Razglednica iz Gdanjska

Stigla mi razglednica od Dušana Pažđerskog, predavača na Univerzitetu u Gdanjsku. I, šta mi javlja? “Sa malim zakašnjenjem srećna 7515. Godina. Pozdrav sa severa Poljske sa Kašuba iz okoline – SRPSKOG JEZERA”(!!?)

I zaigra mi srdašce u grudima jer, eto, dokle je bila Srbija, od Kašuba do Pekinga! Šta? Blesavo vam, otkud mi sad Srbija do Pekinga!? Pa, kako da vam kažem, blesavo i meni, ali poljska razglednica profesora Pažđerskog u kojoj mi čestita srpsku 7515. godinu stigla mi, brale, na kinesku Novu 4705. godinu! Nego, lepo vidim, to vama ništa ne znači. A, možda, ne bi značilo ni meni da nisam prošao kroz surov jungovski dril i da kao zver, kao avet reagujem na svaki znak pored puta. Svejedno da li je znak Andrićev ili Jungov.

I šta ću? Pokorno slušam Junga zavaljenog u moju beržeru:”Ako ti profesor Pažđerski iz Gdanjska čestita srpsku 7515. Godinu na dan kada Kinezi ulaze u 4705. godinu, i to u godinu Zlatnog Vepra, onda to znači da Nebo, preko profesora Pažđerskog, hoće da ti javi da Srbi Kinezima nisu dali samo tajnu drevne dunavske metalurgije, konje, Budu i pismo, već, su ih naučili i računjanju vremena, tojest, KALENDARU! Jer, “kineska” dinastija Sja(jnih), dinastija Svetih Belih Kraljeva, “plavookih i riđokosih” je, odavde sa Dunava, “u kelstim ritama” za Kinu otišla pre četiri do pet hiljada godina”.

Ovde počne da mi puca lobanja po šavovima, a mozak mi se, osećam, razmekšava kao kod Bulgakova.

Jung primeti da zevam u njega kao tele u šarena vrata, seiri što mi je mozak polomio.

Tu se uhvatim kako razmišljam; da li da, odmah, sa terase skočim, dole, na Gročansku? Ili da lupim što sam smislio pa makar i ostao živ. I usta mi se sama otvaraju i čujem sebe kako pitam Junga: A Aleksandar Veliki? Da li je i on bio Zlatni Vepar?

Ovde Jung živne:”Opa, opa! Počeo mozgić da radi! Naravno, da je i Aleksandar bio Zlatni Vepar! Inače, otkud mu tolika snaga da stigne do Indije. A hteo je i do Kine, putem slavne dinastije Sja, stazama dinastije Svetih Kraljeva. Ali, onda je došla izdaja, izdaja makedonskih generala, prostih čobana, ali i izdaja Aristotela!”

I lecnem se, a Jung, opet, vidi da gledam belo, da ne razumem ni Aristotelovu izdaju. Pa mu muka da me gleda takvog tupavog i sluđenog te zuri kroz pendžer, posmatra kako se mladi “vitezovi” jure sa košavom po FK”Obiliću”. A švenkuje i ka CZ-u. Ih, kakve bi promućurne učenike tamo stekao! Onda se naglo okrene pa me preseče pogledom kao brucoša zalutalog na pogrešnom fakultetu:”Ti, dečače, kao da nisi čitao ni Plutarha!” Tu se zakunem u Bokija da sam čitao Plutarha. “Pa kako se ne sećaš onog mesta gde Aleksandar iz Indije prekoreva Aristotela što je otvorio Akademiju i na njoj objavio arijevska tajna znanja koja su,eto, postala dostupna i Grcima i Jevrejima. Zapamti, gluperdo moja draga; osnivanjem Akademije i naplaćivanjem znanja, Aristotel je ZNAWE pretvorio u ROBU. Bio je to katastrofalan TRANSFER ZNAWA. A kada je ta roba još i DEMOKRATIZOVANA, kada je postala svima dostupna, kada je do znanja mogla da stigne svaka fukara koja ima para onda je Znanju odzvonilo. Uostalom, da li je iz Aristotelove Akademije izašao neki filozof čije ime, danas, pamtimo? Nego daj zlato, moj bato, pa ti ni Pitagora neće biti do kolena! A seti se i monopola renesansnih univerziteta! Koji se genije tamo rodio i ko je sve diplomu dobio!? Čitaj Gofa, pa će ti sve biti jasno!”

