Andrić je bio čest gost kod Šmitovih

Karla Šmita prvi put sam videla u Pravoslavnoj ruskoj crkvi početkom 1938. godine u Berlinu. U toj crkvi će Šmit biti i naš venčani kum. On je tamo dolazio sa svojim studentima iz Srbije, Bugarske i Rumunije. A bilo je i Hrvata, ali i Srba iz Hrvatske koji su se još tada izjašnjavali kao Hrvati. Svi su oni za njega bili “slovenski studenti” koje je on mnogo voleo, i, mislim da to nije bilo samo zato što su mu obe žene bile Srpkinje... Mislim da je držao da Sloveni čine značajnu supstancu pruskog, pa i nemačkog naroda.

Mog supruga Savu Kličkovića je posebno voleo, slobodna sam reći, da ga je voleo kao sina. Znao je da je Sava još kao devetogodišnji dečak ostao bez oca, da se školovao i odrastao u siromaštvu, a da je, ipak, bio jedan od najboljih đaka gimnazije u Sremskoj Mitrovici.

Moj Sava je u Berlin došao sa devetnaest godina i upisao prava. Šmit je odmah primetio da govori dosta dobro nemački, ali i da ne izostaje ni sa jednog predavanja i da se ističe na seminarima. Bio je briljantan student. Znate, bilo je i drugih srpskih studenata, generalskih sinova, koji su više bili po berlinskim kafanama nego na predavanjima. Ali, Sava je bio marljiviji i od najvrednijih nemačkih studenata pa ga je Šmit uzeo za asistenta. Nemački studenti su, zbog toga, bili, i te kako ljubomorni na Šmitovog “srpskog asistenta”.

Ali, Šmit nije brinuo samo nad Savinom akademskom karijerom, već je hteo da ima uvida i u njegov život. Plašio se da ga ne skovitla neka od berlinskih frajli i upropasti mu univerzitetsku karijeru. Mene je Šmitu “prijavila” njegova osmogodišnja ćerkica Anima. Rekla mu je: “Tata, Sava mi je rekao da ima devojku!” Šmit je to najozbiljnije shvatio. Raspitivao se za mene, doznao je da radim u našem Poslanstvu u Berlinu u Trgovinskoj misiji kod Milana Kečića koji se oženio sa nemačkom sportistkinjom Hertom Radeka. Doznao je i da sam upisala germanistiku, anglistiku i slavistiku, da sam se sa Savom upoznala pre godinu dana u studentskoj menzi...

Onda je tražio od svoje supruge Dušanke da me pozove na kafu jednog popodneva, krajem 1938. godine. Imala sam neopisivu tremu kada je me gospođa Duška pozvala. Kada sam ušla u njihov dom Šmit je, maltene, sa vrata počeo da me ispituje kao da ništa ne zna o meni. Na kraju me je pitao: “Koje filmove najviše voliš da gledaš?” Rekla sam da uopšte ne idem u bioskop, već da idem u pozorište i na koncerte. I tu sam, konačno, položila najvažniji ispit kod Šmita. Shvatio je da nisam opasna po njegovog štićenika Savu Kličkovića. I ne samo to. Ubrzo smo počeli da dobijamo karte za počasnu ložu u Berlinskom pozorištu, na koju je Šmit imao pravo jer je bio ne samo profesor Berlinskog univerziteta već pruski državni savetnik. Ah, koje li sreće za Savu i mene kada smo sa studentske galerije na četvrtom spratu sišli u počasnu ložu “Štat-opere”.

Bili su to divni dani. Ručkovi kod Šmitovih, dugi intelektualni razgovori o neminovnosti rata. A, rat se, već, osećao u vazduhu. Sećam se, Sava mi je 1. septembra 1939. godine poklonio NJegošev “Gorski vijenac” sa posvetom: “Mojoj Milki, na prvi dan Drugog svetskog rata”. A još tada je Šmit govorio: “Nemačka ne sme da ulazi u ratne sukobe sa Evropom, niti sa bilo kojim evropskim narodom. Nemačka treba da se nametne Evropi svojom kulturom i ekonomijom.” Govorio je još i da se “Evropa mora ujediniti, ali ne po američkom modelu, već da svaka evropska država mora da sačuva svoj nacionalni identitet.”

Sava je kod Šmita doktorirao 28. februara 1940. godine, i, vratio se u “njegov” Laćarak, kod rodbine. Ja sam ostala u Berlinu u Poslanstvu. Viđala sam gotovo svakodnevno Ivu Andrića, Crnjanskog. Sećam se, Crnjanski me je jednom saleteo na hodniku: “Kada ćete već jednom da ostavite onog svinjarskog trgovca Kečića i da pređete kod mene da sekretarišete? Ne mogu više sa ovom matorom debelom Slovenkom koja ništa ne zna!” Andrić je bio nešto sasvim drugo, tih, neprimetan, kao senka...

