Poklon za Staljina

KRALJ PETAR DRUGI KARAĐORĐEVIĆ Posmrtni povratak u Srbiju Telo poslednjeg kralja Jugoslavije moglo bi u bliskoj budućnosti da bude prebačeno iz američkog Libertivila kod Čikaga u mauzolej Svetog Đorđa na Oplencu. Državne počasti se podrazumevaju. Ili je to samo porodična stvar? Jeste to samo puki formalizam, ali i jedna od poslednjih preživelih tekovina Avnoja i Jajca uskoro bi mogla da bude poništena. Kralj Petar će se, makar i ovako, posmrtno, vratiti u Srbiju, ostvari li se najava njegovog sina, princa Aleksandra Karađorđevića. “Sad završavamo pun krug, i ispravljamo greške,” rekao je u intervjuu Asošijeted presu ove nedelje, najavljujući prenos Petrovih posmrtnih ostataka iz crkve Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga, gde je sahranjen 1970. godine: “Plan je, a to je krajnji plan, da će biti prenet ovde.” Petar Drugi Karađorđević preminuo je u Denveru, prilikom posete srpskoj dijaspori u SAD. Uoči smrti sam je, navodno, odredio mesto na kome će biti sahranjen. “Želim da počivam blizu mojih ljudi koji cene i vole slobodu. Ja moram uvek deliti njihovu sudbinu” prenela je američka štampa reči poslednjeg kralja Jugoslavije. Dragomir Acović, član Krunskog saveta, u razgovoru za NIN kaže da takva želja, “čak i da je postojala, ne može da bude merilo stvari kad je reč o jednom vladaru. To je možda izgovoreno u jednom trenutku razočarenja, u sentimentalnom raspoloženju. A ovde ipak govorimo o istoriji”. Sličnu je argumentaciju upotrebio i prestolonaslednik: “Ako posetite groblje u Arlingtonu, videćete junake koji tamo i pripadaju. U Evropi, imate predsednike, kraljeve i kraljice koji su pokopani u svojim zemljama. Nije li to normalno? (...) On pripada ovde, ovo je njegov dom. Tako da niko ne može da se suprotstavi tome.” Uostalom, “niko iz dijaspore nije vlasnik kraljevih posmrtnih ostataka”, zaključiće Acović. Inicijativa princa Aleksandra nije nova. Pokrenuta je još 2004. godine, uoči proslave dva veka Prvog srpskog ustanka, “i prestolonaslednik se sada samo pozvao na tu inicijativu”. “Mene pomalo i iznenađuje što se to sada tretira kao neka novost”, kaže Acović. On objašnjava da nema nikakve misterije u tome što inicijativa dosad nije proizvela nikakav rezultat: “Jednostavno, od tada do danas imali smo niz daleko urgentnijih problema. Primetili ste i da prestolonaslednik ni sada nije spomenuo bilo kakve rokove.” Inicijatori posmrtnog povratka kralja Petra u Srbiju uveravaju da su političari na vlasti bili izuzetno kooperativni, da su “svi izrazili spremnost” da pomognu – kada za to dođe vreme. Kada će se to dogoditi? Prema Acoviću, između šest meseci i godinu dana po obrazovanju državnog odbora za sahranu. Kada? Kad se za to steknu uslovi. Stanovište je da srbijanska repriza sahrane kralja Petra ne sme da bude obična sahrana. Na pitanje kako je organizovati a da ne bude obična, spominju se tri primera: etiopski, ruski i crnogorski. Monarhistima je crnogorski najbliži, ne zbog geografske blizine, nego zato što su 1989. godine, kada su kosti kralja Nikole Petrovića, kraljice Milene i princeza Ksenije i Vjere prenete iz Ruske pravoslavne crkve u Sanremu u dvorsku kapelu na Cetinju, ceremoniji prisustvovali predstavnici uglednih (i svrgnutih) evropskih dinastija, tadašnji državni vrh, da ne govorimo o pomoći italijanske vlade koja je za prenos četiri kovčega dala predsednički avion i jedan od najvećih ratnih brodova, “San Marko”. U Etiopiji, pak, situacija je bila donekle specifična pošto je režim koji je ubio cara Hajle Selasija i zakopao ga u ćeliji u kojoj je car skončao, organizovao njegovu drugu sahranu. Država je, zato, pružila samo logističku podršku, a sahrana je obavljena pod okriljem crkve, u Sabornoj crkvi u Adis Abebi, bez prisustva predstavnika etiopskog državnog vrha. Ruski je slučaj, opet, specifičan po tome što je iz Kopenhagena prebačeno i sahranjivano telo carice Marije Fjodorovne – supruge cara, dakle, a ne samog cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova. I Rusi su svoju poslednju caricu sahranili uz odobrenje države, ali pod okriljem crkve. Zato se crnogorski recept i smatra najdostojnijim među srpskim monarhistima. A srpski komunisti? General Stevan Mirković za NIN kaže: “Lično, nemam ništa protiv. Ne vidim šta može da smeta da sin leži pored oca, a koliko znam ni njegovog oca nisu dirali za sve ove godine. Što se mene tiče, Karađorđevići imaju svoju grobnicu na Oplencu i to je čisto porodična stvar. Ne vidim koliko to ima značaja za narod i za zemlju. Cela ta familija, a po meni, nema dovoljan ugled u narodu, a i kralj Petar se nije proslavio rezultatima u svom radu. Moglo je sve to da se obavi i ranije, ali sada monarhisti koriste političku situaciju, kada je donet novi ustav, da ponovo postave pitanje monarhije – ako već ništa za života nije učinio za zemlju, sada bi mogao.” Član Krunskog saveta Dragomir Acović, naravno, suprotnog je mišljenja: “Egzemplarnim odnosom prema instituciji kao što je kralj, i država će pokazati koliko sebe poštuje.” U svakom slučaju, već unapred je jasno da će naknadna sahrana kralja Petra Drugog Karađorđevića izazvati veliko interesovanje javnosti, jer i sama najava, i to u američkim medijima, usred debata o Kosovu, novoj vladi, pokradenim indeksima... nije prošla nezapaženo. Setimo se i da su se hiljade ljudi sakupile u Trebinju kada su iz Amerike 2001. godine preneti zemni ostaci pesnika Jovana Dučića. Nema sumnje da će ih poslednji kralj Jugoslavije okupiti i više; ne samo zbog svoje, nesporno tragične sudbine, već zato što sve avnojevske tekovine, iako istrošene, u Srbiji još nisu prevaziđene.

