Ko su kumovi srpskih stranaka

Političkoj eliti dopao se recept Dragana Jočića. Kada se pročulo da je u mladosti bio nestašniji nego što dolikuje ministru policije, on je s hladnim prezirom odbijao da komentariše kako i zašto je obijao trafike izgovarajući se činjenicom da gori Hilandar. Sada ujedinjeni front vlastodržaca i opozicije i ne krije zgroženost zbog neuobičajeno duge ofanzive sedme sile koja ne zna za red, pa ih i pored toga što vlada još nije formirana i što se pregovori o statusu KiM bliže finišu – propituje uporno ko su finansijeri njihovih predizbornih kampanja i koliko novca su zaista potrošili. Ne kriju čuđenje i ljutnju što je tema još uvek u opticaju uprkos njihovom jedinstvenom stavu da joj je mesto u zapećku jer melju nas istorijski događaji, a novinari sitničare oko nevažnih para.

I zaista neuobičajeno je za Srbiju (svako čudo za tri dana) da istraživački novinarski napori ili bilo kakva javna rasprava traju duže od trenutka kada političari odluče da stave tačku. Odakle novinarima i javnosti hrabrosti da ih propituju o nečemu što se tako očigledno kosi sa njihovim interesima.

Zato uopšte nije zgoreg podsetiti, izvući ponešto iz zavidne kolekcije izgovora i vrdanja kojima nas ovih dana obasipaju. Aleksandar Todorović, član RIK-a ispred DS rekao je “nismo na svadbi da se spekuliše koliko je dao kum” a Zoran Balinovac predstavnik DSS-a na sednici RIK-a (održana u petak 24. februara) apelovao je da se “izglasa da se javnosti ne da ništa” jer “javnost ne interesuje ko je koliko potrošio, to interesuje žutu štampu”. Najdalje je otišla Koalicija oko LDP-a koja do srede 28. februara nije ni RIK-u, a kamoli javnosti, poslala spisak donatora iako se tokom predizborne kampanje klela da će baš ona kao neukaljana opoziciona stranka voditi bespoštednu borbu protiv korupcije koja je zacarila i to dakako na transparentan način. Svoje ponašanje Čedomir Jovanović ovako je objasnio: “Mi smo protiv objavljivanja imena donatora stranaka u javnosti, jer je pitanje ko bi onima koji su finansijski pomagali LDP mogao da garantuje bezbednost kada se zna da je 90 odsto opštinskih odbora naše stranke bilo napadnuto”. Jedan od lidera Koalicije Zoran Ostojić razradio je tezu: “U državi u kojoj je nasilje svakodnevno, objavljivanje imena donatora bilo bi čisto tipovanje ljudi. Ne razumem zašto se, ako velike stranke ne žele da se zna ko ih novčano pomaže, insistira da se to zna kod manjih stranaka ili koalicija”. Veliki pak, tvrde (u ovom slučaju DSS): “Sve je predato RIK-u, ništa ne krijemo, a ponašamo se onako kako se i ostali ponašaju”. A iz DS poručuju: “Donatori DS stavljaju se u neravnopravni položaj sa donatorima LDP-a, čijih imena nema u izveštaju”.

Inače, javnost je očekivala da će se na dugo očekivanoj prošlonedeljnoj sednici RIK-a stvari raspetljati u korist njene znatiželje. Sve se, međutim, pretvorilo u farsu uprkos prisustvu novinara koji su je revnosno zabeležili. Prvo je deset od ukupno 16 članova RIK-a podržalo predlog portparola RIK-a Miodraga Petrovića (predstavnik G17 plus), da se javnosti dostave kompletni izveštaji stranaka. Protiv su bili predstavnici SRS-a. Ali, onda je Aleksandar Todorović (DS) upitao da li izveštaji podrazumevaju i objavljivanje imena donatora. Kada je dobio potvrdan odgovor, predstavnici DS i DSS su izjavljivali da su bili u zabludi i da zato nisu želeli da glasaju jer će javnosti biti dostupne adrese ljudi koji su podržali stranke. Slavoljub Milenković (SRS) insistirao je da se izveštaji uopšte ne dostavljaju javnosti dok podaci ne budu provereni. Posle istupa Todorovića upitao je: “Pa, šta ste onda izglasali?” Na to pitanje niko, (kako beleže Beta i “Blic”), pa ni predsednik RIK-a Mihajlo Rulić, nije imao odgovor, pa je proglašena pauza. Kada su se ponovo sastali, samo su G17 plus i SPS bili za objavljivanje izveštaja, što znači da predlog nije prošao.

