Kad je Rajko žario i palio

Posle nacionalističkog divljanja u Hrvatskoj 1971. godine, trebalo je hitno naći ravnotežu tom ludilu i u Srbiji. I gde? Baš u advokaturi! I tako se, sticajem okolnosti, upravo tada, pored ostalih, na udaru tadašnjeg društva našla i advokatura.

Advokat Slobodan Subotić, tadašnji predsednik Advokatske komore Srbije, bio je prvi posleratni predsednik našeg udruženja koji nije bio član Saveza komunista. I uhapšen je na samom kraju 1971. godine, tačno 29. decembra. Osumnjičen je za krivično delo neprijateljske propagande. Osnov optužbe bila je sadržina jednog letka koji je pronađen u njegovoj kancelariji. U letku je pisano: “Od 16. veka pa do danas vrši se odnarođavanje i pretnje srpskom narodu u ovim krajevima, zato se kao hitno predlaže da se srpski krajevi iz Hrvatske, Dalmacije, Slovenije stave pod kontrolu Ujedinjenih nacija.” Dvadeset godina kasnije ni Ujedinjene nacije nisu pomogle! Pre toga, odnosno pre “Hrvatskog proljeća”, dakle i ranije, još godinu i po dana pre njegovog hapšenja, Slobodan Subotić je, koliko se sećam, u krivičnom postupku pred sudovima u Smederevu i Beogradu hrabro i argumentovano bio protiv zabrane knjiga Krajina i Krajišnici i Srbi u prošlosti, koje su se bavile ugroženošću jezika, kulture i istorije Srba na tim prostorima i koje su nagoveštavale događaje u Hrvatskoj 1971. godine.

Iako je obilje dokaza ukazivalo da mu je taj letak podmetnula i “našla” policija u kancelariji, koja je bila otključana celog tog 26. decembra, iako on toga dana nije bio u njoj – što je pet svedoka, i to uglednih ljudi, i potvrdilo – Slobodan Subotić je bio osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca. Istovremeno, brisan je iz imenika advokata... Izdržao je kaznu i vrlo brzo po izlasku iz zatvora – umro.

Miloš Jevtić: Kažete, bili ste indirektni svedok...

Branislav Tapušković: Samo nekoliko dana posle hapšenja advokata Slobodana Subotića pozvani su predstavnici advokatskih komora Srbije i Beograda u Gradski komitet. U delegaciji je, sigurno, bilo nas desetak. Primio nas je Rajko Danilović, tadašnji važan partijski čovek, zadužen za ideološka pitanja u Gradskom komitetu Beograda. Kako je to već išlo, održao je uvodno slovo. Zahtevao je od nas, direktno i otvoreno, da se prvi ogradimo od svog predsednika, da izričito žigošemo njegov očiti “nacionalistički” i, kao takav, “neprijateljski čin”. Drugim rečima, tražio je da ga najpre osudi, i pre sudske presude, upravo ceo njegov profesionalni esnaf... Nisam verovao da je tako nešto mogao izgovoriti. Nisam oćutao. Rekao sam mu da se niko ne može žigosati, još najmanje osuditi – pre sudske odluke, i da to, pre svih, ne sme učiniti nijedan advokat. Dobro se sećam da sam tom prilikom kazao, pomalo naivno, ali sa uverenjem, da je “materijalna istina važnija od svake ideologije”.

Istoga dana ili sutradan organizovan je otvoreni sastanak partijske organizacije. Prostorije Komore su bile prepune. Bilo je više od sto beogradskih advokata. Sekretar partijske organizacije upoznao je skup sa zahtevom Gradskog komiteta. Govorio sam. Tražio sam od kolega samo – da se ne obrukamo i ne osudimo svog predsednika pre suda. Nikoga, a još manje njega. Tražio sam najosnovniju stvar: “Sačekajmo pravosnažnu presudu!” Odluka je, međutim, bila da ga mi prvi žigošemo i da se ograđujemo od njegovog čina.

Mnogo teže od te odluke bilo je nešto drugo. Nekoliko mojih tadašnjih prijatelja i vršnjaka izneverili su ono što smo se unapred dogovorili – da ne smemo dopustiti da advokatura obruka sebe samu. Javno su, svojim diskusijom i glasovima, bili uz većinu. Bilo je to za mene još poraznije i od zahteva dr Rajka Danilovića.

Bio sam, samo nešto kasnije, šokiran novinskom izjavom jednog starijeg kolege, koja se može pročitati u Reviji 92 od 26. 9. 1972. godine na strani 14: “Imao sam nezahvalnu ulogu da otkrivam neprijatelje – nacionaliste...” I tada sam shvatio otkuda takva odluka, takva većina!

Miloš Jevtić: Da li Vam je to saznanje bilo i više od nauka?

Branislav Tapušković: Bez ovog ličnog iskustva nikad ne bih sasvim prozreo metodologiju i tehnologiju neumoljivih direktnih političkih pritisaka na pravosuđe. I zato mi je ono tako dragoceno. I što je još važnije, došlo je pravovremeno.

Bio sam tada siguran u još nešto – ako nije bilo uzdržavanja da se ovako nešto zahteva od advokature, šta li se onda radi sa sudijama koji donose presudu u takvim predmetima?!

I to sam kasnije saznao.

Miloš Jevtić: Kako, i kada?