Jednim potezom olovke precrtana je oznaka “poverljivo” na nizu dokumenata koje je obaveštajna agencija Sjedinjenih Američkih Država OSS (Office for Strategic Services – Služba za strateške operacije) između jeseni 1943. i 1945. godine upućivala predsedniku Frenklinu Delano Ruzveltu. Dokumenta, kako stoji u uvodu priređivača, “prikazuju evoluciju monarhističke Jugoslavije u Titovu diktaturu, tok događaja u kome su Ruzvelt i posebno Vinston Čerčil imali uticaja”. Najinteresantnije izvode iz ovih memoranduma, koji ilustruju američko viđenje četničkog i partizanskog pokreta, razvoj odnosa u trouglu Vinston Čerčil – kralj Petar – Tito, partizansko preuzimanje vlasti u zemlji... NIN sada premijerno objavljuje.

OSS je, inače, američka obaveštajna služba stvorena tokom Drugog svetskog rata, nastala iz Servisa koordinatora za informacije (Office of Coordinarot of Information – COI). Iz nje će se kasnije razviti Centralna obaveštajna agencija, CIA.

Jedan od glavnih izvora informacija upućivanih predsedniku SAD, kako se vidi u dokumentima, bio je Ivan Šubašić, predratni ban Hrvatske, kasnije predsednik izbegličke vlade i prvi Titov ministar spoljnih poslova. Za njega se, u memorandumu od 21. oktobra 1943. godine, navodi da je “voljan da u ime OSS-a uspostavi direktne kontakte sa političkim i vojnim liderima Hrvatske. Verujem da će nam Ban biti od velike vrednosti u utiranju puta našim snagama.”

