Dnevnik uličnog šetača

Poput mnogih čuvenih, ali i manje znanih knjiga, i zbirka pesama „Neznan” Novice Tadića otvara se jednim svakidašnjim činom, koji dele svi gradski ljudi – izlaskom iz sobe na ulicu i suočavanjem sa svetom. Neki mudrac je već odavno primetio da sve naše nevolje počinju u trenutku kada prekoračimo prag sopstvene sobe, kada se nađemo licem u lice sa drugima, sličnima sebi, kada uronimo u neznan života koji nas višestruko prevazilazi, ukazujući nam se kao postojano izvorište trauma. Otuda, iz te saznajne tačke, u uvodnoj, gotovo programskoj pesmi naglašeno simboličnog naslova „Prolaznik”, kreće i glavni junak novog poglavlja Tadićevog razlomljenog, pa utoliko i sugestivnijeg antilirskog speva.

U modernoj poeziji, onako kako je vidi i kako je piše Novica Tadić, više nema nijednog jedinog razloga za formiranje bilo kakve idilične predstave o svetu: smrt idile je oglašena potkraj romantizma, da bi u potpunosti bila opevana u poeziji „ukletih pesnika” minula dva veka (tu je za ovaj jezik paradigmatičan primer Vladislava Petkovića Disa, u ponečemu Tadićevog pesničkog pretka), pa današnji pesnici, naslednici te orijentacije, upravo poput Novice Tadića, pevaju iz pozicije dogođene apokalipse, javljaju nam da se ona odavno odigrala, samo se čovek našeg doba, iz krajnje niskih pobuda, pravi da to ne primećuje. Za takav polazni stav, pravo govoreći, imaju više od jednog razloga: katastrofičko iskustvo moderne civilizacije, ratovi i društveni sunovrati, ideološka oholost i tehnološki imoralizam, na kraju krajeva, činjenica da u svetu ni jednog jedinog trenutka ne prestaje satiranje nedužnih, ne ostavljaju previše mogućnosti za izbor onome ko sebe, uprkos svemu, oseća kao pesnika. Ali mu i dalje daju povoda, makar naopako shvaćenog, crnog, da ne odustane od pisanja.

Novica Tadić i u knjizi „Neznan” prihvata taj povod. Wegov prolaznik, njegov „potukač” (što je naslov jedne od ranijih pesnikovih knjiga), šestari gradskim ulicama, umnožava se i transformiše, nepogrešivo, u tom tumaranju, otkriva znakove đavolovog truda i najpre sebe uverava da je mit o postanju kroz istoriju okrenut naglavce, te da je život novog čoveka u stvari brzi prolazak kroz nakazni, infernalni predeo, praćen bolom i stalnom mišlju na smrt. Izgleda da ni u knjizi „Neznan” nema pesme u kojoj se posredno ili neposredno ne pominje zemni kraj, pa je na ovom mestu, povodom svih Tadićevih stihova, uključujući i nove, umesno citirati ni manje ni više nego Mikelanđela: „Ne nastaje misli u meni u kojoj nije izvajana smrt”, veli stari pesnik koga je voleo da čita Miloš Crnjanski.

Tadićeve pesme postaju sve svedenije. Premda nikada nije pripadao lirski nastrojenim pesnicima koji obraćaju pažnju na razvijenost pesničke retorike, na zvuk ili na neko drugo sredstvo klasičnog pesničkog repertoara, nego se uvek usredsređivao na simbolički opredmećenu reč i, posebno, na naročito oblikovanu pesničku sliku, Tadić je, kada rekapituliramo njegov pređeni put, sebe sve više i više jezički disciplinovao, redukujući sopstvenu pesmu na samu suštost, i ubedljivo je predstavljajući kao rezultat dugog jezičkog podvizivanja. Većina njegovih pesama ispisana je u ispovednom ja-iskazu, pri čemu izvor tog preosetljivog, drhtavog glasa, koji se često oglašava sa samog ruba jasne svesti, na sebe preuzima muku i napor izobličene, traumatične svakidašnjice, iskupljujući, poput starih pesnika, sve grehe prošlog i današnjeg sveta.

Pri tom, kako se kaže u pesmi „Lovci na duše”, o spasenju se najmanje misli i najmanje se u njega nada, crna stihija u potpunosti je preuzela inicijativu, i ovladala ljudskim dušama. Stoga je i svet Tadićeve poezije krcat nakazama, jurodivima, sumasišavšima, bednicima, autsajderima, pogubljenicima, pometenima, napuštenima, kljastima i sirotima, koji nikako ne mogu da se obazru u scenografiji paklenog gradskog života, u kojem se, na svakom uglu, oglašava nepomenik. U ranijim knjigama Novica Tadić je istrajno, konceptualno dosledno svoj poetski prostor naseljavao onim figurama koje V. Kajzer naziva „zlim, demoničnim predmetima/bićima”, skakutanima, kezilima, češljevima, kokošima itd. Pojavu tih bića-predmeta, neizostavno, prati ton sardoničnog, paklenog humora, jer zlo nužno rađa zluradost, nasladu i radost zbog nesreće drugih (tu je vidan Tadićev moralizam i, na poseban način, verizam).

U novijim knjigama, uključujući i zbirku „Neznan” koja stvara utisak „dnevnika uličnog šetača”, albuma jezičkih snimaka čudnih, iščašenih prizora, podjednako delujući pojedinačnim pesmama, ali i celinom (istakao bih, ipak, pesme „Na stanici, san”, „Molitva zabludelog”, „Qudi u obrtnim vratima”, „Gatka o posuđu”, „Pred supermarketom”) Tadić svoj pandemonijum proširuje novim prikazama („neznan”, „zloslov”, „svelik”, „crveni končić”, „rog”), ali se sve više okreće signalima izoštrene, upravo skitačke percepcije. Iščekivanje da će se odnekud, iz spleta gradskih ulica, promoliti spasitelj, odavno je potonulo u zaborav, jer se moderni čovek, sugeriše Tadić, svakodnevno i preobilno suočava sa apsurdnim prikazanjima; rečju, sa neporecivo snažnim dokazima da je smisao iščezao i da sa namesto njega uspostavio demonski, u isti mah užasan i bezrazložan poredak sveopšte egzistencije.

U savremenoj srpskoj poeziji, inače (pre)obilnoj i vrlo raznolikoj, do prepoznatljivosti i izrazitosti može se doći jedino i samo onako kako se do tih kategorija oduvek i dolazilo – snagom pesničkog dara, i besprekornošću poetske artikulacije. Samo što je taj put danas unekoliko otežan usled narasle i u dobrom delu više nego korektne pesničke produkcije. Pa opet, istinske izrazitosti je malo, taman onoliko koliko je uvek ima otkad se poezija i piše, što će reći, otkad je sveta i veka. Nesklon, inače, kojekakvim top-listama, bez obzira na njihovu nameru, namenu ili vrstu, hroničar ovog nedeljnika siguran je, kao neko ko čita Tadićevu poeziju godinama, i čije pesme doživljava kao lični vodič po neznanu i bezizgledu (slobodno je i dalje biti zainteresovan, ma koliko to nekom izgledalo staromodno), da su Tadićevi stihovi vršna izuzetnost današnje srpske poezije. Pesnik „obrnute kosmogonije”, kako sam ga nazvao jednom ranijom prilikom, uspeva da se stalno obnavlja tako i toliko da onaj ko ga čita, veruje u svaku njegovu reč.

A kad se pesniku veruje na reč, e, to je onda nešto. U stvari, to je onda sve, to je ta izuzetnost.

Mihajlo Pantić