Odbrana na drugoj liniji

Srbija je, ipak, odahnula u ponedeljak. Šanse da Međunarodni sud pravde (MSP) pronađe genocid u Bosni i Hercegovini kada to nije uspeo ni mnogo pristrasniji i manje profesionalan drugi haški sud nisu bile velike; još manje je bilo verovatno da se dokaže direktna veza zločina sa državom Srbijom, a i iz Haga su stizali signali da ne postoje šanse da Srbija bude osuđena po prve tri tačke optužnice (naš pravni zastupnik Radoslav Stojanović izjavio je da u ponedeljak uveče organizuje prijem “bez obzira na ishod tužbe”). Ali, objasnite vi to Srbima, naviknutim na najgora moguća rešenja i na direktna kršenja principa međunarodnog prava.

Sve dok predsednica sudskog veća Rozalin Hingis nije pročitala presudu u Srbiji je postojala bojazan da joj se može staviti na teret čak saučestvovanje u genocidu. Kao što je, isto tako, u Sarajevu do poslednjeg momenta vladalo ubeđenje da Srbija mora da bude osuđena bar za saučestvovanje u genocidu, da su sve ispod toga nepravda i uvrede za žrtve rata a to su njihovim očima gledano samo bosanski Muslimani, odnosno Bošnjaci kako su se nazvali u toku rata.

Dejstvo propagande dovelo je do toga da danas Bošnjaci zaboravljaju da su ratovali protiv svojih zemljaka Srba, a ne protiv onih iz Srbije. Naravno, bilo je na strani bosanskih Srba i Srba iz Srbije kao što su se na strani bosanskih muslimana borili i muslimani iz Jordana, Saudijske Arabije i drugih azijskih zemalja. Ali, naša protivtužba, koju smo potom povukli, nije teretila nijednu od ovih zemalja.

Ma koliko u njemu sedeli ljudi od nesumnjivog autoriteta, ni Međunarodni sud pravde nije imun na subjektivna gledišta i politički ugao gledanja na stvar, a opredeljenja sudija prilikom glasanja, kao i vidljivi kompromisi u formulacijama presude govore u prilog tome. Ipak, za pravo pa i za ovu presudu najbitnije su utvrđene činjenice.

Prvo, sud se oglasio nadležnim za ovaj spor. “Prva linija odbrane” našeg pregovaračkog tima je bila da Međunarodni sud pravde nije nadležan za ovaj spor. U prilog tome, pozivali smo se na činjenicu da u vreme podnošenja tužbe tadašnja SR Jugoslavija nije bila član UN, a taj isti argument sud je iskoristio kada je proglasio nenadležnost 2004. povodom tužbe SRJ protiv osam zemalja NATO-a zbog bombardovanja 1999. godine. Da je ovo zaista bio jedan od ključnih elemenata odbrane potvrđuje i Goran Svilanović, tadašnji ministar inostranih poslova, koji kaže da je Srbija povukla kontratužbu protiv Bosne i Hercegovine zato što nije htela da čini “aktivnu radnju” u okviru suda jer bi to automatski značilo i priznanje nadležnosti suda u okviru tog procesa.

A Međunarodni sud pravde sada uopšte nije raspravljao o nadležnosti, odlučivši da je to presuđena stvar pozivajući se na prihvatanje nadležnosti 1996. godine. Po mišljenju Miloša Jovanovića, istraživača Instituta za međunarodnu privredu i politiku, to je bilo najlakše rešenje za sud, ali je isuviše olako doneto jer sud uvek mora da bude siguran u svoju nadležnost. A 1996. SRJ je osporavala nadležnost suda jer BiH nije bila potpisnica Konvencije o genocidu, po kojoj je tužila SRJ a 2004. sud je proglasio nenadležnost zato što SRJ od 1992. do 2000. nije bila članica UN i samim tim sud joj nije bio dostupan. A ako MSP nije 1993. bio dostupan tadašnjoj Jugoslaviji nikako ne može biti nadležan za tužbe podnete u tom periodu, pa tako ni za tužbu BiH.