Andrić je, inače, bio čest gost kod Šmitovih, išao je što na ručak, što na kafu, ali u Poslanstvu mi se na hodniku nije ni javljao...

A onda 7. april 1941. godine. Zove me u Poslanstvo moja berlinska gazdarica kod koje sam stanovala. Kroz plač mi javlja: „Bombardovali su Beograd!” A mi u Poslanstvu o tome pojma nemamo! Onda je za nas, niže činovnike, izdata naredba da sa sobom imamo pravo da ponesemo samo po jedan kofer.

Došla sam kod Šmitovih da se pozdravimo. Bio je to težak oproštaj, kao sa rodom rođenim. Na železničku stanicu ispratila me je Dušanka sa ćerkicom Animom. Oni su ostali u Berlinu.

U vozu nas je Ivo Andrić obavestio da idemo “na rusku granicu”!? Bila sam očajna. Šta ću u Rusiji bez igde ikoga? Mada sam se tu, u očajanju, setila i Šmitovih proročanskih reči: “Evropa bez Rusije ne može. Evropa bez Rusije nikada neće postati kontinent!”

Počela sam da plačem što, eto, idemo za Rusiju. Ali, u kupeu mi je jedan službenik Poslanstva, koji je radio za strane službe, prišao i prošaputao: “Ne boj se, ne idemo za Rusiju! Idemo na Zapad, u Švajcarsku! Tamo ćeš da radiš u Crvenom krstu!” Stigli smo u Konstanc, na Bodensko jezero, na nemačko-švajcarsku granicu, a odatle su nas prebacili u Badšahen na nemačkoj strani, i tu smo ostali do kapitulacije Jugoslavije. A onda su neke pohapsili, neki su pušteni.

Došla sam u Beograd, kod rodbine. Sava je bio u Laćarku i za dlaku je izbegao ustaška streljanja. Posle kraćeg zadržavanja u Beogradu, 1. decembra 1941. godine vratila sam se u Berlin da radim u srpskom komesarijatu za izbeglice. Posle mesec dana i Sava je za mnom došao u Berlin.

Odmah smo se javili Šmitu. On je bio i srećan i tužan što nas vidi. Govorio je: “Da nije bilo ovog rata Sava bi bio treći pravnik Evrope.” Prvi bi, zna se, bio Šmit, drugi takođe njegov učenik Šnajder, kasnije, profesor u Hajdelbergu.

Malo je poznato, ali i pre Drugog svetskog rata u Nemačkoj je bilo puno srpskih radnika, gastarbajtera. Na čelu Komesarijata je bio Milan Kečić, “moj svinjarski trgovac”. Pošto smo stanovali daleko od centra Berlina, sa Šmitom smo se viđali, uglavnom, nedeljom na ručku. Šmit je, sećam se, i tada mnogo radio na spasavanju Jevreja, javno se izjašnjavao protiv antisemitizma, mada su ga Jevreji posle rata nazivali “žestokim antisemitom” i učestvovali u njegovom proganjanju. A, još 1935. godine Šmit je napadnut u Hitlerovom partijskom listu da se zalaže za Jevreje. Gering ga je jedva odbranio od tih partijskih napada.

A onda, posle Staljingrada, za Hitlera sve kreće naopako. Šmit nas prvo venčava 1943. godine u onoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a onda nas venčani kum tera iz Berlina, jer je znao da će Nemačka biti surovo pregažena, od Rusa, pre svega. Bežimo prema Beču, tamo nam se 20. jula 1944. godine rađa ćerka Jelena. I, tek kasnije ćemo saznati da je Karl Šmit bio u grupi starih aristokratskih generala koji su, baš, na taj dan, 20. jula 1944. godine pokušali atentat na Hitlera.

U septembru te 1944. godine u Beč dolazi kuma Dušanka Šmit da krsti našu ćerku. Tada Šmit zove iz Berlina, i, prvi put, čujem da ga zove “Karl” i da mu se obraća na “ti”. Jer, oni su celog života persirali jedno drugom i sporazumevali se na – francuskom!? I šta doznajemo od Šmita? Da su, koliko juče, odveli Popeca na streljanje i da je sledeći na redu on, Šmit. Dušanka je sela u prvi voz i vratila se mužu u Berlin.

To nam je bilo poslednje viđenje sa Dušankom. Jer, ona je umrla 1950. godine. Poznato je da, posle rata, Šmit ne samo da nije mogao da se vrati na fakultet, već nije ni penziju dobio. Kada mu je umrla supruga Dušanka nije imao para za sahranu...

