Pljeskavice od petal

Znaci Apokalipse su tu, pred nama, Srbi moji! I, toliko su vidljivi da ne morate ni da stupite preko kućnog praga. Meni je, recimo, dovoljno da izađem na terasu i suočim se sa globalnim klimatskim haosom, sa mojim – kupusom. Kupus mi se, bre, u buretu od prolećne temperature uslinavio, table slanine mi užegle, a šta ću, tek, sa šunkama koje još nisu stigle iz Kleka.

I ne treba ti tu, moj brale, mnogo pameti! Ako ti kupus u januaru “balavi”, a slanina se topi, tu nema sreće, moj Srbine! Sve i ako ne izgineš na Kosovu, izumrećeš u svetskoj kataklizmi kao dinosaurus. Još desetak ovakvih zima bez zime i neće ti se znati ni za ime, ni za seme ni za pleme; nestaće Srbadija, a sa njom i ostala ljudska žgadija.

Kažem vam, zaista vam kažem: Sahara će biti sve do Berlina, mada će i cunami da odrade svoje. Progutaće more mnoga ostrva indonežanska, a daće srpski bog da se proguta i Britanija, Kalifornija i Florida, pa još ako proradi i vulkan u Jukatanu, onda zbogom Vašingtonu, a i ti Londonu, i vi ćete ležati pod vodom; neke pravde mora da bude kada smak sveta dođe. Tako piše i u Apokalipsi Jovanovoj. Jer, i da sutra stane cela svetska industrija, čak da se i Miško Delta primiri, i da stanu svi automobili sveta, bilo bi potrebno “sto godina da se zaustavi globalno zagrevanje planete”. Pa još ako je planeta Zemlja našeg Milankovića “poslušala” pa malo nakrivila osu, i, makar i za dlaku putanju promenila, onda piši propalo, moj Srbine, jer neki ti asteroid ne gine. Da ne pominjem ratove za hranu i vodu i kad pođu kineske armije da prošetaju do Britanije.

Kažem vam, zaista vam kažem: vidljivi su znaci apokalipse na svakom koraku, u svakom detalju. Evo, pođimo od mog kiselog kupusa. U buretu ostalo još pet-šest glavica i da smo imali normalan januar, februar, pa i ova baba Marta da je stroga i ljuta, te glavice kupusa trajale bi nam, ej tamo do aprila, maja. Ovako, jokac bato! Vadi kupus iz bureta, spasavaj što se spasti može! Sortiraj listove za sarmu u jednu kesu, a froncle od kupusa odvajaj za podvarak ili za – klozetsku šolju. I psujem Yordža Buša što nije potpisao Protokol u Kjotu, a Olja psuje kupus dok sarmu zavija. I, znao sam, o, kako sam znao da će mi ta sarma na nos izaći. Jer, sarmu ne smeš da psuješ dok je savijaš, već, da joj nežne pesme pevaš...

Elem, jedemo sarmu, a one ko gumene! Jer, ispostavi se da ni kupus nije bio iz Futoga kako mi se, i te kako, klela jedna tetka na pijaci kod Cvetka... I šta ću? Stavim šerpu na šporet, na najveću ringlicu i okrenem na jedinicu, pa ajd' u šetnjicu da svarimo “gumenu” sarmicu. I okrećemo se oko Savskog jezera, a Ada Ciganlija se budi, sprema se za sezonu. Kako je krenulo biće još u martu kupanje, pogotovo ako na ovu žegu bude i dalje zimsko masno krkanje. Ako nam iko dođe glave to će biti sarme iz naših redova.

Kad, tiruli, tiruli. Zove burazer iz Vrčina. “Dođite za vikend kod mene, koljem petla! Biće dobre supe, a pravićemo i pljeskavice od petla! To je sada hit u Vrčinu!” I, klik, prekinu se veza. Ili je BIA ili je potrošena kartica.

Vratimo se u Gročansku, a sarma na šporetu mrmori kao dobri kućni duh. A razumem jezik kućnih duhova jer nekad sam bio vođa anđela, a to što sam sada samo čovek, to nije moj pad već moja misija i iskušenje. Poslali su me, bre, sa neba da vidim ima li za Srbe i planetu neko spasenje?

Nego sarma se ukrčkala kao božja hrana, i mrmlja svoju mantru: “Hare Rama, hare Rama!”. I navalim na sarmu pred ponoć kao mutav na brašno. Do pet sam brojao, a posle nisam. A vino Nikolino iz Kleka, crno i gušće od mleka, klizi li klizi, sarma mu dođe dobra podloga.

Zaspim ko klada u beržeri, a iz mene bije oganj kao da sam zmaj ognjeni.