Da je, kojim slučajem, dokazan genocid u BiH, to bi predstavljalo veliku opasnost za Republiku Srpsku jer bi ona tada zaista mogla da se kvalifikuje kao genocidna. Upravo taj cilj bio je jedan od glavnih kojima se rukovodio većinski deo BiH prilikom podnošenja tužbe. Svako okrivljavanje Srbije svakako da bi bilo toplo dočekano u Sarajevu, pogotovo što bi to bila potvrda njihovog viđenja rata, ali ipak ustrojstvo a u budućnosti gledano i opstanak Bosne kao države zavisi od toga da li će Republika Srpska opstati kao entitet ili će se ipak stvoriti unitarna BiH. Još jednom treba napomenuti da tužba protiv Srbije i Crne Gore nikad nije dobila saglasnost Republike Srpske, čime je sama po sebi nelegalna i nelegitimna.

Kako genocida u BiH nije bilo, Srbija nije ni proglašena krivom, mada je za to glasao potpredsednik sudskog veća Jordanac Al Kašiva i bosanski ad hok sudija Mejo (svaka od strana u sporu ima pravo na po jednog ad hok sudiju, koji ima pravo glasa). Isti je bio odnos snaga kada se glasalo o tome da li je Srbija planirala genocid (koji se nije dogodio), a kad se odlučivalo za saučesništvo u genocidu 11 sudija je glasalo da nismo krivi a pored Jordanca Al Kašive i ad hok sudije Meja da smo krivi su glasale i sudije iz Maroka i Novog Zelenda.

Srbija je, međutim, okrivljena zato što nije pokušala da spreči genocid u Srebrenici, što je bilo sporno za sudije iz Rusije, Slovačke i našeg ad hok sudiju Milenka Kreću, koji su glasali protiv, i zato što nije ispunila obavezu prema haškom tribunalu i kaznila odgovorne za taj zločin, što je nesporno.

Pre svega je sporan genocid u Srebrenici. Teorijski, genocid je uništavanje ili namera uništavanja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve u celosti ili jednom delu. Samo slovo konvencije ne zahteva veliki broj žrtava, ali i doktrina i sudska praksa propisuju da taj deo grupe mora da bude od suštinskog značaja i da dovede u pitanje opstanak cele grupe. A prema popisu stanovništva iz 1991. Muslimana je u BiH bilo 1,9 miliona i na taj broj čak ni ukupan broj bošnjačkih žrtava ne može suštinski da dovede u pitanje opstanak naroda, a kamoli brojka od osam hiljada – sa kojom izlaze zvaničnici Federacije BiH kao brojem ubijenih u Srebrenici. “Ovde je reč o veoma teškim optužbama, sa potencijalno dramatičnim posledicama i stoga je tačnost mnogo bitnija nego politička korektnost”, kaže Miloš Jovanović.

“Referentna grupa su bosanski Muslimani a referentno područje je Bosna i Hercegovina. I genocida ili ima u Bosni i Hercegovini ili ga nema. Reći da ga ima samo u nekim delovima nelogično je jer ne može se smanjivati zaštićena grupa”, kaže Jovanović. A upravo tom logikom se poslužio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju kada je u slučaju generala Krstića odlučio da je postojao genocid u Srebrenici. “Da bi ispoštovalo odrednicu od suštinskog značaja, tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda je smanjivalo referentno područje prvo na Istočnu Bosnu a potom na Srebrenicu što je pravno nelogično jer tom logikom možemo doći i do toga da je referentno područje zaselak od pet ljudi gde je ubistvo dva čoveka jedne zaštićene grupe genocid”, kaže Jovanović. Teoretski, zaista ubistvo dvojice ljudi može da bude genocid ako se dokaže namera da se opstanak cele grupe dovede u pitanje ali s druge strane pronaći vezu između ubistva dva čoveka i uništenja cele nacije praktično je nemoguće.

