Odbrana deklaracijama

Predsednik Srbije Boris Tadić izgleda da se samo pomalo nepromišljeno uključio u još prošle godine započeti tok rezolucija i deklaracija koje su onome što se politički naziva istočnom Evropom sugerisane kao univerzalni lek istovremeno za obračun s prošlošću i lečenje rana koje je ona tamo ostavila. Odmah po objavljivanju odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu, on je pozvao skupštinu (koju?) Srbije da donese deklaraciju o Srebrenici, ali do dana današnjeg iz njegovog kabineta nije stigao nikakav predlog kojim bi se skupština (koja?) pozabavila. Prema onome što je NIN-u rečeno u predsednikovom kabinetu, Tadić je izgleda post festum sagledao političku situaciju u kojoj živi (nenadležnost konstitutivne skupštine) i odlučio da posao s deklaracijom ostavi novoj vladi. U međuvremenu je narodnim poslanicima svoj predlog deklaracije o Srebrenici poslala jedino Srpska radikalna stranka, a ko prati Internet mogao se podrobno obavestiti i o sadržini predloga deklaracije koju je formulisala, ali je zasad nikom nije poslala, Liberalno – demokratska stranka.

PRVI KRUG: Sa dokumentima tog tela treba biti vrlo oprezan, kaže za NIN istoričar Predrag Marković povodom januara prošle godine donete rezolucije u Evropskom parlamentu, kojom se sve bivše komunističke zemlje srednje i istočne Evrope, koje to još nisu učinile, pozivaju da osude delovanje “nasilnih komunističkih režima koji su u njima bili na vlasti”. “Stav te skupštine, koja je sastavljena pretežno od poslanika desničara ne treba nikako mešati sa zvaničnim stavom EU”, kaže Marković. Tek, na užas i proteste iz okrilja onoga što je po Evropi od komunističkog pokreta ostalo, a na podsticaj grupe bivših političkih disidenata sa Markom Veselicom na čelu, šest meseci posle evropskih parlamentaraca rezoluciju osude komunističkih zločina doneo je Sabor Hrvatske, a krajem oktobra prošle godine rezoluciju “Osude zločina koju je počinio komunistički režim Envera Hodže i njegova klika u Albaniji” usvojio je i albanski parlament.

Na celom prostoru bivše SFRJ, rezolucije, deklaracije ili kako ih već zvali poštedele su Josipa Broza Tita lično. “Treba praviti ogromnu razliku između zemalja gde je komunizam došao na ruskom tenku i onih gde je bio autohtona pojava, a ne smemo zanemariti ni oslobodilačku komponentu našeg komunističkog pokreta”, kaže Predrag Marković. Tek u Sloveniji, koja je prva započela raskid s komunističkom praksom, Titov monumentalni spomenik još se šepuri centrom Velenja, u Hrvatskoj je u odbranu zasluga Josipa Broza (povraćaj Istre i Dalmacije Hrvatskoj) ustao sin Franje Tuđmana, a povodom predloga da se Titov trg sad ustupi prvom predsedniku nezavisne Hrvatske (“Stav mog oca je bio da Hrvatska ima kontinuitet i po antifašističkom nasleđu”).

Bilo kakav pokušaj da se Narodna skupština Srbije određuje prema tom delu naše prošlosti bilo bi mešanje politike u stvari nauke, smatra Marković. “Ajde da to dovedemo do apsurda, po čemu bi skupština u kojoj sede Lidija Vukićević i Velja Ilić bila kreator naše istorijske svesti o proteklim vremenima? Šta? Hoćemo li zatim da osudimo i doba Miloša Obrenovića i dokle bi u prošlost uopšte sezalo pravo parlamenta da se meša u interpretaciju stvari koje su u nadležnosti nauke?”

Funkcioner Demokratske stranke Srbije Dragan Šormaz smatra da se aktuelna vlast u Srbiji svaki dan određuje prema tom delu prošlosti o kome je reč. “A ako se, kad je Evropski parlament doneo tu rezoluciju, mislilo na nasilni karakter tih komunističkih režima, ja hoću da vas podsetim da je na Titovoj sahrani bilo stotinu državnika, i iz svih evropskih zemalja. Ako su ga smatrali za nekoga ko je kršio ljudska prava, zašto su sa njime sarađivali? A te zemlje Evrope odlučile sada da malo prave neki novi svet i sad su oni, kao, u celoj toj priči čisti, a mi, kao, nismo. Pa dobro, nismo, ali nismo imali ni kolonije u Burkini Faso, Kongu, Burundiju, i nismo tamo ugrožavali ljudska prava”, kaže Šormaz.

DRUGI KRUG: Rezolucije ograde ili osude zaobišle su i poslednji krug komunističkih lidera pod čijim se mudrim rukovodstvom Titova Jugoslavija raspadala. Oni koji tvrde da su krivi svi, hoće da nam kažu kako nije kriv niko. Ni jedno ni drugo nije tačno.

Tek, jedina ličnost iz ovog poraznog perioda bivše SFRJ kojom se jedna rezolucija pozabavila je Slobodan Milošević. Rezolucija o njegovoj istorijskoj ulozi nije, međutim, doneta u nekoj državnoj instituciji nego na kongresu njegove partije. Novine je nisu u celosti objavile, niko od političara, istoričara, psihologa ili politikologa koje je anketirao NIN nije je pročitao. Nije zavredila pažnju.

