih prepreka da se kvalifikuje upravo u toj oblasti, tačnije u kategoriji izuzetno važnoj ogromnom ostatku sveta koji se upravo tu, među tih pet odabranih, čezne da nađe, da makar jednom tu bude. Pošto je za takvu vrstu sreće strani jezik jedan od malih ali bitnih preduslova. Ostalo, dakle sve, potpada pod onu jedva dostižnu stavku zvanu visok kvalitet filma. E, i tu se, pre svega tu, Klint Istvud nalazi u, rekli bismo, apsolutnoj prednosti: ma koliko večno trajao, preciznije sto četrdeset i jedan minut, film “Pisma sa Ivo DŽime” jeste remek–delo u svakom, ali pazite, u svakom pogledu...

Prvo, sve to veliko vreme filma vi ste tamo, na tom odvratnom, krupnom a crnom pesku Ivo DŽime, poslednjoj kapiji odbrane imperatorskog Japana pred neminovnom kapitulacijom, znači potpuno ste usisani ratnom atmosferom i, pre svega, ljudskom situacijom – o strahu i očaju ali i odlučnosti da se gine za domovinu je reč – dakle o pomešanim osećanjima mnogih mladih japanskih vojnika, dečaka još, o čijem životu saznajemo iz nikada poslatih pisama...

Pisama pronađenih u jednoj vreći tek pre nekoliko godina, pri otkopavanju bezbrojnih tunela iskopanih u kamenitim, vulkanskim brdima Ivo DŽime, a u kojima su se krili japanski vojnici tokom tog, četrdesetak dana i noći, ratnog sukoba i tukli po neprijatelju, dakle po neuporedivo jačim Amerikancima, i izginuli gotovo svi do jednoga ili ostali, jednostavno, zarobljeni. Bila je to, ta rovovsko-tunelska borba, glavna strategija odbrane generala Tadamićija Karibajašija čiji su memoari zapravo i inspirisali Klinta Istvuda da snimi ovaj film o ratu na pesku Ivo DŽime, ratu u kome je izginulo više od sedam hiljada američkih vojnika.

Klint Istvud je kao dvadesetogodišnjak učestvovao u Drugom svetskom ratu i ostao, kako je sada u Berlinu rekao, strasno i strašno opsednut tim događajima i, uopšte, celim tim jedinstvenim iskustvom dvadesetog veka. Veruje, pri tom, da mu je, u dobu života u kojem je postala čak i dužnost da sa svoje strane, ajmo reći umetničke ali i one strane verne istini, filmom progovori o zbivanjima koja su, na neki način, trajno obeležila njegovu mladost... Pa je najpre snimio film “Zastave naših očeva” o ratu na Pacifiku a onda su mu, kad Bog to hoće i udesi, do ruku stigli novi sadržaji o borbama na famoznom ostrvcetu te je, a danas to izgleda sasvim prirodno, tako nastao i drugi film, onaj o pismima mrtvih i zaboravljenih sa Ivo DŽime kojima je film sada dao lice, dao glas, o emocijama da i ne govorimo...

I ne, nije mu bilo nimalo teško ili neobično da, kao Amerikancu od glave do pete, snimi rat iz drugog ugla, iz japanske perspektive, pogotovo što je bio i ostao obožavalac japanske kinematografije, posebno filmova Akira Kurosave. Kao glumac je, uz to, dobro naučio da uđe pod kožu drugoga, da bude neko drugi, i gde bi sad bila razlika?! Nema je. Uvek, ali uvek su mu kao reditelju, bile bitne priče, ono... o čemu je film... sve drugo je, kaže Istvud, puki i teški zanat u kome stalno učite i učite. Upravo zbog toga on i dalje snima, i dalje radi više nego punom parom, taj ga izazov otkrivanja nečeg novog čini i dan danas radoznalim, čini da je još u izuzetno dobroj formi.