Međunarodni sud pravde u našem slučaju ipak je prihvatio prilično diskutabilno određenje genocida u Srebrenici, koje je uspostavio Međunarodni krivični sud u Hagu. Zanimljivo je da, kad god je bilo moguće, sudije MSP-a su izbegavale da upotrebljavaju sporni termin “genocid” već su koristile izraze kao što su stravični zločin, masakr i slične.

Tako u presudi piše da je “Srbija odgovorna jer nije dokazala da je preuzela inicijativu da spreči srebrenički masakr, uprkos poznatom velikom uticaju koji je imala na Republiku Srpsku”. Zanimljivo je i da u presudi stoji da nije dokazano da su vlasti SRJ bile obaveštene o “genocidnoj nameri” bosanskih Srba, ali su na osnovu informacija koje su imale mogle zaključiti da postoji rizik od masakra, naročito kada je Vojska RS opkolila Srebrenicu. Predsednica suda je rekla i da se to pre svega odnosi na predsednika Miloševića koji je morao da zna šta se sprema u Srebrenici.

A, u istoj presudi je pročitano da je odluka da se izvrši masakr doneta u nekoliko dana i da zvanični Beograd nije bio upoznat s tim. Nešto ranije predsednica Higins je objasnila da se jula 1995. ni Republika Srpska ni Vojska RS nisu mogle smatrati instrumentom SRJ već da su, iako su snažne veze postojale, bosanski Srbi tada delovali autonomno. Vezu vrha Vojske RS i tadašnje SRJ, uprkos silnom nastojanju, nije uspeo da utvrdi ni onaj drugi haški sud prilikom suđenja Slobodanu Miloševiću. Štaviše, kako saznajemo, sud je imao u posedu snimak razgovora Slobodana Miloševića i Ratka Mladića neposredno nakon zločina u Srebrenici, iz koga se jasno zaključuje da Milošević nije imao bilo kakve informacije o tome.

Ali, na osnovu opštih informacija i okolnosti Srbija je, dakle, morala da nasluti da će se zločin desiti i samim tim, po konvenciji o genocidu, morala to da spreči. Sud, dakle nije otkrio nijedan novi dokaz, nego je doneo odluku na osnovu jedne prilično diskutabilne procene.

To što je donesena ovakva odluka, baš kao i to što je prihvaćena odluka Međunarodnog krivičnog suda o tome da je bio genocid u Srebrenici, smatra Miloš Jovanović, bio je deo jednog političkog minimuma ispod kojeg Međunarodni sud pravde nije mogao ići. “Srebrenica je u zapadnoj javnosti simbol zločina, analogno sa Aušvicom i holokaustom Jevreja. I niko ne pita za kontekst tog zločina. Sudije Međunarodnog suda pravde nisu smele da kažu da u Srebrenici nije izvršen genocid, pogotovo što je drugi haški sud to već potvrdio. Baš kao što je diskutabilna i mogućnost Srbije da spreči zločin u Srebrenici. Ali, da nije to rečeno sva naša krivica bi se svela na Ratka Mladića – a mi tu obavezu ni ne negiramo”, objašnjava Jovanović.

Da je Srbija odgovorna zbog neispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu, odnosno, kako se direktno navodi, zbog neisporučivanja Ratka Mladića Hagu glasale su sve sudije izuzev našeg ad hok sudije Kreće. Čak i ruski sudija Skotnjikov. Ovde je zanimljivo reći da su kao krunski svedoci navedeni neki naši državnici, konkretno ministri policije i inostranih poslova Dušan Mihajlović i Vuk Drašković. I to je, valjda, posebnost ove države. Kada govorimo o ovome, treba reći da je i vlada Vojislava Koštunice zvanično saopštila da je Mladić do 2003. godine bio u Srbiji.

