Za menadžerski kapitalizam

Ne želim sporiti motive koji su ponukali Karolin Jungr da trend privatizacije državnih i društvenih preduzeća u Srbiji proglasi najboljom vesti posle mnogo godina. Ono što želim osporiti jeste sam termin “privatizacija”, jer kada npr. neko državno preduzeće iz neke druge zemlje kupi državno preduzeće u Srbiji, onda reč privatizacija ne odgovaraopisu tog posla. Takođe ne odgovara ni u slučaju kada se kao kupac javlja neko drugo pravno lice. Izraz marketizacija državnih i društvenih preduzećabi mnogo bolje odgovarao stvarnom stanju i ciljevima koji se žele postići.

U tržišnoj privredi se formiraju ne samo cene materijalnih proizvoda i usluga, nego i cene svake pojedine firme. Pri tome se podrazumeva da je reč o firmama koje su aktivne i koje svojim vlasnicima donose određene prihode. Ukoliko firma nije aktivna, može se raditi o ceni njene imovine, ali ne i o ceni firme kao takve.

Ako firma vlasnicima donosi svake godine određeni prihod, odnosno ukoliko ostvaruje profit, onda ona ima svoju cenu bez obzira ko su njeni vlasnici. Načelno gledajući, vlasnik ili pretežni suvlasnik takve firme može biti i država, a ne samo neka druga pravna i fizička lica. Prema tome, tranziciju iz dogovorne ekonomije u tržišnu treba nazvati marketizacijom firmi, a ne privatizacijom. Rasprodaja državnih preduzeća spada u sasvim drugu kategoriju koja sa procesom tranzicije nema ništa zajedničkog. U mnogim zemljama razvijene tržišne privrede postoje državna preduzeća koja ostvaruju velike profite. Međutim, tu temu ovom prilikom ne želim otvarati. Okrećem se stavu K. Jungr da je “uspeh privatizacije po pravilu veći ukoliko dođe do ponovne regulacije ili deregulacije industrija koje su bile zaštićene od konkurencije i ukoliko se izgradi efikasan sistem koji omogućava da privatizovane firme lakše dođu do jeftinijeg kapitala”.

Ako uspeh privatizacije zavisi od mogućnosti da privatizovane firme dođu do jeftinijeg kapitala, onda je logično zapitati se da li bi državna preduzeća uspešnije poslovala da su mogla doći do jeftinijeg kapitala? Najjeftiniji kapital koji neka firma može imati na raspolaganju jeste kapital deriviran iz njenog vlastitog profita (retained earning). Međutim, da bi taj kapital bio zaista jeftin, on mora izgubiti tretman kapitala, tj. pred lica koja upravljaju poslovanjem takve firme ne sme se postaviti zahtev da iz tekućih prihoda moraju nadoknaditi svaki eventualni gubitak tako akumuliranog kapitala. U protivnom, ne bi bilo nikakve razlike između vlastitog i pozajmljenog kapitala. (Ova činjenica je u obe bivše Jugoslavije bila potpuno ignorisana, pa u toj činjenici treba tražiti neke od glavnih uzroka propasti te privrede, i poreklo lošeg imidža privrednih rukovodilaca firmi iz tog perioda.)

Ako firmom upravlja fizičko lice koje je i njen vlasnik, onda je sasvim iluzoran zahtev da mora iz tekućih prihoda nadoknaditi svaki eventualni gubitak akumuliranog kapitala, jer bi takav vlasnik brzo ostao bez dohotka. Međutim, firmama koje su u vlasništvu pravnih lica ne mogu upravljati njihovi vlasnici, jer tekućim poslovanjem firmi mogu upravljati samo fizička, ali ne i pravna lica. Postavlja se pitanje po kom osnovu se pred ta lica smeju postavljati drugačiji uslovi poslovanja u odnosu na firme kojima upravljaju vlasnici? Da bi se izjednačili uslovi poslovanja bez obzira na vlasničku strukturu firmi, kapitalni gubici ne mogu ići na teret tekućih prihoda, nego samo na teret akumuliranog kapitala (retained earning) ili na teret kapitalnih dobitaka. U takvim uslovima poslovanja glavni nosioci privrednog razvoja su firme kojima upravljaju lica koja nisu vlasnici niti pretežni suvlasnici. Na taj način je kapitalizam tranzitirao od klasičnog oblika u kojem firmama upravljaju vlasnici, u menadžerski kapitalizam u kojima firmama upravljaju lica koja nisu njihovi vlasnici.

Menadžerski kapitalizam se mogao razviti zahvaljujući shvatanju da profit korporacije pripada korporaciji a ne vlasnicima. Tek kada Upravni odbor korporacije (board of directors) donese odluku da se deo profita može isplatiti vlasnicima firme u obliku dividendi, taj deo profita postaje dug korporacije prema vlasnicima. Međutim, kod nas se razvija drugačiji oblik kapitalizma koji ja nazvan samoupravnim kapitalizmom. Wegova odlika je u shvatanju da profit korporacije pripada vlasnicima, i da vlasnici odlučuju koliki će deo biti isplaćen vlasnicima (dividende), a koliki deo će biti zadržan u firmi kao kapital. Istovetno praksi iz perioda dogovorne ekonomije kada su radnici odlučivali koliki deo dohotka će ići u plate, a koliko u poslovni fond. Od takve tržišne privrede nema sreće. Za budućnost privrede Srbije nije bitno samo izvršiti privatizaciju (marketizaciju), nego taj proces se mora usmeriti ka razvoju menadžerskog kapitalizma.

Mirko Katić,

Toronto, Kanada