Tako je posle dvočasovne rasprave i četiri glasanja RIK prvo poništio svoju odluku sa početka sednice – da se javnosti dostavi i spisak stranačkih finansijera na izborima, a zatim odlučio da se za sada samo dostavi izveštaj sa iznosima koje su stranke prikupile i potrošile u kampanji. Solomonsko rešenje pronađeno je u činjenici što su jedino Unija Roma i koalicija LDP-GSS-SDU-LSV u svojim izveštajima navele samo koliki su iznos dobile od privatnih i pravnih lica ali ne i ko je i koliko dao. Dakle, spisak donatora objaviće se, navodno, kada sve liste dostave potpun spisak donatora. U međuvremenu Unija Roma je spisak dostavila, dok u LDP-u i dalje ćute poput riba sve u ime brige zbog potencijalno ugrožene sigurnosti svojih darodavaca. I tako je glomazni i spori RIK odlučio da se javnosti dostave samo prve tri strane izbornih lista – podaci o ukupno prikupljenim i utrošenim sredstvima, bez ikakve intervencije RIK, što znači da za tačnost podataka odgovara isključivo podnosilac izveštaja. Ostalo je nerazrešeno još jedno važno pitanje – ko će da kontroliše izveštaje. Da li revizori zaposleni u stručnoj službi Republičke skupštine ili nezavisni revizori. Stručna javnost slaže se da bi bilo bolje da se angažuju ovi drugi kako njihova objektivnost ne bi mogla da bude dovedena u pitanje.

Kako bilo, očigledno je da će igranka potrajati do 19. maja kada ističe zakonski rok za kontrolu i utvrđivanje eventualno lažiranih izveštaja. Sledeća sednica RIK-a očekuje se tek početkom marta. Sad već razljućeni mediji objavljuju inostrane priče o razotkrivanju korupcije u finansiranju političkih partija i visokih partijskih funkcionera. Najzanimljiviji su primeri iz Italije gde se loši rezultati demohrišćana povezuju sa optužbama na njihov račun za finansijske veze sa mafijom. Samo jedna ozbiljna akcija u ovoj zemlji otkrila je da je sedam visokih funkcionera, uključujući bivšeg ministra (ubrzo je izvršio samoubistvo) prekršilo propise o finansiranju stranaka. Do sada je 1 500 političara, uključujući i dva bivša predsednika vlade i biznismena – pritvoreno i optuženo. Ostavke su dali šest ministara i četiri predsednika najvećih političkih stranaka u Italiji. U Nemačkoj je posle afere “Flik” utvrđeno da je bilo više od 1 800 kršenja zakona u kojima su učestvovale velike partije i mnoge od najvećih kompanija u Nemačkoj.

Ove poučne priče sa očiglednim naravoučenijem ovde, međutim, još nikog nisu potresle. Zašto i bi kad od novijeg početka višestranačkog života u Srbiji nijedna stranka nije kažnjena zato što nije prikazala sve troškove u kampanji. Štaviše, partije dosta bahato svoje funkcionere navode kao najveće donatore. A, u stvari, čak i kod nas zbog lažiranja političkih kampanja ili prikrivanja finansijera odgovorna lica u strankama mogla bi da završe u zatvoru. NIN-ov advokat Slobodan Šoškić, citirajući zakon, kaže da bi odgovorna lica u strankama mogla da odgovaraju za zloupotrebu službenog položaja ili falsifikovanja javne isprave, ako se dokaže da u stranačkim izveštajima o kampanjama nisu realno prikazani troškovi ili da su prikrivena imena sponzora. Da bi takvi odgovarali neophodno je dokazati da su za sebe ili nekog drugog povećanjem ili smanjenjem troškova pribavili neku korist. Ako je reč o iznosu većem od milion i po dinara, prilikom zloupotrebe službenog položaja, zaprećene kazne su od dve do 12 godina. Ukoliko direktna korist ne može da se utvrdi, onda je reč o krivičnom delu falsifikovanja javne isprave (izveštaji su javni dokumenti) i za to delo predviđene su kazne od tri meseca do pet godina zatvora.

Stranke, međutim, mogu da nastave sa ležernim ponašanjem jer je skoro nemoguće proveriti kolika im je realna imovina, kolika je imovina funkcionera, koliko realno troše u kampanji. Zbog toga advokat Šoškić zaključuje da je neophodno da se promeni Zakon o finansiranju političkih partija koji gotovo jednodušno kritikuju stručnjaci (svoje predloge novog zakona početkom marta obelodaniće CeSID i Fond za otvoreno društvo, a sličnu akciju najavio je i Branko Pavlović nosilac liste Grupe građana “Zato što mora bolje”), da se konstituiše Državna revizorska komisija koja je trebalo da počne da radi pre skoro godinu dana ili bar da nezavisne institucije kontrolišu rad stranaka i da makar počnu da se primenjuju ako ne i da se pooštre kaznene odredbe.