Neki ovdašnji mediji skoro razočarano su dočekali saznanje da Srbija nije prva genocidna zemlja u istoriji sveta, dok su drugi iz celog ovog procesa izvukli zaključak da bi Srbija bila oslobođena bilo kakve krivice da je Ratko Mladić isporučen u komšiluk MSP-a.

Naivno je verovati da bi to zaista bilo tako. U najblažoj opciji Srbija bi bila proglašena krivom zato što je u određenom vremenskom periodu štitila okrivljenog generala Mladića. Postoji, međutim, izvesna mogućnost da bi pomoću Ratka Mladića u Hagu sud uspeo nekako da uspostavi vezu između Beograda i vojnog vrha Vojske Republike Srpske. Takođe, eventualna presuda Ratku Mladiću za genocid u Bosni i Hercegovini, koju bi doneo Bošnjacima daleko naklonjeniji “onaj drugi” haški sud, tek bi sasvim promenila situaciju jer bi se iz nje, možda, dalo izvući i da je genocida u Bosni i Hercegovini bilo.

Pozicija Republike Srpske najviše bi bila ugrožena eventualnim presudama za genocid Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Međutim, sada, uprkos pesimističkim procenama trenutnog lidera radikala Tomislava Nikolića, ne postoji veza između nastanka Republike Srpske i zločina u Srebrenici. Pogotovo ako znamo da se ovaj masakr desio na samom kraju rata, u četvrtoj godini postojanja RS-a, na šta ukazuju i u Banjaluci.

Takođe, MSP je zaključio da je Srbija kriva i što nije poštovala prinudne mere koje je propisao ovaj sud 1993. godine, nakon što je većinski deo BiH podneo tužbu. Naime, po podnošenju tužbe, sud ima mogućnost da, ukoliko oceni da je situacija takva da ne može da se čeka – donese privremene mere koje strane u sporu moraju poštovati. Tako je 1993. nakon što se MSP oglasio nadležnim na prvi pogled, naredio da Srbija prekine pomaganje Republike Srpske.

Ipak, ono što se kod nas uglavnom isticalo u prvi plan: pitanje naknade rešeno je tako što je MSP odlučio da Srbija treba da pruži simboličnu kompenzaciju BiH. Međutim, sud je zaključio da finansijska odšteta ne bi bila primeren oblik reparacije za prekršene obaveze, ali ostaje da tužilac ima pravo na zadovoljenje, što bi moglo da bude učinjeno deklaracijom ili javnom izjavom tužene strane.

E, tu smo već došli na pogodan teren za političke prepirke u Srbiji. U prvom obraćanju posle donošenja presude predsednik Srbije Boris Tadić je govoreći o njenom značaju rekao i da Skupština mora da donese deklaraciju o Srebrenici. Već sledeći dan eventualna skupštinska deklaracija postala je tema političkih prepucavanja. Inače, Sud nije ni rekao da deklaracija mora da bude doneta u Skupštini. Mogućno je da to budi u formi izjave zakonitog predstavnika Srbije, a to su i predsednik države i predsednik vlade, pa i ministar spoljnjih poslova.

Presuda u ponedeljak razbila je i nade Hrvatske da može pred najvišim sudom Ujedinjenih nacija dobiti Srbiju (bizarnost: Hrvatska tereti Srbiju i za podsticanje odlaska Srba iz Hrvatske tokom akcije “Oluja”). Samo dan nakon presude u Hagu Ivan Šimonović, hrvatski zastupnik pred MSP najavio je mogućnost da Hrvatska odustane od tužbe, ako se glavni zahtevi budu mogli ispuniti vansudskim putem. Ovaj drugi deo izjave osim toga što je usmeren ka hrvatskom javnom mnjenju predstavlja i svojevrsnu ponudu Srbiji da poput Crne Gore “grehe iz devedesetih” okaje sitnim nagodbama i vansudskim naknadama.

