Šta još nije uništeno?

Najviše zaprepašćuje i onespokojava u ovoj aferi to što su u njoj glavni učesnici ljudi čija je profesija, po definiciji, lišena snobovskog materijalizma. Profesori, posebno univerziteta, oduvek su smatrani ljudima zadubljenim u neke samo njima znane tajne nauke, pomalo zanesenjaci lišeni ovozemaljskih prizemnih želja. Qudi kojima je najveće uživanje i zadovoljstvo otkrivanje tajni prirode i društva. I koji to svoje zadovoljstvo ne bi menjali ni za kakvo blago ovog sveta, bilo ono konvertibilno ili ne, jer su im najveće uživanje i nagrada bili da svoje znanje i umeće prenesu mladim ljudima željnim znanja i učenja. Oni su, dakle, kompromitovali profesiju koja je godinama smatrana neukaljivom.

Poražavujuće je i saznanje da su to ljudi koji su, na putu do titule i položaja na koje su došli, prošli prilično dugu i, barem po zakonu, strogu proceduru. Oni bi, opet po logici stvari, morali da budu probrani među probranima.

Pomenuta afera otkrila je još jedno poražavajuće saznanje. Probrani ljudi koji su sada predmet policijske i sudske obrade bili su u najvišim i najznačajnijim institucijama zemlje. Od gradske uprave, pa Ministarstva prosvete, preko skupštinskog odbora (za pravosuđe ili prosvetu, ni novine se ne slažu oko toga), sve do Ustavnog suda. Oni su, dakle, morali da prođu još jednu izbornu proceduru. Očigledno prijateljsku, rođačku, partijsku, kad je opet sve moglo da promakne stvarnoj kontroli i izboru. Zluradi bi mogli i da se pitaju koliko je plaćena neka odluka gradske uprave, neka dozvola Ministarstva ili čak i neka važna odluka Ustavnog suda. A dobronamerni se pitaju zašto sve takve stvari mora da otkriva samo policija i kako to da su zakazali svi drugi mehanizmi društvene i moralne kontrole. Pitanjima nema kraja ali ima malo razumnih i prihvatljivih odgovora.

dr Branislav Simonović,

Beograd