Šta ste danas kuvali?

Ne znam da li je ovo pravi trenutak za temu kojoj želim da posvetim nekoliko redaka. Pitam se da li je taj trenutak već prošao ili nas tek očekuje u bliskoj budućnosti? S druge strane, možda je baš sada pravo vreme, možda druge prilike neće ni biti?

U svakom slučaju, informacije radi, sećam se da sam pre mnogo godina, kao levo smetalo jedne televizije, u saradnji sa ondašnjim desnim smetalom dotičnog kanala, pokušao da program obogatim jednom emisijom o kulinarstvu. Razume se da je takva ambicija, osim svoje obrazovne dimenzije, posedovala i utilitarnu funkciju sa pritajenom lihvarskom pozadinom. Bila bi zgodna za dopunski reklamni biznis. I šta? Ništa. Niko još nije bio spreman da se upeca.

Ovo malo podsećanje na vodu koja je protekla ispod mosta olakšava čitaocu da shvati kako je jedino promena stalna. Naime, danas nema televizijskog kanala koji je bez svakodnevne emisije o kuvanju. Šerpama i začinima negde se bave profesionalci u ulozi plaćenih manekena raznih proizvođača šporetskog materijala, no drugde, to jest u većini slučajeva, varjačom posluju i profesori univerziteta, glumci, estradne zvezde i druge javne face. Ni to nije sve. Povodljive za duhom vremena mnoge novine uvode gastronomske rubrike, u kojima sofisticirani znalci (sa sve fotografijom milog im lica i tompusa) opisuju svoja kafansko/restoranska priključenija. Obavezno, uz tekst u stilu lepe beletristike, prilože i račun sa plaćenim PDV-om.

Šta nam to govori? Na prvi pogled, stiče se utisak da je ova šporetska inflacija specifični obol našem znanom hedonizmu, koji se, osim u seksu, demonstrira i prežderavanjem uz obavezne osvežavajuće napitke sa alkoholom ili bez njega. To je, avaj, fatamorgana ili nešto u tom stilu. Doduše, istina je da, bar u Beogradu, svakodnevno (samo)nikne neki novi restoran, tokom noći osvane i drugi, pa treći, tako da, sve u svemu, u teoretskom smislu više nikome ovde ne preti smrt od gladi. Uzgred budi rečeno, cene su visoke, ali razumne. Jer je kulinarska ponuda u većini tih lokala na najvišem nivou. Ali je, sa stanovišta naše tradicije, pomalo egzotična. Hoću da kažem kako ono što elitni restorani nude na tanjiru nije ni približno nalik onome što naše keve, žene i sestre služe na kuhinjskom stolu prekrivenom obaveznom mušemom sa lepim šarama. A kafane ili krčme sa domaćom kuhinjom (prebranac, škembići, pihtije...) odumiru svakim danom sve više u svakom pogledu.

Tako da su restoranski abonenti uglavnom boranija iz biznisa koja na poslovne ručkove izvodi partnere iz inostranstva i nekog glavonju iz unutrašnjosti. Ili oni kojima se više isplati da rođendan slave u ugostiteljskom objektu negoli da posle slavlja kreče stan. Običan čovek je tu redak zver, nešto kao sibirski tigar u provincijskom zoološkom vrtu. Moglo bi se pomisliti da ga od fensi restorana odbija njihova ponuda internacionalne kuhinje. Činjenica je da u njima retko ima nečega što se može pokusati kašikom uz podrazumevajuće umakanje hleba u tanjir i flekanje kravate, mljac-mljac. Nema sumnje da je to, ovako ili onako, delimično tačno. Još je bliže istini da pomenute razumne, ali ipak visoke cene, odbijaju sirotana koji već mesecima ili godinama nije primio platu. A i kada je nekim čudom primi, nije lud da je odmah u celosti spiska na samo jedan obrok, na neke ljigave školjke ili buđave francuske sireve. Radije će sam sebi zgotoviti poparu na vodi. Hranljivo je to, a i zašto da se bajat hleb od juče baca u kontejner za đubre. I dok to kusa razmišljaće šta je Igor Mandić hteo da kaže kada je onomad ustvrdio da odvaja sebi od usta kako bi se pristojno hranio.

Šta bi, sve u svemu, bila poenta čitave ove male priče? Nema druge nego da se zaključi kako su televizijske emisije o kuvanju i novinski tekstovi o blagoutrobiju oblik socijalnog simulakruma. Oni su korisni samo za one koji jedu yabe ili kuvaju na tuđ račun. Ideje naše, benzin vaš! – rekli bi Iljif i Petrov. To je mnogo više od iluzije da se živi na visokoj nozi. Osim toga, otmeno je ili je femka za opseniti udavače iz boljih kuća. Da i ne govorimo o tome kako sve to kod nekog namernika koji je, ničim izazvan, iz velikog sveta zalutao u ovu vukojebinu može stvoriti utisak kako nam tranzicija ka zelenoj grani demokratije i prosperiteta dobro ide, da smo, bar što se restoranskih menija tiče, na ravnoj nozi sa čuvenim gastronomskim metropolama i ekskluzivnim letovalištima. Jer i taj će ovde klopati za yabaka, na poslovnom ručku ili poslovnoj večeri. Ali, šta naš prosečan čovek ima od toga? Ništa i mnogo. Neće se baš često častiti sušijem i biftekom u sosu od gorgonzole, ali ga sutra ili sledeće srede, najčešće nikad, niko neće sprečiti da se pogosti, pa neka košta šta košta samo da je egzotično. Mogućnost postoji, ali nedostaje prilika. Ta metastabilnost života nije loše smišljena. Zahvaljujući njoj dolazi do kopernikanskog obrta da umesto što ogorčeno misliš da je situacija u društvu ta koja te sprečava da se bar hraniš kao sav ostali normalan svet počneš da kriviš sam sebe što lično nisi sposoban da budeš ravnopravni član društva koje ti nudi obilje mogućnosti glede virtualnog oporavka tvog narušenog dostojanstva.