Branislav Tapušković: Isti takav sastanak je držan i s kolegijumom sudija Okružnog suda. Jedino ne znam da li su išli u Gradski komitet ili je sastanak bio u samom sudu.

Miloš Jevtić: Da li je u to doba “slučaj Subotić” bio samo izuzetak?

Branislav Tapušković: Nažalost, nije bio izuzetak, već početak...

Te 1972. godine, samo malo posle hapšenja i osude advokata Subotića, usledilo je hapšenje profesora Mihaila Đurića i proces protiv njega.

Profesor Đurić je još u proleće 1971. godine, u vreme donošenja amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. javno ukazivao da je “Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam”, da se na tom prostoru “uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive”. Sledila je optužba – neprijateljska propaganda. I osuđen je na dve godine zatvora.

Bilo je očigledno da se radilo o klasičnom metodu fabrikovanja “neprijatelja”, razume se, uz prisustvo uhodane, besprizivne, procesne tehnologije političkih pritisaka čelnika “liberalne struje u Partiji” na pravosuđe, i to onog istog kome sam bio svedok nekoliko meseci ranije.

Zanimljivo je da je dr Rajko Danilović 1993. godine objavio knjigu Upotreba neprijatelja! Međutim, u njoj nije opisao kako je on sam fabrikovao “neprijatelje” “verno služeći političkoj oligarhiji”, a nije ništa pisao ni o razradama scenarija i scenografije, posle čega je “ostajalo samo da se odaberu prognanici, podele tužilačke i sudijske uloge, kao i da se angažuju štampa i elektronski mediji, i da predstava može da počne”, kako je sam, u jednom intervjuu, izjavio, govoreći o svojoj knjizi. On je tu svoju knjigu pisao iz vidika i perspektive advokata. Čini mi se da je advokat postao 1975. godine, tek pošto je morao okončati svoju političku karijeru. Prijem u Advokatsku komoru nikako nije zasluživao i ne bi postao advokat da je advokatura ikada imala autonomiju pri odlučivanju o upisu u imenik advokata s obzirom na to šta je učinio da dođe do “krivice” Slobodana Subotića.

Dr Rajko Danilović je bio, kako je napisano u novinskom prikazu knjige, “branilac u mnogim političkim procesima”. Takođe, u tom tekstu se posebno naglašava kako “u prvom delu knjige Danilović teorijski obrazlaže ‘potrebu’ države za političkim procesima”. Međutim, u tom prikazu nema ni pomena da li je, pri radu na svojoj knjizi, koristio i iskustva iz vremena kada je pripremao početak “predstave” na našeg kolegu Subotića...

Mislim da je Danilović trebalo da govori i o svojim branilačkim iskustvima u takvim procesima. Bilo bi interesantno da je u toj svojoj knjizi opisao kako se, kao liberalni političar, borio protiv neistomišljenika. Imam u vidu sve ono što su doživeli intelektualci okupljeni oko časopisa Praksis, kada je jedan njegov broj bio zabranjen, i to tek odlukom Vrhovnog suda Srbije. Prethodno, časni i hrabri sudija Quba Radović u prvostepenom postupku to nije učinio. Sudija Radović bio je, nedugo posle toga, ražalovan i stavljen na “raspolaganje”. Mislim i na sve ono što su doživeli advokat Subotić i profesor Đurić, kao i na sve ono što se desilo njegovim (i mojim) profesorima Andriji Gamsu, Ružici Guzini i Stevanu Vračaru, kao i tadašnjim asistentima Vojislavu Koštunici i Kosti Čavoškom, koji su udaljeni iz nastave.

Inače, dr Rajko Danilović je vrlo uspešan kao advokat. Zašto i ne bi bio? U advokaturu je stigao iz politike, i bio je predodređen da razbija montiranu predigru u političkim procesima, koju je ranije, kod advokata Slobodana Subotića, aranžirao na majstorski način. Valjda je u našim tadašnjim prilikama tako i trebalo da bude. Kao nekadašnji politički moćnik, koji je bio nosilac i promotor vladajuće političke ideologije, i vlasnik same čiste istine, možda je i zasluživao da se preobrati i postane čelnik odbrana od nasilja nad mislima. Savršeno je branio u procesu protiv Izetbegovića i Azema Vlasija!

Miloš Jevtić: Šta Vas je podstaklo da tako podrobno govorite o tom Vašem sadašnjem kolegi, koji je, kako ste rekli, “uspešan advokat”?

Branislav Tapušković: Ne bih ni spominjao u ovom razgovoru ovako podrobno dr Danilovića da ga nisam, pre nekoliko meseci, slučajno čuo na BK televiziji, kako – u slučaju Bogoljuba Karića – osuđuje pritisak javnosti i politike na sud. Danas on govori: “Sud mora biti samostalan, autonoman... Na njega se ne sme uticati... Ne može sudija odlučiti preko kolena... Sud u svemu konačno odlučuje...” Takođe, nedavno je na Radiju B 92 govorio o temi “diktature mišljenja”.

Koliko znam, tako govori otkad je napustio politiku!

Bolje bi, međutim, bilo da je tako radio i govorio kada je bio, upotrebiću jednu figuru, gospodar nad tuđim mišljenjem, odnosno u vreme donošenja amandmana na Ustav iz 1971. i priprema Ustava iz 1974. godine, kada su utemeljeni osnovi za rascep SFRJ.