Kod nas kontrolno izborno telo, cinici bi rekli glumi RIK koji je isključivo sastavljen od stranačkih predstavnika zbog čega je jasno zašto svi zajedno pokušavaju da prikriju svoje finansijere. Niko naravno ne smatra da je moguća potpuna kontrola donacija strankama. Poznavaoci, rukovođeni inostranim iskustvom, kažu da bi bilo idealno kada bi se kontrolisala bar polovina novca kojim raspolažu političke stranke. Jasno je da su tajni izvori novca u stvari pare tajkuna. I ko god daje novac strankama, očekuje nešto za uzvrat. Upućeni kažu da domaći donatori iza sebe ne ostavljaju pisani trag. Ogromne svote novca u gotovini, bukvalno se predaju na ruke. Posle slede umiveni izveštaji, koji se u dlaku poklapaju sa zakonom koji precizira da pojedinac nije dao više od četiri hiljade evra, a da je pravno lice ispoštovalo granicu od oko 15 hiljada evra. Da bi se nešto istinski promenilo, neophodno je uvesti finansijsku kontrolu od dana raspisivanja izbora. Da se utvrdi sa koliko novca u tom trenutku raspolažu stranke, e da bi se na kraju izbornog perioda lakše ustanovilo koliko je koja dobila i potrošila. Treba upamtiti da je Zakon o finansiranju stranaka jedan od ključnih zakona za suzbijanje korupcije u društvu.

Pretendenti na vlast međutim, ove činjenice po svaku cenu nastoje da zabašure. I tako je u svim sferama društva. Ponekad zakoni koji treba da spreče korupciju deluju komično. Recimo, Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa poslanici su dužni da podnesu izveštaj o svom imovnom stanju. Ali uvid u njihove imovinske karte imaju samo članovi tog odbora (kolege poslanici), a ne i birači. Još se nije dogodilo da Odbor nekom nije poverovao na reč. Slično je i sa stranačkim izveštajima. Kontrole se baziraju na podacima i računovodstvu političkih stranaka i ne zalazi se u dublje istrage. “Cela igrarija oko finansijskih izveštaja svodi se na to da u nekoj partiji kažu kako im je neka agencija, preko koje su se oglašavali u toku kampanje, naplatila 700-800 hiljada evra, a – kako je ona nama dala tu ogromnu količinu medijskog prostora za taj novac, to pitajte nju. Ako je poznato da najnižu cenu medijskog vremena dobijaju pivare i banke, kao najveći oglašivači, onda tu najnižu cenu pomnožite sa količinom koju su stranke imale i dobićete četiri ili pet puta veće cifre od onih koje prikazuju. To znači da je svako ko je stranci naplatio uslugu ispod najniže tržišne cene donator”, ističe Branko Pavlović. Čitajući stranačke izveštaje možemo saznati da su DS, SPS, SPO i koalicija oko LDP-a za predizborne spotove, plakate i oglase, potrošili više novca nego što su prikupili.

Još se može saznati i da su stranke same sebi najveći donatori. Odnosno da lojalni članovi rado časte stranke pred izbore. Što se DS-a tiče, među 503 privatna darodavca našla su se i imena Božidara Đelića (90 hiljada dinara), Borisa Tadića (20 hiljada), Vide Ognjenović (95 hiljada), Dragana Domazeta (90 hiljada), a najširokogrudniji bio je Aleksandar Vlahović (115 hiljada). Davanja u novcu od preduzeća demokrate negiraju, ali ističu da je moćna marketinška firma “Ovejšn advertajzing”, za usluge i poklone, stranci izdvojila 2,079.160 dinara. Lista DSS-NS najveći je prilog dobila od firme “Agrica campoo” doo (600 hiljada dinara), dok su ostalo uglavnom donacije anonimnih pojedinaca, sa najvećim iznosom od 100 hiljada dinara. Na spisku firmi donatora G17 plus su: Arco trade, Sena, Evropa lek, Mlekara Gločane... Funkcioner stranke Miroljub Albijanić obradovao je stranku prilogom od 160 hiljada dinara, dok je Vladimir Homan sve oborio s nogu uplatom od 210 hiljada dinara. U iščekivanju da se darodavcima sa liste LDP-GSS-SDU-LSV garantuje bezbednost, pa da ih konačno upoznamo, obavešteni smo o postojanju firme koja je stranci darovala 5,114.100 dinara.

Sudeći po navedenim iznosima moglo bi se zaključiti da tajkuna niti je bilo niti ima kad je o izborima reč, da su samo ispražnjeni skromnostojeći pojedinačni i kolektivni džepovi.