Šmita su žestoko proganjali, a pri tom su hteli da ga naprave ludim da, eto, “ima maniju gonjenja”. I to je trajalo sve do njegove smrti. Sećam se jedne fotografije iz tog vremena, koju nam je poslao iz njegovog Pletenberga. Na slici on namrgođen, sa ćerkom Animom i unukom Dušankom, a na poleđini piše: “Dragi Savo i Cici, ovaj namrgođeni, odbojni pogled nije upućen vama, već, čoporu zveri koji me uporno proganja. Vaš K. Šmit.”

A onda 1952. godine stupamo ponovo u kontakt sa Šmitom, odlazimo kod njega u Pletenburg. Ti naši boravci u Pletenburgu su bili pravo duhovno bogatstvo i intelektualna hrana za nas Kličkoviće, ali i za ostale studente koji su ostali verni Karlu Šmitu. NJegov uporan, čvrst stav o denacifikaciji je imponovao. Znalo se da jedino on i Martin Hajdeger nisu hteli da prihvate nikakvu krivicu, pa čak, ni priznanje da su bili u političkim zabludama. Šmit je često ponavljao: “Šta je bilo nepristojnije i nedoličnije – podržati Hitlera 1933. godine ili pljuvati po njemu 1945. godine?” Ove Šmitove reči je Jirgen Habermas upotrebio u članku za nemački “Di cajt” 1993. godine rekavši da je “politička svest čitave jedne generacije, posle pada Hitlera, za jedne značila ponižavajuću kapitulaciju nemačkog naroda, a za druge oslobođenje od jednog zločinačkog režima”. U tom članku Habermas kaže da su Hajdegera i Šmita “povezivali kritička odbojnost prema državi partija, prema demokratiji, javnosti, diskusijama i prezir prema svemu što je značilo jednakost mase kao i težnja prema netaknutom, nedodirljivom duhovnom autoritetu”. Habermas je, u to vreme, pokazivao veoma krutu distancu prema ovim “Hitlerovim intelektualcima” da bi se, nedavno, pokazalo da je i on, baš kao i Ginter Gras, bio u toj Hitlerovoj vojsci.

Šmita, naravno, nije impresionirala ni nova intelektualna elita Nemačke, a ni ostale “neintelektualne” elite, nemačke, evropske, svetske. Još ranih šezdesetih godina govorio je: “Držite se uvek dotične elite, ali pazite se. Elita danas nije ono što i elita juče. Danas su elita oni koji imaju najveća primanja i najmanje izdatke. Danas su elita oni koji svoje pravo ne traže na sudovima, a za svoje nepravde ne moraju da se plaše suda. Danas su elita oni u čiji socijalni pedigre ne sme niko da se usudi da zaviri, a kamoli da o tome nešto napiše.”

Šmit je vizionarski naslutio i moć Kine. Sećam se da nam je u jednom pismu poslao neku pesmu Mao Cedunga u kojoj se veliča moć tibetanskih planina, to jest, Kine. Uz nemački prevod Mao Cedungove pesme ispisao je svojom rukom tu pesmu na – kineskom!?

Šmit je umro 1985. godine u Pletenbergu. Bili smo, naravno, na sahrani zajedno sa svim vernim Šmitovim studentima. Ali, i mrtav, Šmit je uznemiravao Nemce. Jer, još za života želeo je da na njegovom grobu bude ispisan epitaf na starogrčkom: “Ovde leži onaj koji je spoznao zakon. K. Šmit.” Lokalne vlasti iz Pletenberga su se žestoko usprotivile ovoj Šmitovoj testamentalnoj želji. Jer, pobogu, kako da na katoličkom grobu bude ispisan nadgrobni spomenik na pravoslavnom, grčkom jeziku! Jedva smo se izborili da se ispoštuje Šmitova želja.

Na kraju hoću da kažem i ovo. Delo Karla Šmita Srbima je, uglavnom, nepoznato. Za njega se zna samo u veoma uskim stručnim krugovima. Zato sam se i iznenadila kada sam, gledajući nemačku televiziju, slušala intervju Zorana Đinđića koji se požalio nemačkom novinaru da ne može nikako da nađe u nemačkim knjižarama Šmitovu knjigu o Makijaveliju. Pošto sam tu knjigu imala sa Šmitovom posvetom, odlučila sam da mu je poklonim. Ali, dok sam našla tu knjigu u mojoj biblioteci, koja je razbacana na više strana u Beogradu, prvo je pokušan atentat na Đinđića kod Limesa, a onda su ga i ubili... Strašno! I, šteta. Jer, Đinđić je shvatao da treba izgraditi novu srpsku državu, obezbediti joj nacionalni identitet a približiti je Evropi.

Milka Kličković