Klimam glavom kao, šatro, sve mi jasno, ali to kod Junga, brale, ne pali. Gucne od moje kajsijevače iz Slankamena, malo zakera, pa će da pita:”Je li? A gde si ti diplomirao?” Tu odvalim ponosno, kao iz topa: U Kapetan Mišinom zdanju! “A kod koga si diplomirao?” Kod Životića, na Kjerkegoru! Štooo?

Tu me Jung dugo skenira, pa će iz gutljaj kajsijevače:”Hmmm, hmm…Gledaš me,bre, tupo ko da si diplomirao u Blacu! Ili, još gore, kod Dače Markovića na placu! I šteta što, uz jagnjeće i praseće, nisi diplomirao i arheologiju, dobro bi ti došlo za tvoju dunavsku Troju…

Snuždim se ko kuče u čakšire, a Jung me, kobaajagi, teši:”Ne očajavaj! Ono što je Aristotel zasvinjio u Blacu se samo završilo. Uostalom, od Blaca do Stagire Aristotelove svega je stotinak kilometara, dakle, tu se civilizacijski krug samo zatvorio…”

Otrpim stoički Jungove packe. Znam da je za moje dobro. Jer, Jungove packe možda će mi produvati čakre, i, možda ću i ja jednog dana kao Jung, kao cinični guru kinjiti najbolje đake. Jer, lošim đacima ne vredi se ni baviti.

Pa, ipak, bacim se, očajan, na čitanje tabloida. To ide uz diplomu iz Blaca. I, na šta ću da naletim? “Borka Vučić bila dadilja Borisu Tadiću!” I to “daleke 1959. godine” kod Borkine jetrve na Dorćolu. Borka tvrdi, da je Boki “bio dobra beba, lepa i mirna” i verujem joj. A i Boki se setio da su mu roditelji pričali da ga je čuvala teta Borka. Ali, šta vredi kad Boki nije Zlatni Vepar. Jer, Veprovi su danas Srbiji potrebni, a ne dobre bebe, lepe i mirne.

Izađem na terasu, a košava šiša li, šiša. Malo šiša, malo brije, a table slanine iz Kleka klepeću u ogradu kao klepetala iz Hilandara. U ona vremena kada sam bio mlad i pravoslavan.

I dođe mi da pozovem moju prijateljicu Borku i da je pitam; da li je bilo nekog znaka da će mali Boki, jednog dana, biti šef Srbije i to u sudbonosna vremena? Da li je bilo nekih nebeskih znamenja nad Dorćolom dok je Borka ljuljala malog Bokija. A koga je ona zaljuljala taj bi stigao i do Rokfelera, a ako ne bi slušao njene savete mudre, taj bi sa Ist rivera stigao i do Ševeningena.

I pođe mi ruka ka morbidnom, da pozovem Borku, moju Pitiju sa Dedinja, da je pitam ako nam je šef države bio “dobra beba sa Dorćola” kako to da mu je na srcu više Srebrenica nego Mitrovica?

Ali, tu se na moje oči stvori moja Crna iz Vrčina:”Pusti Borku na miru! Bolje odgovori profesoru Dušanu Pažđerskom iz Gdanjska. Možda doznaš još nešto o Srbima sa severa Poljske, možda ih još ima oko Kašube, oko Srpskog jezera.”

U taj čas, zvoni mi morbidni. Ali, nije Borka već moja druga prijateljica. Gospođa Kličković! Obaveštava me da mi je našla pismo koje je Karl Šmit poslao njenom mužu. I, šta mislite šta u pismu piše? U koverti je pesma Mao Ce Tunga o Tibetu, a koju je Šmit RUKOM, ispisao na KINESKOM!? I, ajde, popo budi pametan! Ako Jung lupeta, a i ja sa njim, kako to 27. februara 2007. godine dok pišem o drevnoj vezi Srba i Kineza dobijam Šmitovo pismo ispisano na kineskom i upućeno jednom Srbinu, dr. Savi Kličkoviću, oktobra 1935. godine, mnogo pre nego se Boki rodio?