Istoričar Čedomir Antić kaže da je značaj presude u tome što je sada definitivno jasno da se u Bosni i Hercegovini vodio građanski rat, a da nije bila u pitanju agresija. “Stav velikih sila sve vreme je bio bliži bošnjačkoj viziji rata, ali su se povremeno približavale realnosti kao 1995. kada su priznale nezavisan srpski entitet. Veliki istorijski paradoks je što su Bošnjaci u BiH igrali ulogu koju smo imali mi Srbi u Jugoslaviji, dobili su podršku velikih sila za to i na kraju su velikim delom zbog toga i stradali. Pokazalo se da je podrška velikih sila bila neiskrena i da su gurani u unitarnu Bosnu ne zato što su iskreno verovali da će ta država moći da funkcioniše već da bi umanjili uticaj Bošnjaka u Evropi, koji bi sigurno bio veći da je stvorena manja ali kohezivna muslimanska država”, smatra Antić.

Po mišljenju Miloša Jovanovića Srbija treba da bude zadovoljna jer je otpala ta teška optužba za genocid. Na ovaj način oslabljena je subjektivna slika u Evropi po kojoj su Srbi “loši momci” a i ono što je presuđeno ostavlja mesta kritici. “Tu pre svega mislim na presudu da se u Srebrenici desio genocid i to bi naši pravnici i politikolozi morali da osporavaju”.

To je od značaja jer je ovo, između svega ostalog, bila i borba za pisanje istorije. Ona druga pravna borba je završena, nema prava žalbe, presuda je konačna.

