Plamičci i odblesci

Pripovedne zbirke Jovice Aćina polako postaju ono što su prethodno bile njegove esejističke knjige – autonomna imaginativna oblast u okviru zanimljivog i relativno neuređenog prostranstva znanog kao savremena srpska književnost. Pročitano u tvojim očima je najnoviji, u izvesnom smislu konceptualno razbarušeni prilog tom izdvojenom opusu koji počiva na istraživanju fikcije kao najsigurnijeg puta do razumevanja stvarnosti u njenom “halucinantnom odbleskivanju”, kako bi kazao sam autor, ciljajući pri tome na prevazilaženje onog “nedokučivog nedostatka” u oveštalom, rutinskom doživljaju svakodnevnoga kao na povlašćeno polje svog interesovanja.

Uokvirene dvama “instruktivnim” tekstovima za čitaoca i o čitaocu (“Došapnuću vam da sam”, “Na spisku za brisanje”), ove “Priče uz sveću”, kako su dvosmisleno-poetično označene u podnaslovu, zapravo predstavljaju tumaranje po graničnoj, “sfumato” zoni racionalnoga i iracionalnoga, odnosno pokušaj naracije da u prvom redu oponaša zakučastu logiku snovnoga i priviđajnoga. Oko je sveća telu, veli onaj žrtvovani prorok iz Nazareta u poznatoj Besedi na gori, dodajući da će telo biti zdravo onda kada je zdravo i samo oko. Svejedno da li izdaleka i uz to iskosa aludira na ova kanonska značenja ili ne, na različite načine simbolički “čitajući iz nečijih očiju” Aćin nam nudi svoje zavodljive “krivotvorine” i pripovedne mistifikacije zarad višestruko posredovane istinitosti u vidu malog kataloga zaumno-vizionarnih situacija u kojima telo igra važnu i protivrečnu ulogu, a zdravlje se ukazuje kao fantazma, u najboljem slučaju kao lelujavi i neizvesni plamičak na kraju puta.

Raspeto između ljubavi i seksa, onako kao što stil ovih priča osciluje između persifliranog sentimentalizma (“Mesec dana pozitivan”, “Dozvolite vremenu da korisno prolazi”) i hotimične lascivnosti ili čak pseudopornografije (“Suza i komentar”, “Crni lovac”), telo, naime, u najnovijoj prozi Jovice Aćina svojim brojnim ulogama postaje gotovo sveprisutni označitelj. Ono što se njegovim protejskim pojavljivanjima označava moguće je, pak, razumeti kao svojevrsni produžetak iste opsesije koja je svoje zavidne tragove već ostavila u Malom erotskom rečniku srpskog jezika (2004), recimo, toj knjizi s nekoliko hotimično zbunjujućih lica i odgovarajućim tretmanom telesno-erotskoga, koje ispod deklarativnog privida sabranosti i sistematičnosti zapravo nudi skoro dijabolični, “de-sadovski” nesvodivi vitalizam.

Poput one junakinje iz najnovije knjige, koja očajnički tendenciozno, tek da sebi pokaže da je u životu, u nekoj vrsti ličnog eksperimenta “otvara telesne ventile” sred “puste zemlje”, obuzete razornom “ljubavlju” između mase i vođe, i autor ovih golicavih priča za dovoljno prijemčive duhove, stoga, možda i provokativnije nego ikad eksperimentiše s nosivošću naših predstava o granicama privatnog i javnog (“Prepisani izveštaj o ljubavi i objašnjenje”, “Prepad”), senčeći intimne pustolovine i neretko bizarna priključenija aktuelnim iskustvima i kolektivno dijaboličnim košmarima.

Najosobeniji izraz Aćinovog pripovednog umeća ipak se, međutim, ne tiče ovog aktuelističko-paraboličnog poriva, već viđenog, uostalom, poslednjih godina kod nas, kao što se ne tiče ni onog okvirnog, vrcavog dijaloga s publikom, uzorno sročenog po nepisanim običajima one beletristike koja propitivanje konvencija i uslova vlastitoga postojanja vidi kao neku vrstu zanatskog i poetičkog prtljaga. Ako valja posebno preporučiti neki aspekat zbirke Pročitano u tvojim očima, onda je to, čini se, upravo smelost u širenju izražajnih i tematskih granica pripovedne fraze, sposobne da obuhvati najoprečnije podsticaje, spajajući lirizam i opscenost, refleksivnost i sablažnjivost, i uspevajući, ponekad i uprkos možda previše očevidnim poentiranjima, da zaista nagovesti onaj fluidni prostor u kojemu se, uz sve što postoji, pomalja i ono što još uopšte ne postoji, a do čega je piscu, po sopstvenome priznanju, naročito stalo.

Pri tome je sasvim svejedno razumemo li to tek kao halucinantne odbleske ili pak kao daleke plamičke jednog drugačijeg, paradoksalnog oblika ozdravljenja, koji postoji negde izvan začaranih međa sadašnjega vidokruga. Manje-više sama sebi postavljajući zamišljena merila i belege, ova književnost svoj smisao najčešće pronalazi baš u njihovom premašivanju i stavljanju van snage, što je, sasvim sigurno, drži podalje od vrhova bestseler-lista, ali joj, zauzvrat, donosi stalnu obnovu inovativne energije pisanja. Valja se nadati da to neće moći da promene ni neke književne nagrade od publiciteta i društvenog prestiža.