Građanski fundamentalizam u Srbiji

U vreme kada broj “stručnjaka” za fundamentalizme u mnogim zemljama raste, brže od broja stanovnika, ne treba da čudi da je stvorena prilično iskrivljena slika o pojmu koji će možda postati ključna odrednica veka. Među gomilom zabluda koje su postale skoro opšteprihvaćene “istine” zaboravljene su neke važne odrednice oko kojih postoji veliko slaganje (pravih) stručnjaka. Na prvom mestu je činjenica da fundamentalizam ne podrazumeva upotrebu nasilja. Često se zanemaruje i da nije vezan isključivo za religiju i da fundamentalisti po pravilu izmišljaju ili pogrešno interpretiraju “fundamente” na koje se pozivaju.

Krvoločnost i učestalost Al kaidinih napada učinili su da nenasilni fundamentalizmi koji su prisutni širom sveta uglavnom ostanu neprepoznati. Tako je i nemilitantni fundamentalizam među pravoslavnim vernicima u Srbiji izmakao pažnji medija. Verski fundamentalizam nije religiozni već društveni fenomen. Srpska pravoslavna crkva nije na bilo koji način odgovorna za njegovo pojavljivanje, kao što ne može uticati ni na njegovo nestajanje. Iako zna da “osvoji” crkvene institucije, fundamentalizam ne može da nastane voljom sveštenstva, već isključivo kao rezultat velikih i bolnih lomova u društvu.

Tihi verski fundamentalizam je u Srbiji već ostavio značajan trag koji se, najčešće sasvim pogrešno, pripisuje delovanju srpskog nacionalizma. I pored brojnih, izuzetno značajnih razlika, pravoslavni fundamentalizam u Srbiji ima mnogo toga zajedničkog sa mnogo starijim i neuporedivo uticajnijim fundamentalizmom “ponovo rođenih” hrišćana u SAD. Oni su poslednjih godina promenili ne samo kompleksnu i fluidnu američku crkvenu scenu, već i jedinu supersilu, zemlju-kolevku modernog verskog fundamentalizma.

Od 11. septembra američki mediji su prestali da fundamentalističkim nazivaju hrišćanske pokrete i crkve koje same sebe tako ne opisuju, čak i kada se ranije te verske zajednice nisu protivile tome. Sličan trend zabeležen je širom sveta i fundamentalizam je u očima javnosti pogrešno identifikovan i povezan sa islamom. Stvorena je i iluzija da bez nasilja nema fundamentalizma.

Istovremeno, došlo je i do cvetanja sekularnih fundamentalističkih pokreta. Timoti Garton Eš, uticajni engleski publicista, nedavno je definisao fundamentalizam prosvetiteljstva pišući o kontroverznoj aktivistkinji Ajan Hirši Ali, Somalijki koja se odrekla islama i koja je, posle karijere poslanika ultradesničarske partije u holandskom parlamentu, utočište našla u SAD. U njene uticajne “saborce” ubrajaju se francuski filozof Paskal Brikner i profesor Bernard Luis, često nazivan “Bušovim dvorskim stručnjakom za islam”. Ključni problem i nepomirljivi neprijatelj većine fundamentalista prosvetiteljstva je sam islam, a ne zločinački islamski fundamentalizam.

Za njihove srodnike u Srbiji, građanske fundamentaliste, smrtni neprijatelj je srpski nacionalizam, a ne zločinci srpske nacionalnosti i oni koji su im izdavali naređenja. Jedna predstavnica ovog fundamentalističkog krila “druge Srbije” piše da je “srpski nacionalizam praktično večit i inkompatibilan sa modernom državom”. Građanski fundamentalisti u Srbiji, baš kao i sve brojniji fundamentalisti prosvetiteljstva u militantno laicističkoj Francuskoj i nekada otvorenoj i tolerantnoj Holandiji, svoje neistomišljenike kleveću koristeći najjače reči iz vokabulara antifašizma.

Nestrpljivi i ostrašćeni građanski fundamentalizam u Srbiji je u mnogo čemu tipičan, skoro udžbenički primer savremenog fundamentalizma. Karakterišu ga, između ostalog, difuzna struktura, opsesija moralnošću i čistotom, važna uloga žena u pokretu, stvaranje novog mita, prezir koji se graniči sa antiintelektualizmom prema svakom stavu koji ne podržava navodno fundamentalna shvatanja, sklonost da najprljaviji napadi budu usmereni na najumerenije, ali kritički orijentisane, javne ličnosti koje ne pripadaju grupi...

Kao i kod velike većine fundamentalizama i u ovom slučaju je nemoguće odrediti da li je levi ili desni. Iako vole da tvrde da su levičari, domaći građanski fundamentalisti naglasak stavljaju i na nametanje ideologija i principa koji su u ostatku sveta shvaćeni kao par excellence desničarski. Ideološka zbrka je samo jedna od posledica kompleksne geneze ovih pokreta i njihovog nedoslednog odnosa prema samim “fundamentima”. Heri ter Har, profesorka na Institutu za društvene studije u Hagu i jedan od vodećih stručnjaka za fundamentalističke pokrete, njihovo je pravo shvatanje opisala kao rezultat “pažljivog i selektivnog procesa kojim se zadržavaju samo oni elementi koji se smatraju korisnim za dostizanje određenih ciljeva”.

Istorija ovih pokreta je često obeležena velikim, ponekad katarzičnim razočaranjem. Prošlonedeljna, neočekivano blaga presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu predstavlja bolnu prekretnicu u kratkoj istoriji našeg građanskog fundamentalizma. U prirodi je ovakvih pokreta da nisu u stanju da udarac kakav je predstavljala haška presuda prepoznaju kao indikaciju da nešto nije u redu sa navodno denacifikatorskom i kvaziliberalnom dogmom koju su konstruisali prema obrascu koji je opisala holandska profesorka.

Ostrašćene reakcije, ogromno razočaranje i neskriveni bes perjanica fundamentalističkog krila “druge Srbije” samo pokazuje koliko je tanka veza između (fundamentalnih) vrednosti i principa na koje se pozivaju i njihove interpretacije i politizacije tih vrednosti. Već skoro stogodišnja istorija modernog fundamentalizma govori da težak udarac kakav je stigao iz Haga može dovesti do brzog gašenja, ali i do daljeg jačanja ovakvih pokreta. Ipak, kakvi god bili kratkoročni efekti, ova presuda nas približava stabilnosti i normalnosti, najjačem protivotrovu za sve fundamentalizme, bili oni verski ili građanski, mirni ili nasilni.