HRVATSKA Duplo dno odzvanja šuplje Hrvatska je više fingirala, nego što je stvarno očekivala da bivša SFRJ, pa zatim Srbija i Crna Gora, pa onda samo Srbija budu kažnjene za strahote u Bosni i Hercegovini Ironija, cinizam, sarkazam, dvoličnost i beskrupuloznost, reči su kojima je najveći deo javnosti u Hrvatskoj dočekao presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Činjenica da je Republika Srbija oslobođena optužbe za genocid koju je pre četrnaest godina protiv nje podnela Bosna i Hercegovina, konsternirala je ovdašnju javnost, ali je istovremeno relaksirala zvaničnu politiku Zagreba koji već smišlja novu budućnost sa starim susedima. Hrvatski pravnici i profesionalni političari su odahnuli. Kako je to poučno objasnio pravni zastupnik Republike Hrvatske pri Međunarodnom sudu pravde u Hagu dr Ivan Šimonović, “to je malo neobično, ali molim lijepo, sud je napravio razliku između etničkog čišćenja kao protjerivanja pripadnika određenog naroda i genocida kao njegovog istrebljenja”. Objasnivši latinski koren ovih pojmova, dr Šimonović završio je priču o hrvatskim očekivanjima ratne odštete od predratnog, ratnog i poratnog Beograda. Šef hrvatske države Stjepan Mesić iskazao je optimizam u pogledu hrvatske tužbe i tako unapred skicirao uzaludnost ratnih reparacija koje bi Beograd u nekom imaginarnom dobu trebalo da plati Zagrebu. Šef hrvatske vlade Ivo Sanader još nije proučio odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu “u bosanskohercegovačkom slučaju”, pa se suzdržao komentara. Prema informacijama koje su stigle u Zagreb, Bosna i Hercegovina nije uspela da dokaže da je Beograd imao efektivnu kontrolu nad političkim i vojnim vrhom na Palama i u Banjoj Luci. Emocije su se i ovde pokazale. Dok su političari deklarativno isticali da su, poput šefa Hrvatskog državnog sabora u Zagrebu dr Vladimira Šeksa, “višestruko razočarani s gorkim osjećajem da je udovoljeno nepravdi”, čitaoci izrazito tiražnog zagrebačkog “Večernjeg lista” jednodušno su zaključili da je Milorad Dodik najbolji političar ovdašnjeg podneblja. Ne samo da je opisan kao neposredan, prirodan i šarmantan, nego se doživljava kao čovek koji čak više od hrvatskih političara u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj brine o pravima Hrvata u obe pomenute države. Farsa se ovim ne završava. Svi se slažu u oceni da je presuda koja je Srbiju oslobodila od optužbe za genocid nad nesrpskim stanovništvom Bosne i Hercegovine politički motivisana, ali niko ne želi da razmišlja o uzrocima i posledicama “međunarodnoga pravorijeka”. Tim pre što u Zagreb posle mnogo godina prvi put stiže šef srpske diplomatije Vuk Drašković i to na ručak sa šeficom hrvatske diplomatije Kolindom Grabar-Kitarović. Povod je sastanak predstavnika zemalja bivše Jugoslavije i njihovog šireg susedstva pod patronatom Evropske unije. Hteo-ne hteo, glavni grad Hrvatske će sve do sredine maja ove godine biti centralno okupljalište balkanskih, eksjugoslovenskih, jugoistočnoevropskih, “miteleuropskih” i “običnih europskih” političara. Ministri i njihovi zamenici, šefovi država i vlada, u Zagrebu će nastojati da skroje političku kartu ovog dela sveta. Od trase kojom treba da krenu gasovodi i naftovodi između Azije i Evrope, do zloglasnih “balkanskih heroinskih ruta” koje će, uz ostalo, zaokupiti ministre pravosuđa i unutrašnjih poslova zemalja u regionu. Kad u takvom kontekstu član Predsedništva Bosne i Hercegovine Haris Silajdžić upozori da je u BiH za jedva tri godine uništeno multietničko društvo stvarano stotinama godina, njegove reči zvone u prazno. Osobito uz procene da je Hrvatska više fingirala, nego što je stvarno očekivala da bivša SFRJ, pa zatim Srbija i Crna Gora, pa onda samo Srbija budu kažnjene za strahote u Bosni i Hercegovini. Duplo dno ovdašnjih zahteva za ratnu odštetu i u Zagrebu, i u Beogradu i u Sarajevu, odzvanja šuplje. Već i zbog toga što je prve ozbiljnije podatke o ratnim štetama i ljudskim gubicima Hrvatska podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu tek 1999. godine, a ne u