“E, kod Miloševića nije ista stvar kao kod Tita. Wegova politika još je aktivna, njegovo nasleđe je aktivno. U slučaju Miloševića političari su svakako kompetentniji da daju svoj politički sud nego u slučaju Tita. Donošenje takve rezolucije ne bi bilo nelegitimno, ali bi bilo izlišno i glupo. Ne bi imalo efekta, a samo bi bilo još jedan povod za ogorčenu borbu slobista i ovih drugih snaga, dok zemlja, koju očigledno vode snage koje su za diskontinuitet sa Miloševićem, ima važnijih problema”, kaže Marković.

Ni Šormaz nije čitao rezoluciju socijalista o istorijskoj ulozi njihovog Slobe. (“Milošević jeste deo istorije, ali i deo naše sadašnjosti i budućnosti. Nema diskontinuiteta, kao što nema prekida sa neprekidnom borbom Srbije za socijalnu pravdu i nacionalnu slobodu”, napisali su socijalisti.) Dok Marković smatra da se sadržaj ove rezolucije mora gledati iz perspektive borbe za Miloševićevo nasleđe između socijalista i radikala, Šormaz smatra da SPS ide u prihvatljivom pravcu. “Ipak je teško nasleđe iza njih, ja razumem njihovu poziciju i tolerantan sam prema tom pitanju, nije to tek tako jednostavno”, kaže Šormaz. Da li to ima neke veze sa aktuelnim pregovorima o vladi, tek Šormaz veruje u iskrene namere sadašnjeg rukovodstva SPS-a. “Oni se oprezno ograđuju od tog perioda, možda nekome kao što je Čedomir Jovanović to nije dovoljno, ali ne mislim da SPS treba da bude briga za ono što misli Čedomir Jovanović”.

SREBRENICA: Pametan čovek najteže stvari obavi na početku, autor ovog teksta evo Srebrenicu ostavlja za kraj. “Poziv predsednika Tadića Skupštini Srbije da donese deklaraciju o Srebrenici poziv je na improvizaciju. Od Tadića sam očekivao mnogo pragmatičnije korake”, kaže Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose. On smatra da je manipulacija žrtvama na sve strane još previše živa i da vreme za pomirenje političara još nije zrelo, deklaracija bi, ma šta u njoj pisalo, tu bila možda jedan korak ka pomirenju, ali ne odlučujući. “Narodi su izgleda mnogo zreliji i predsednik je trebalo da predloži neki konkretan projekat saradnje sa Sarajevom, nešto što bi bilo upućeno narodu, kao što je obnova nekog naselja ili mosta”, kaže on.

Šormaz takođe smatra da sa predsednikovom inicijativom nešto nije u redu, tim pre što od tada od predsednika nema nikakvog glasa. On je dobio samo predlog radikala i na pitanje da li je glavni tok tog predloga na liniji DSS, Šormaz kaže: “Pa, da.” Inače nema lepe reči za onaj deo presude Suda u Hagu gde se Srbija proglašava odgovornom što nije sve učinila da spreči zločin u Srebrenici. “To je politički deo presude, toliko o nezavisnom pravosuđu.”

Na pitanje da li bi psihologija grupe mogla da ima odgovor na pitanje zašto je narodima tako teško da priznaju ne svoju krivicu (stvar prava) nego samo odgovornost (stvar morala) profesor Filozofskog fakulteta Dragan Popadić ne poriče da je pristrasnost ugrađena u naše razmišljanje, ali veći značaj pridaje kratkoročnim i dugoročnim političkim interesima koji višestrukim ponavljanjem grupi neke rezone čine očiglednim. “Postoje institucije i službe koje su zadužene da profilišu sliku o grupi, njeni ostali članovi su samo konzumenti. Važno je napomenuti da se oni nikad ne služe blesavim pričama.”

Popadić kaže da nesumnjivo postoji i utilitaristički deo priče. Prvo istorija pokazuje da je svako ko je bio u mogućnosti priznanje takve odgovornosti izbegavao (Austrija, Japan), pa “onda igrajmo i mi istu igru jer samo naivni veruju da je to samo moralno pitanje”. On kaže da se suočavanje s prošlošću u Nemačkoj pokazalo lekovitim, dok propuštanje takvog suočavanja u Austriji rezultira postojanjem snažnih desničarskih političkih snaga. Qudi su i praktični, pa se pitaju šta će za njih lično značiti ako u udžbenike uđe slika njihove grupe kao odgovorne. “Kod odgovora na to pitanje spremni su da budu i vrlo slepi i pristrasni i ne treba ih zato kriviti. Jer na nivou morala sve je vrlo jasno, ali na nivou prakse baš i nije. Igra koja stvarno postoji ima malo drugačija pravila, a svako želi najbolju sliku i o sebi i o svojoj grupi”, kaže Popadić.

Janjić ne veruje da će deklaracija skoro biti doneta. “Ko zna kad će i vlada, a već u maju će Savet bezbednosti, pod američkim predsedavanjem, razmatrati izveštaj o tome kako ispunjavamo odluke Haškog suda i jesmo li uhapsili Mladića.”