O metropoli i provinciji

Manihejska statičnost naše kulture neprestano proizvodi crno-bele slike. Ni decenijska prisilna dominacija dijalektičkog marksizma nije tu uspela ništa da promeni. Nije ni imala nameru. Ali dobro. Qudi, stvari i pojave ovde su jednom za svagda popisani i podeljeni na dobre i zle. Ni primisli o tome da je realnost u neprestanom vrenju, da nešto u jednom trenutku može biti korisno, a u drugom – usled promenjenih okolnosti – štetno. Pa tako, ako kažemo da napredak, iliti marksistički progres, često biva poguban, izlažemo se riziku da budemo optuženi od strane pseudodesnice za ekstremizam, a od strane pseudolevice za mračnjaštvo. Progres sam po sebi nije ni dobar ni loš. On je zapravo izvan ili iznad dobra i zla, kako hoćete, i nije ništa drugo nego proces, struja energija, koja može imati (privremeno) dobar ishod podjednako kao i (privremeno) rđav. Niko, naravno, neće reći da je progresivna paraliza ili progresija kanceroznih metastaza nešto dobro, ali gotovo svi će napredovanje jednog grada, u našem slučaju Beograda, definisati kao pozitivnu stvar.

Da li je baš tako?

Ovaj mali traktat posvećen je pomalo jeretičkoj tezi da je nekontrolisani rast Beograda jedan od bitnih uzroka posrtanja i propadanja Srbije. Počnimo od brojki. Ako površne lokalpatriote činjenica da od osam miliona stanovnika naše zemlje cela dva žive u glavnom gradu, ispunjava ispraznim ponosom statističke supremacije nad okolnim prestonicama, druga jedna činjenica, da bi u slučaju da sledi naš primer Peking trebalo da ima dvesta pedeset miliona stanovnika, trebalo bi da trezvenije umove ispuni zabrinutošću. Kina, kao supersila, još bi nekako i mogla, mada s mukom, da podnese postojanje jednog takvog megapolisa. Srbija, međutim, ne može. I sve manje može.

Možda bi i mogla da nije centralizma toliko dragog ovdašnjem politikantstvu, bez obzira na prividne razlike u ideologijama. Infantilna vera da će centralizacija, dakle vođenje svih državnih poslova iz jedne kancelarije (a u našem slučaju i od strane jedne volje), nekakvim magijskim delovanjem obezbediti teritorijalni integritet i efikasno delovanje sistema, možda ima nekakvog utemeljenja u političkom sistemu prosvećenog apsolutizma; u ovdašnjem sistemu, tačnije odsustvu bilo kakvog sistema, iz centralizacija na duže staze proizlaze dve veoma loše stvari: opustošenje provincije i separatistički pokreti. Jednačina je paradoksalna ali veoma prosta: što je moć političke elite veća, to je država slabija. Da ne idemo tako daleko u prošlost i da se ne podsećamo kako je Aleksis de Tokvil uzroke francuske revolucije genijalno izveo iz centralizacije Francuske i hipertrofije Pariza. Naš naraštaj je imao prilike da vidi kako se dve centralističke i apsolutističke imperije, SSSR i SFRJ, iz istih razloga ruše kao kula od karata.

Počnimo sa opustošenjem provincije. Centralistički model, po prirodi stvari, osim moći u prestonici akumulira i sve drugo. Naročito novac. Glavni gradovi vremenom postaju magneti koji privlače ljude opravdano nezadovoljne lošim uslovima života u sredinama odakle dolaze. Pa dobro, šta tu ima loše, reći će oni površni. Na prvi pogled ništa. Ali nekontrolisano i masovno naseljavanje tradicionalno urbanih sredina dovodi do njihove ruralizacije i provincijalizacije, do bujanja lumpenproletarijata – prirodne sredine za demagoške i populističke projekte – što smo, kao u laboratorijskom sociološkom eksperimentu, videli krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Kneževina i kraljevina su imale neuporedivo bolju politiku. Beograd je tada bio istinski kulturni centar, fabrika kompetentne elite koja je docnije slata da urbanizuje unutrašnjost. Ovde imamo naopak proces, započet u komunizmu a dovršen u aktuelnom poludemokratskom poretku: politički podobni ili samo ambiciozni provincijalci nadiru u prestoni grad da bi ga, kako se čini, nepovratno provincijalizovali.

Kozmetičke intervencije tu ništa ne pomažu. U arhitektonskom smislu, Beograd od pre trideset godina može nam u sećanjima zaličiti na Grozni, doduše iz njegovih boljih dana, ali u kulturnom smislu on je bio velegrad u odnosu na ovaj današnji.

U međuvremenu, osim uoči kakvih izbora, provincija ostaje u slepoj mrlji političke percepcije opustošena, prezrena, svedena na prestoničku okućnicu i logističku bazu za snabdevanje, sve više tonući u čamotinju i nezaposlenost – idealna tla za ekstremizme i separatizme svih vrsta. Ne treba, međutim, zapadati u napred kritikovana crno-bela mišljenja. Provincijalnost, naime, nije geografski već psihološki fenomen. Provincija je, isto tako, neiscrpan rezervoar pozitivne energije. Pod uslovom da postoji povoljan ambijent. Konačno, petooktobarski prevrat ne bi uspeo bez masovnog učešća ljudi iz unutrašnjosti.

Sebičnost je, naravno, večita. Ali ništa drugo nije večno. Pogotovo to nisu provincijalni resursi od kojih prestonica žive. Oni su već sada na izmaku. Provincijalna čamotinja i beda već su duboko na teritoriji beogradskih prigradskih naselja i jure ka centru. Naš nacionalni usud, kratko pamćenje iz kojeg proizlazi nesposobnost predviđanja budućnosti, onemogućava nas da sagledamo neminovni kolaps nezasluženog prestoničkog luksuza i niz neizbežnih socijalnih turbulencija. Sticajem okolnosti putujem više i pamtim malo duže nego prosečni Srbin i sećam se vremena velikog uspona gradova poput Kragujevca, Kruševca, Kraljeva, Niša, Užica. Bilo je to vreme kratkotrajne decentralizacije, vreme u kojem su opštine samostalno funkcionisale. I onda su davale harač beogradskim dahijama, ali dahije se nisu mešale u izbor upravnika lokalnih biblioteka, na primer.

E sada dolazimo do najtragičnijih posledica centralizacije. Do Kosova koje je bilo ekstreman primer centralizacijskih zala: osiromašenja, kulturne devastacije i nezaposlenosti. Bio sam u više navrata na Kosovu i – izuzimajući manastire – tamo nisam video ništa sveto, gotovo ništa uljuđeno, urbanizovano u evropskom smislu. Ako je zaista našem narodu Kosovo bila svetinja, zašto prestonica nije u jednom momentu bila smeštena u Prištini? Znam razlog: nije Priština udobna za branioce “svete” zemlje. Kosovo je trebalo braniti na Kosovu. Kako stvari stoje, braneći ga u Beogradu, ostaćemo i bez Beograda.