U sledećem od objavljenih memoranduma (28. oktobar 1943. godine) daje se presek situacije u Jugoslaviji:

“1. Narod je ravnodušan prema svim političkim liderima, izuzimajući snage koje se bore. Ove snage podeljene su u dva dela – četnici, predvođeni Mihailovićem (Mihailovitch), i partizani, predvođeni Titom. Skoro sve četničke jedinice nalaze se istočno od reka Tare i Drine u staroj Srbiji. Wihova snaga se obično precenjuje. (...) Oni su uglavnom Srbijanci (Serbians). Nemire među stanovništvom unose Mihailovićeve titule jugoslovenskog glavnokomandujućeg i ministra rata, što je očigledno suprotno stvarnom stanju stvari.

2. Partizane čine ljudi iz svih regiona zemlje i angažovani su u borbama u svim delovima zemlje, čak uključujući i staru Srbiju. To predstavlja povoljan kontrast u odnosu na Mihailovićev relativni nedostatak aktivnosti i usko polje (delovanja). Svakog dana Titove snage se uvećavaju.

3. Nema činjenične osnove optužbama o komunizmu među partizanima.

4. Narod iritira to što Sjedinjene Države i Britanija čuvaju izbegličku vladu. (...)

7. Izvan stare Srbije i sa izuzetkom nekih slovenačkih klerikalaca, koji su manjina u Sloveniji, monarhija je danas veoma nepopularna.

8. Iako se često spominje u glasinama, nema definitivnog dokaza koji bi se mogao pribaviti o saglasju između partizana i Sovjetskog Saveza.”

U izveštajima, poput onog od 20. marta 1944. godine, prenose se i glasine: “General Živković (Petar) bio je angažovan u zaverama da se Petar skine sa prestola i na njegovo mesto postavi princ Tomislav, Petrov brat. Navodno, princ Tomislav je vanbračni (bastard) sin generala Živkovića i kraljice Marije.” General Živković je, inače, bio izuzetno blizak kralju Aleksandru Karađorđeviću, a zanimljivo je da je u balkanskim ratovima optuživan da je – homoseksualac.

Isti izveštaj, pod tačkom “d”, opisuje i položaj kralja Petra: “Britanci su nastavili s politikom držanja kralja Petra, praktično, kao zarobljenika. Kralj Petar potvrdio je ovakve novinske tvrdnje, iako je bio primoran da ih javno pobije.”

Izuzetno je rečit opis načina na koji je Ivan Šubašić “unapređen” u novog jugoslovenskog premijera (22. maj 1944). Ručak na Čerčilovom seoskom imanju: “Obraćajući se gostima i pokazujući na Bana, Čerčil je rekao: ‘Želim da upoznate sledećeg premijera Jugoslavije.’ Primetivši izraz iznenađenja na Banovom licu, Čerčil mu je kazao: ‘Šta, zar ne znate da ćete biti predsednik nove jugoslovenske vlade? (...) Naravno, to je i razlog zbog koga sam vas pozvao ovde.’ Čerčil je kasnije rekao da se o tome, naravno, konsultovao sa predsednikom SAD.”

