Pismo za Biljanu

Na severu katoličko-germanske Evrope, u tami i smradu jednog od nordijskih kazamata trune srpska Epiharida, renomirani doktor bioloških nauka, čestita pravoslavna Srpkinja, doktor Biljana Plavšić, a mi ćutimo, tužni mi.

Trune srpska heroina, samo zbog toga što je smogla snage da kaže istinu o prljavom verskom i građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, osvetli nakazno lice njegovih tvoraca i realizatora iz sve tri konfesije i razotkrije ogavne namere i nemoral katoličko-germanskih rasista, majstora rašljastog jezika i prvosveštenika žrtvoprinošenja tuđe dece na oltar njihove demokratije dvostruka aršina.

Utamničenjem Biljane Plavšić, u kojoj su otkrili svoga Atahualpu, pokazali su ostrvljeni katoličko-germanski rasisti svu bedu i jad svoga „junaštva”, svoje istine, pravde i pravosuđa, koje nosi ista ona obeležja koja su krasila sudove njihovih predaka inkvizitora i zločinaca novijeg datuma konkvistadora, pljačkaša tuđih dobara, skidača skalpova sa živih ljudi, silovatelja žena i dece i zatirača civilizacija Maja, Inka, Acteka i Tolteka.

Optužujem takozvane intelektualce Zapada (među kojima nažalost nema više jednoga Arčibalda Rajsa, Anri Barbija, Gerharda Gezemana i dr.) Eli Vizela, Gintera Grasa, Vaclava Havela i njima slične, što nisu videli ili nisu želeli da vide istinu o onome što se zaista događalo u prljavom verskom i građanskom ratu u Bosni, a o čemu su, u svojim ratnim memoarima poštenije govorili i pisali neki, iako istorijski nepismeni, ali časni i pošteni oficiri „hrabre” zapadne soldateske.

Upozoravam da utamničenu drže jednu nedužnu mučenicu, u čijem srcu nema mržnje ni za koga, čak ni za njih, njene kukavne tamničare i čija je jedina krivica što je u jednom, za pravoslavne Srbe u Bosni, tragičnom vremenu, izigrana od komunističkih lopova na čelu Republike Srpske i satanizovana od lidera katoličko-muhamedansko-komunističke koalicije, sa šejtan efendijom Alijom Izetbegovićem i duhovnim kepecom Slobodanom Miloševićem na čelu, dovodeći u opasnost svoj život, stala na čelo obezglavljenog i dezorijentisanog srpskog naroda u Bosni i pokušala da obelodani istinu o srpskoj nesreći.

Među barem milion preživelih pravoslavnih Srba, u Bosni i Srbiji, čiju ste decu i roditelje, braću i sestre, rođake i prijatelje zavili u crno i koji vas s pravom duboko i iskreno mrze, hiljadu puta više nego gospođa Plavšić (koja je s pravom kivna na vas, ali vas sasvim sigurno ne mrzi, jer ona za tako nešto nije sposobna), nalazi se i moja malenkost, gotovo nepoznat srpski pisac.

Dragomir Matić, književnik,

Banja Koviljača