O srpskom bogu

Pre par brojeva jedno pismo čitalaca pripretilo mi je sudom “srpskog boga”. Dobar povod da malo razmislimo o toj teološkoj novotariji. Da, eventualno, napravimo foto-robot tog ekskluzivnog božanstva. Da se ponovo zagnjurimo u kaljugu ovdašnje pojmovne i terminološke zbrke koja preti da sa ovih prostora ukloni svaki trag smisla i logike. Nije uputno ulaziti u misterije božanske hronologije, ali se ipak usuđujem da rođenje, ili bar epifaniju pomenutog “boga” smestim negde na kraj osamdesetih i početak devedesetih, u vreme kada je režim svesrdno podržavao jurodivosti svake vrste; kada je – samo ako se pomene pridev “srpski” – sve bilo dozvoljeno, poželjno i dobrodošlo. Da li se iko još seća maštovitih napisa, feljtona i članaka (nekih potpisivanih i titulama dr) u kojima se akribijski prekrajala i revidirala Biblija i istorija sveta ne bi li se dokazala nepobitna istina, brižljivo sakrivana u podrumima Vatikana i Kominterne – istina da je Bog u stvari Srbin, da je prvi čovek takođe Srbin i da je srpski jezik zapravo onaj isti kojim je deset zapovesti uklesano na gori Tavoru.

Ovde dolazimo do problema razgraničenja. Ogromne i nerešive teškoće sa kojima se neprestano suočavamo, u koje preciznije rečeno srljamo, izrastaju iz odsustva granica između javnog i privatnog; između politike i privrede; politike i kulture; konačno, između profanog i sakralnog. Našem poslovičnom provincijalizmu možda prija mogućnost da neometano, po ceni jednog tabloida, zaviruje u privatne živote i prostore, ali užitak bi bio mnogo manji ili nikakav kada bi većina shvatila da mnoge stvari koje bi trebalo i moralo da budu javne, ostaju zatrpane ispod naslaga publikovanih trivijalnosti. Tako ćemo, na primer, gotovo sigurno, ostati uskraćeni za istinu o predizbornim troškovima stranaka. Inače zavađene, tu su složne u jednom, gotovo religioznom zavetu ćutanja. Ono što se prećutkuje jeste drugo odsustvo razgraničenja: između politike i privrede. Ne treba mnogo mašte da se pretpostavi da ogroman a prećutan deo novaca pomoću kojih su nas partije ubeđivale da glasamo za njih kao za bastione borbe protiv korupcije i bla, bla, bla, potiče iz privrede, ma šta to ovde moglo biti. Budući da smo dovoljno odrasli da znamo da “privrednici” ne bacaju olako novac, još je manje mašte potrebno da bismo zaključili da oni te pare u stvari ulažu u korupciju.

Gadna, balkanska stvar. Ali ne i najgora. Na duge staze neuporedivo je subverzivnije mešanje politike u kulturu. Teško je to ne razumeti. Svakoj državi je osim političkog nužan i kulturni poredak. U suprotnom, država bi bila neka vrsta jedva snošljivog kazamata. Malo je kojem, međutim, ako ikojem, režimu ovde bilo jasno da kulturni poredak nije isto što i politički. To jest da na hijerarhijskoj lestvici vrednosti kulturni poredak stoji na višem stepenu od političkog iz prostog razloga što su politički nestabilni i promenjivi. Da je kulturni poredak taj koji daje stabilnost nacionalnim politikama. Zbog odsustva jedinstva kulture, ovdašnje političke elite, sa retkim izuzecima, delaju u čvrstoj veri da sve od njih počinje i da su one te koje treba da određuju pravce kulturnih tokova. Otuda i permanentna nestabilnost srbijanskih politika. Umesto da kultura kultiviše politiku, politika politizuju kulturu, odgajajući nebrojene generacije supkulturnih “poslenika” sve dok se najposle, u naše vreme, čitava ta kulturno-politička Golgota ne sunovrati na vašarsko – kafanski nivo.

Nećemo preterati ako kažemo da imamo onoliko “kultura” koliko smo imali režima.

Tako to ide od koye Miloša koji Vuka Karayića (ma šta ja mislio o njemu kao “reformatoru”) hrani slanom ribom ne dajući mu da pije vodu, sve do današnjih dana kada za umetnike, ako nisu režimu uz skute, nema ni ukljeve.

Najgore, najpogubnije, iako najmanje primetno, jeste odsustvo granice između profanog i sakralnog. E, tu se opet vraćamo na teodiceju “srpskog boga”. Na teologiju uopšte. Najpre, valja se podsetiti da se u hebrejskoj tradiciji Tetrgramaton, tajno ime Boga, nikada ne izgovara naglas. Iz prostog razloga da se Božije ime ne bi izlagalo profanaciji jer se sav pali svet, sa izuzetkom retkih osvećenih mesta, smatra profanim mestom. Sledstveno: ako nije razumno spuštati Boga na Zemlju, još je nerazumnije ljude ili delove zemlje silom uzdizati na nebo. U nas, Božije ime ne samo da se svakodnevno i besomučno uzalud pominje, nego se izlaže najbesramnijim psovkama. Tu, međutim, nije kraj apostaze. Od tog izvređanog Boga se zahteva da Srbiju i Srbe vaskrsne pre sveopšteg vaskrsavanja, da proglasi nezavisnost “nebeske Srbije” pa da živimo dugo i srećno, bez napora, odgovornosti i rada.

Bogu, naravno, nije ni na kraj pameti da zbog srpske nestrpljivosti i alavosti menja plan spasenja sveta. Ali ni Srbi ne odustaju od svojih planova. Wima ne treba rasrbljeni Bog. Nekakav Bog im ipak treba. I zato se laćaju posla stvaranja sopstvenog Boga. Boga po našoj meri. Pisamce redakciji koje me cinkari “srpskom bogu” nije usamljeni glas. Jako je puno ljudi i žena poklonika kulta nacionalnog “srpskog boga”. Neki su to iz ubeđenja, neki radi koristi. Mnogi misle da time pomažu “našu stvar”, da rade na polzu otečestva, dok u stvari – a državni aparat im ide naruku – čine da se naš narod i naša zemlja zatvaraju unutar fiktivne i nadasve primitivne kosmogonije i odvajaju od celine sveta, skandirajući pojednostavljenu molitvu: “Srbija”, “Srbi”, “srpstvo” sve do momenta kada sve tri reči ne stanu rame uz rame sa rečima “bratstvo”, “jedinstvo” i inim iz kojih je iščilelo svako značenje.

Lažni bogovi ispunjavaju svačiju volju jer i nisu ništa drugo do projekcije tih volja. Za razliku od pravog Boga koji nas uči da sledimo njegovu. Ovde se opet vraćamo na odsustvo razgraničenja. Na nepostojanje granice između politike i lažne religije gde se političari lažno predstavljaju kao njeni prvosveštenici i čuvari tajni.

Evo i foto-robota “srpskog boga”:

Zajapureni, pripiti delija, sa vencem šljiva na glavi, koji sluša trubače i sa vrha Ovčara/Olimpa baca ovčije plećke i buklije na sve četiri strane srpskog univerzuma.

Pa neka mi sudi.