U memorandumu od 25. avgusta ‘44. godine OSS predsedniku Ruzveltu prenosi podatke o nemačkoj ulozi u sukobu između partizana i četnika, “koji sada besni punim intenzitetom”. “Javljeno je da je tokom druge nedelje avgusta 1944. godine, Herman Nojbaher, opunomoćeni nemački ambasador za oblast Balkana, izneo sledeće komentare o Mihailoviću i političkoj situaciji u Jugoslaviji: ‘Pozicija onih četnika koji zagovaraju saradnju sa Nemcima ojačana je činjenicom da bi Nemci uskoro mogli da budu primorani da napuste Srbiju. Ovo bi bio signal za obračun između komunista i nacionalista. Mihailović zbog toga najverovatnije namerava da sarađuje sa nemačkom armijom dok je ona još u Srbiji, kako bi umanjio efikasnost Titovih partizana. Naglašavajući zajedničku borbu protiv komunizma, Mihailović bi dobio od Nemaca koliko god je moguće oružja. On misli da će biti u stanju da preuzme nemačke položaje kada nemačka armija ode. Neformalni pregovori između Mihailovića i Nemaca su navodno inicirani, a kasnije bi mogao da usledi i zvanični sastanak.”

Postojanje građanskog rata u Jugoslaviji konstatuje se i mesec dana kasnije, kada se konačno priznaje: “Rusi već dugo imaju najbliže moguće veze sa Titom i njegovim osobljem i verovatno su imali učešća u njegovim političkim i vojnim savetima.”

Početkom oktobra 1944. godine Ruzvelt je obavešten o ručku Čerčila i Šubašića. Šubašić mu je “tražio dve divizije za invaziju na Jugoslaviju, obećavajući da će osloboditi Beograd u kratkom roku. Čerčil je rekao da ne može da izdvoji dve divizije. (...) Šubašić je zbunjen britanskim obećanjima podrške i izostankom bilo kakve stvarne pomoći. Šubašić veruje da Britanci u dogovoru sa Sovjetima sarađuju isključivo sa Titom, zanemarujući kraljevsku Vladu.”

Osam dana po oslobođenju Beograda, 28. oktobra 1944, nekoliko meseci pre konferencije u Jalti (februar 1945) lično kralj Petar izveštava Amerikance o razgovoru sa Čerčilom: “Vojne operacije u Jugoslaviji i administracija po oslobođenju biće pod zajedničkom britansko-ruskom kontrolom. Staljin u principu nije protiv ponovnog uspostavljanja monarhija na Balkanu. (...) Ali je insistirao da pitanje kraljevog povratka bude odloženo dok narod ne izrazi svoju volju na plebiscitu. Čerčil je dodao – ‘Kad dođe vreme ja ću se postarati da se plebiscit sprovede pod britanskom, ruskom i američkom supervizijom’. Smejući se, Čerčil je dodao – ‘ja ću upravljati vašom kampanjom kada dođe vreme.’” U nastavku ovog izveštaja stoji i da je Čerčil uveravao kralja Petra da se ne plaši sporazuma Tito-Šubašić (biće potpisan nekoliko dana kasnije, 1. novembar) jer će sporazum morati da dobije njegovo odobrenje “a on je taj koji se bori za monarhiju sa Titom”. Što se regentstva tiče, Petru je rekao, savetujući mu da odbije tu ideju: “Nisi ni maloletan niti na samrtničkoj postelji ili mentalno defektan, tako da ne može biti ni govora o imenovanju regenta.” Istovremeno, britanski premijer odgovara kralja Petra od povratka u zemlju, jer bi “bilo lako ubiti ga a onda tvrditi da ga je ubio nemački agent ili Mihailovićev sledbenik”.

Ovaj memorandum, u kome je kralj Petar Amerikancima prepričao svoj razgovor sa Čerčilom, završava se lapidarnom ali ilustrativnom rečenicom: “Kralj je zabrinut da bi Čerčil mogao da se iznervira ako posumnja da je pričao.”