I, uf, uf! Šta ću da usnim!? Kao stojim na aerodromskoj pisti sa pokojnim ocem, kraljevim pilotom, a iznad nas avion gori kao buktinja i u kovitlacu pada na nas. A otac mirno kaže: “Ne boj se, pašće na kilometar od nas.” A onda, rez u snu! Sa ocem sam u mrtvačnici! A tamo kao, šatro, mrtav leži Dolazeći Premijer i smeška mi se, pa mi još i namiguje!? A na nogama mu moje – papuče! One sa kramponima što mi ih je Olja kupila kod Kineza, ali neće da prizna.

Uf, uf! Probudim se, sav u znoju! Gde Voju da sanjam u mrtvačnici sa mojim kramponkama na nogama! I, odmah, ustanem, bauljam, preturam po policama, tražim sanovnike da rastumačim san, da znam na čemu sam. Jer, ni Aleksandar Veliki nije iz šatora izlazio dok noćne snove nije rastumačio i zato je toliko postigao i do Indije stigao! I, tako, šamaram sanovnike do zore, a krenem da tražim pod slovo “A”. Avion. Kad, pazi, brale, šta piše!? “Očekuje vas promena nabolje”! I to mi piše i u srpskom i u vavilonskom, pa i u egipatskom sanovniku. Onda, ajd, teraj pod slovo “M”. Mrtvac. E, sad, tu vavilonski sanovnik kaže: ”Svađaćeš se za ženom i njenom rodbinom.” Dobro, zbog sarme smo se malo posvađali jer Olja smatra da su za sarmu dosta tri sata kuvanja, a po meni treba duplo duže. Nego, egipatski sanovnik me uteši. Jer, u njemu piše: “Ako sanjaš mrtvaca, to je mir i sreća.” Tu mi lakne. Srpski sanovnik me skroz oraspoloži. Jer, “sanjati mrtvaca znači dobro zdravlje”, a “ako mrtvac oživi”, onda je to “opšta radost i veselje”. I za Dolazećeg Premijera i za sve nas. Drugim rečima, Odlazeći Premijer biće i Dolazeći. Tako sam, bar, ja to raščivijao. U to ime trgnem još malo crnog vinca, pa krenem da vidim šta znači kad sanjaš svoje papuče na nogama vaskrslog Premijera. Tu mi se najviše sviđa vavilonski sanovnik. Tamo piše; “velika sreća” i da će mi “sve krenuti nabolje”!

Oh, kako sam, od sreće, izleteo na terasu! Da li će, majku mu, da padne neko ambasadorsko mesto!? Recimo, Kipar?! Još kad bi Borka malo kod Voje lobirala, ah, kako bi se Srbija ovajdila! A svašta bih za Srbadiju na Kipru oposlio, a ako treba i novi roman o Aristotelu Voji bih posvetio, a i Bokiju za svaki slučaj! Sve ću, bre, da uradim za državu!

Nego, u taj čas, stvori se Jung na terasi i sedne na burence sa ribancem koji, hvala bogu, još nije ciknuo. I krene Švajcarac da me teslimi: “Al' si se ti napalio na Kipar, moj dilbere! Dok tebi legne Nikozija, tamo će biti i sto Celzijusa, a u ponoć može da te zaljulja i zemljotreščić, a onda i neki cunami, i, ćao, ode Kipar u morske dubine, moj zabludeli sine!” Reče Jung i ode. Šta ćeš, uvek ti se neko pokaki na merak...

Ah, Kipar, Kipar! Za to treba imati dar... Zurim u svetla CZ-a. Šta li oni sanjaju? Da li Nikoziju ili, ipak, Kolumbiju?

Zaspim u ligenštulu na terasi, ko velim, na svežem vazduhu lepše se spava i sanja, a i sarma se brže vari. Kad hoćeš! Sanjam još strašnije snove! Jure me, bre, dinosaurusi po Staroj planini! I, ajd, begaj ka Aranđelovcu, kad, tamo me presreće runasti nosorog! I brzo, briši ka Dunavu. Nego, kod Bogovine spopadoše me patuljasti reptili, pa udri pete u dupe, šišaj ka Požarevcu, a tamo, brale, sabljozubi tigar zamalo da me iskasapi.

Nego tu, na Dunavu, naletim i na Mojsija! Piše na kolenu ono njegovo Stvaranje sveta. Pa će i on da me pegla: “Je l' znaš da je Bog, ovde u Srbiji, odvojio nebo od vode i vodu od zemlje, i tako stvorio svet, čoveka?” Ma nemoj! Ti ćeš da mi kažeš, odbrusim mu, onako, srpski. Mada je i on naš čovek, ali to je dugačka priča...

Kad, tiruli, tiruli. Opet, burazer Dragiša iz Vrčina. I, besan što me budi usred razgovora sa Mojsijem, brecnem se: Ako ćeš da praviš pljeskavice od petla, ne dolazimo za vikend! “Ne zovem te zbog petla, već da ti kažem da je Crna opet skotna!”

To je, dakle, ta moja “velika sreća” i “opšti napredak” što sam sanjao “vaskrslog” Voju u mojim papučama. A ja se, jadan, ponadao Kipru.

I, šta reći, a ne zaplakati?