vreme najstrašnijih ratnih dana 1991. i 1992. godine. Teško je ne primetiti da je NATO upravo te godine bombardovao Beograd i Srbiju, pa se očekivalo da politički tegovi pomere međunarodnu pravdu na hrvatsku stranu. Zorica Stanivuković CRNA GORA Propala očekivanja Crnogorsko rukovodstvo je naviknuto da se izvinjava, ali je ovoga puta ispalo da nema razloga Prije zvanične odluke da SRJ nije proglašena krivom po tužbi BiH za genocid počinjen u BiH, u Crnoj Gori se vodila svojevrsna medijska kampanja koja je najviše služila kao otklon političkoj garnituri od svog agresorskog lika iz devedesetih!? Crnogorsko rukovodstvo, koje se, oni znaju zašto, prepoznalo u liku agresora s početka devedesetih, stavilo je akcenat na još jedno maskiranje ratne prošlosti i na to da je bilo “zloupotrebljeno” od velikosrpskih nacionalnih ideologa! Indikativan je intervju na udarnoj političko-informativnoj emisiji TV IN- “Živa istina”, u kojoj je nekoliko dana prije zvanične presude gostovao član Predsjedništva BiH Haris Silajdžić. Poruka je bila jasna – u formalno-pravnom smislu, i Srbija i Crna Gora jesu tužena strana. Međutim, suštinski, sigurno je da su tu velike razlike u odgovornosti i učešću. Na strani Srbije daleko veće nego kada je u pitanju Crna Gora. Silajdžić je objasnio otprilike kako je sva potencijalna krivica skoncentrisana u Srbiji, jer u njoj nije došlo ni u blažoj formi do nekoga priznanja na nivou oficijelne svijesti, do kajanja, dok je u Crnoj Gori došlo do jedne ukupne promjene javnoga mnijenja i oficijelnih stavova. Zastupnici crnogorske nezavisnosti su još jednom istakli realizaciju svoga projekta kao istorijski potez koji je spasio Crnu Goru i u ovom kontekstu. Zvaničnici u Podgorici u reakcijama na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, kao važnu ističu činjenicu da je Crna Gora izuzeta iz presude po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije. Predsjednik Filip Vujanović je očekivao da Crna Gora ne može biti tužena za genocid po tužbi Bosne i Hercegovine, istakao izuzetno važnim da je prihvaćen prigovor Crne Gore o nedostatku pasivne legitimacije, te da se pokazalo da je zahtjev za izuzeće bio blagovremen i opravdan. Ne očekujući više nikakve konsekvence, Vujanović je rekao da je Crna Gora i ranije tvrdila da je zločin u Srebrenici genocid ali da nikako nije mogla da utiče na njegovo sprečavanje: “I zato kažem da je i u istorijskom smislu bitno da Crna Gora nije označena kao tužena strana u ovoj presudi, jer sam zaista uvjeren da cjelokupna javnost Crne Gore zna, ako je objektivna, da Crna Gora ničim nije mogla spriječiti zločin u Srebrenici nad kojima veoma žali i smatra ga genocidom koji je odnio toliko hiljada života.” Profesor Pravnog fakulteta u Podgorici Blagota Mitrić ocijenio je očekivanim izuzeće Crne Gore iz presude po tužbi Bosne i Hercegovine, a u vezi s presudom Srbiji. Mitrić smatra da je ona formalno-pravno osuđena: “Mislim da je Međunarodni sud pravde u Hagu našao neko kompromisno rješenje da Srbiju obaveže na neke radnje koje će spriječiti vršenje genocida ubuduće. Što se tiče naknade štete, sud je i u formalno-pravnom i materijalno-pravnom smislu odbio tužbu Bosne i Hercegovine čim je konstatovao da nema reparacije. Dakle, postoji samo osuda u odnosu na Srbiju, na određene činidbe koje je ona dužna da uradi u pogledu onih stvari kako je to predstavljeno presudom, što je uglavnom izrečeno u presudi.” Od političkih opozicionih subjekata u Crnoj Gori, saopštenjima su se oglasile i prosrpske stranke, ističući da je pravda zadovoljena. Srpska lista tvrdi da je “presudom saopštena istina”, a iz Demokratske srpske stranke su pozvali predsjednika Skupštine Crne Gore Ranka Krivokapića da nakon ovakve presude podnese ostavku, jer je, po njihovim ocjenama, on želio da svoju zemlju proglasi agresorom. “Predstavnici crnogorskog režima po ko zna koji put pokušali su da otežaju međunarodni položaj Srbije i doprinesu prividu njene loše reputacije nalik onoj iz Miloševićeve ere”, kaže za NIN Dobrilo Dedeić, poslanik Srpske liste, optužujući