Posle potpisivanja sporazuma Tito-Šubašić, prema sledećem izveštaju, Petar Karađorđević je šokiran a Čerčil od svega pere ruke, tvrdeći da uopšte nije konsultovan. Samo tri nedelje kasnije, 21. novembra, britanski premijer počinje da menja stav: “Čerčil je rekao kralju Petru da je nacrt mogao da bude i gori i da predstavlja makar delimičnu pobedu.” Ponavlja i da je protiv dogovorenog regentstva, našta mladi kralj iznosi zrelu procenu: “Kralj Petar rekao je Čerčilu da smatra da na sporazum gleda kao na uglađen način da tiho ukloni kralja.” Zabeležene su i Čerčilove reči Petru: “Vi znate da ja ne verujem Titu. (...) On je običan komunistički siledžija, ali on ima moć i mi moramo da računamo na tu činjenicu.” Zatim ponavlja da je dogovoreno održavanje plebiscita o monarhiji, a nemoćni Petar ponovo dobro procenjuje situaciju: “Kakvu šansu imam na plebiscitu dok je Tito u Jugoslaviji. To će biti obična farsa.” Čerčil ga, međutim, ponovo uverava da će tok izjašnjavanja nadgledati Britanci, Amerikanci i Rusi, a zatim sledi otrežnjujući dijalog: “Kralj je rekao (Čerčilu) ‘sledio sam vaše savete, g. premijeru, otkako sam pobegao iz Jugoslavije, i vidite gde sam danas.’ Na to je Čerčil odgovorio: ‘Da li bi vam bilo bolje da ste sledili Mihailovića?’”

Najzad, na sastanku 13. decembra, Čerčilov stav potpuno je obrnut i on preporučuje Petru da prihvati sporazum Tito-Šubašić jer on “nije tako loš kao što izgleda”. Jedan mesec kasnije, stoji u memorandumu upućenom Ruzveltu, Čerčil je rekao Šubašiću: “Ne sviđa mi se ovaj sporazum. On uspostavlja diktaturu Tita, koji ima armiju pod svojom kontrolom. Ali ne vidim nijedan drugi način da se problem reši i savetovaću kralju da potpiše sporazum.” Krajem januara kralj Petar će podleći pritiscima.

Koliko je situacija u tim danima, krajem 1944. i početkom 1945. godine, bila nestabilna, govori i uzgredna napomena o navodnoj nameri Vatikana da “organizuje federaciju katoličkih zemalja koja bi uključivala i Hrvatsku”.

Iako se izveštaji OSS-a nastavljaju sve do 14. septembra 1945. godine, zaključci su sumirani u papiru od 15. aprila: “Iako Tito nastavlja da tvrdi da su demokratija i sloboda njegovi krajnji ciljevi, njegove metode su zapravo potpuno diktatorske, a sistem kontrole koji je uspostavio nad zemljom jednako je potpun i rigorozan kao u marionetskim režimima pod nemačkom kontrolom koji su mu prethodili.

Pod maskom vojne nužde, nametnuta je cenzura koja ne dozvoljava kritiku ni u štampi ni u javnim nastupima. Oni koji se aktivno tome protive hapse se i zatvaraju sve dok ne ubede Titove sledbenike da više ne predstavljaju opasnost. (...)

Sudeći po dosadašnjem ponašanju, na predstojećim izborima dominiraće Narodnooslobodilački pokret koji je dosad imao isključivo pravo da nominuje kandidate na lokalnim izborima. Pokret, zajedno sa svojim pridruženim organizacijama među omladinom i ženama već sada je uspeo da prodre u svaku gradsku opštinu, svaki blok, i praktično u svaku kuću. Slično tome, svaka kancelarija i fabrika ima svoje političke organizatore koji uspostavljaju disciplinovanu kontrolu nad radnicima.

Štaviše, on (Tito) je organizovao političku policiju i sistem špijunaže. Regrutovani su od njegovih najlojalnijih pristalica koji s fanatičnim žarom tragaju za unutrašnjim neprijateljima i rešavaju ih se s malo obaziranja na prava koja predstavljaju temelj autentične demokratske vlade.

U spoljnim poslovima, kao i u unutrašnjim, Rusija je magnet koji upravlja Titovom politikom. U svakom međunarodnom pitanju, bilo da se direktno tiče Jugoslavije ili ne, Tito i njegova štampa prilježno prate vođstvo Moskve. U stvari, Tito i njegovi sledbenici iskazuju servilnost u odnosu na Kremlj koja je u čudnom kontrastu sa njihovom inače dinamičnom individualnošću.”