Robert de Niro upravo sada (tek sada!) čini isto, baš isto... Dugo mu je trebalo da se odvaži, da se u stvari odmakne od svoje – do neba visoke – glumačke slave, da stegne srce i, naročito, petlju te da, kao reditelj konačno, stane iza jednog izrazito ambicioznog filma kakav je “Dobar pastir”. Moglo bi se glatko reći da je Robert de Niro bio oprezniji: znatno duže je čekao, pa i vrebao priliku da se svetu prikaže u jednom novom – cenjenijem – umetničkom svetlu a sa celim ogromnim bagažem sopstvene veličine. Treba, međutim, odmah dodati da je De Niro pre nekoliko godina, kao osnivač i vlasnik producentske kuće “Tribeka”, smeštene na Donjem Menhetnu, pružio sebi šansu da debituje kao reditelj, bile su to “Priče iz Bronksa”, ali je to učinio nekako krajnje tiho, onako čisto probe radi... Ali sada, sada sa komplikovanim (špijunskim) trilerom iz vremena Hladnog rata, dakle s filmom “Dobar pastir” koji traje celih sto šezdeset i sedam minuta, stvari stoje sasvim, sasvim drugačije ...

Zašto? Pa jednostavno zato što je, makar tek sada, u šezdeset i nekoj, Robert de Niro pokazao i dokazao da jeste uveliko dorastao rediteljskom poslu, da je sve naučio od Martina Skorcezea a imao je i šta, da je sve naučio i od svih drugih s kojima je tolike godine neumorno radio dajući najboljeg sebe, da za njega nema više nikakvih tajni u filmskom poslu... “Dobar pastir” je zaista odličan film na mnogo načina: ima slojevitu strukturu – izmešana vremena i prostori – a ipak se bez problema prati, ima zanimljivu priču u čijem središtu je agent CIA, priču već toliko puta viđenu ali sada ipak drugačiju, intimniju, kompleksniju, pa i ljudskiju, ima jaku glumačku ekipu u kojoj su sjajan Met Dejmon, izvanredna Anđelina DŽoli, te Alek Boldvin, DŽon Torturo, sam De Niro, ima skupo pakovanje što se, vala, vidi u svakom od, da tako kažemo, milion kadrova. Kažu da je “Dobar pastir” koštao, brat bratu, više od sto miliona dolara....

U Berlinu je taj film Roberta de Nira prikazan paralelno s filmom Klinta Istvuda, delio ih je u stvari samo jedan dan, tako da je bilo i čarobno i napeto i fenomenalno posmatrati njih dvojicu i na delu i uživo. Stari lavovi a u krupnoj akciji. Ili takva dva veličanstvena glumca, a Holivud jedva da većih ima, sada su se na Berlinalu 2007. našla na novim startnim pozicijama, ali obojica puni elana i dobre volje, svakako sigurni u sebe.

Američki reditelj i scenarista Pol Šreder predsedava međunarodnim žirijem. Neće mu biti nimalo lako da bira i odluči između, recimo, sjajnog filma Roberta de Nira s kojim je prijatelj iz davnih dana i ukupne ponude Berlinskog filmskog festivala 2007. koja je ne samo bogata već su i mnoga ostvarenja direktno vezana za Drugi svetski rat i događaje koji su usledili. Mnogi filmovi se, štaviše, dešavaju baš u Berlinu... To jeste osobenost ovogodišnje selekcije, baš kao i činjenica da su u igri vrlo jaki igrači. Gotovo da ne pamtimo sličnu sezonu i po prisustvu mnogih holivudskih zvezda, što će reći da Berlin lagano ali sigurno postaje novi festivalski cirkus...

Kao (dragocene) kapi u moru festivalskih ostvarenja vrtela su se u Berlinu, a na nizu izuzetno dobro posećenih projekcija, i dva srpska filma: “Klopka” Srdana Golubovića na Forumu i “Guča” Dušana Milića na Panorami. Što bi se u žargonu reklo, super su prošla...

Naravno da su u tu čast priređene i žurke. Posebno je bučno bilo veselje s trubačima, toliko je jasno...