ujedno “totalitarnu vlast” da krši prava Srba u Crnoj Gori na šta, “nažalost, zvanični Beograd ne reaguje”. Poslije raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora, crnogorski državni tužilac Vesna Medenica je od Suda tražila izuzeće Crne Gore iz tužbe, ali je BiH ostala pri tužbi i protiv Crne Gore, jer su tokom rata u BiH, kao i u trenutku podnošenja tužbe, vođenja i okončanja rasprave, Srbija i Crna Gora bile jedna država. Tatjana Nikolić Rusija i haŠka presuda Pravda kao pritisak Niko ne smatra da su ni tadašnja Jugoslavija, ni sadašnja Srbija inicirale čin genocidau Srebrenici Ministarstvo inostranih poslova Rusije se nada da će odluka Međunarodnog suda u Hagu omogućiti da se stavi tačka na dugogodišnji spor. Tako je, podsećajući na činjenicu da je pet sudija najpre smatralo da je sud nenadležan, a onda ipak glasalo za odluku, Mihail Kaminjin, portparol ruskog MIP-a, prokomentarisao solomonsku odluku Međunarodnog suda u Hagu. Nešto konkretniji je Konstantin Kosačov, predsednik Komiteta Državne dume Rusije za međunarodne odnose: “Odluka Međunarodnog suda neće imati nikakvih ozbiljnih posledica ni za Srbiju, ni za Kosovo, ni za region.” S obzirom na to da “niko ne smatra da su ni tadašnja Jugoslavija, ni sadašnja Srbija inicirale čin genocida u Srebrenici, niti da je to bila zvanična politika države, odluka nema nikakve ni pravne ni finansijske posledice za Srbiju, smatra Kosačov. On sudsku oduku vidi i kao “pokušaj dopunskog vršenja pritiska na Srbiju da preda Haškom tribunalu generala Ratka Mladića koji se optužuje za taj zločin”. “Oko Srebrenice ima još mnogo nejasnog i s tim očigledno niko nema nameru da se ozbiljno pozabavi”, – kaže Konstantin Nikiforov, direktor Instituta za slovenske jezike i istoriju RAN. Kao izuzetan poznavalac događaja u BiH, Nikiforov je često putovao u Bosnu, napisao je knjigu “Između Kremlja i Republike Srpske”, a događaje je pratio i iz Kremlja kao spičrajter tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina. “Najveće borbe u Bosi i Hercegovini vodile su se na početku rata, 1992. godine. I sigurno je da su tada zločine vršili svi – i Srbi, i Hrvati i Muslimani. Sredinom '95. godine bilo je već jasno da se rat završava, lideri bosanskih Srba su već bili pristali na pregovore uz međunarodno posredovanje. U takvoj situaciji je krajnje nelogično da se za nekoliko dana ubije osam hiljada ljudi. To može da uradi samo neki manijak, a Srbi, uprkos svoj surovosti tog rata, to nisu bili. Znam sasvim sigurno da su bosanski Srbi po naređenju generala Mladića propuštali iz obruča hrvatsko stanovništvo da bi se spaslo od uništenja. Stiče se utisak da je neko namerno naredio da se ubija u poslednjim mesecima rata. Bosanskim Srbima to nikako nije odgovaralo”, smatra Nikiforov. Iako Srbija nije proglašena krivom, smatra Andrej Šemjakin, takođe izuzetan poznavalac situacije na Balkanu, zamenik direktora Instituta za slovenske jezike i istoriju, teško da će to pomoći Beogradu da se izbori za očuvanje svojih državnih granica: “Zapad je još 1999. godine kada je započeo vojnu operaciju protiv tadašnje Jugoslavije odlučio da otrgne pokrajinu od Srbije.” “Ovakva presuda vezana je s tim što se sada razmatra pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije. U određenom smislu to je pritisak na Srbiju da učini ustupke tamo gde ona danas želi da odbrani svoja prava”, smatra Jelena Guskova, naučni rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slovenske jezike i istoriju RAN. “Čak i deo koji govori o simboličnoj kompenzaciji u presudi suda u Hagu, zvuči kao aluzija. Srbija mora da plati, ali ne novcem, nego tešnjom saradnjom sa Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, čitaj: i sa drugim komisijama, na primer, o pitanju Kosova. Da ne govorimo o tome da je za događaje u Bosni suđeno u Holandiji čiji mirotvorci nisu nijednim pucnjem pokušali da zaštite Srebrenicu. Borci tog bataljona ne samo da ne odgovaraju pred sudom, nego su im pre nekoliko meseci uručili odlikovanja za službu u Bosni.” LJubinka Milinčić