Sve moje ulice

Najviše puta svoje ime promenila je u Beogradu ulica Krunska. Najpre se zvala Nadeždina (1872), Gospodar Jevremova (1896), ponovo Krunska, Kneginje Perside, pa onda Maksima Gorkog (1933-1946), Moskovska do 1951, a zatim, posle raskida sa Rusima, kroz nju su prošle Proleterske brigade, da bi se na kraju ponovo nazvala Krunskom. Beogradska ulica, opet, zvala se najpre Beogradska (1872-1930), pa onda, Hartvigova do 1943, kada su joj Nemci vratili staro ime do 1945. Zatim je nosila ime Narodne Republike od 1946. do 1953, kada je ponela ime Borisa Kidriča, da bi se na kraju ponovo prozvala Beogradskom.

Svaka vlast menjala je imena beogradskih ulica; ili im je davala nova ili vraćala stara. Nedavno u Vranju jeo sam burek u ulici Petog kongresa! Naravno, bio je to istorijski kongres koga se više niko ne seća. I čim bi neki političar riknuo na nekom kongresu ili plenumu, oduzimali su mu ulicu ili grad, što je, na primer, nemoguće u Wujorku, gde su ulice i avenije obeležene brojevima. Peta avenija, na primer, ne može da propadne na Šestom kongresu ili da Četrdeset i druga ulica podmetne klipove kukuruza u točak revolucionarne Četrdeset i treće ulice i Druge avenije. Niko tamo, naime, ne može da izbaci iz partije Prvu aveniju na Osmom plenumu, kao što izbacuju kod nas.

Tito – čovek koji je imao najviše glavnih ulica i trgova u Evropi, danas u Beogradu nema ni najmanju slepu ulicu. Niti je u svoje vreme bio toliko veliki da ima sve glavne ulice, niti je danas toliko mali da nema nijednu. Kada je jedan čuveni gradonačelnik Beograda bio u zvaničnoj poseti Rimu, njegov domaćin mu je pokazivao ceo dan znamenitosti “večnog grada”. Najzad, u jednom trenutku naiđoše na neki prelep most sa skulpturama i čudnim građevinama, pa naš predsednik grada upita rimskog gradonačelnika kako se zove to čudo od lepote. Ovaj mu odgovori da je čitavu tu stvar podigao Benito Musolini. Pa, što to ne srušite? – upita ga naš gradonačelnik. A zašto? – odvrati ovaj. – Pa, on je bio fašista! – reče Beograđanin...

“E, vidite, dragi kolega”, kazao je Rimljanin, “da smo srušili sva dela i sve građevine zlih imperatora, ja danas ne bih imao šta da vam pokažem u Rimu”!

Na kući u kojoj sam rođen u Sarajevu menjali su nekoliko puta table sa novim imenima. Bacili su tablu sa imenom Kralja Aleksandra i postavili 1941. tablu dr Ante Pavelića, a onu staru izgazili, 1945. bacili su na trotoar Pavelića i stavili Ulicu maršala Tita, pa su oni isti koji su aplaudirali Paveliću, pljeskali i maršalu Titu. Posle sam otišao iz svog rodnog grada, pa nisam pratio promene. Novi naziv ulice me je često zabrinjavao, ali ga nisam mrzeo; gadio sam se samo komšija koji su revnosno gazili stare ploče i aplaudirali novima. Trideset godina nisam bio u Sarajevu, ali sam čuo da su danas sve ulične table u tom gradu islamski pozelenele i da se moja ulica sada zove Mula Mustafe Bašeskije. Ona nosi ime po jednom starom sarajevskom hroničaru iz sedamnaestog veka, koga veoma cenim.

U Sarajevu nisam imao kuću koju bi mogli da mi oduzmu.

Ipak, oduzeli su mi ulicu.

Dok se, pak, vozim taksijem u Beogradu, slušam pozive preko radija koje dispečer upućuje vozačima; neko traži taksi iz ulice mog starog drugara Danila Kiša koga sam koliko juče prilično pripitog jedva ubacivao na stražnje sedište. Sada ima svoju ulicu. Eh, Kiška!

Jedno pozorište pozajmilo mi je osamdeset druge petsto dinara koje mu nikada nisam vratio. Teatar “Duško Radović”. Slušam preko radija kako dispečer traži slobodan taksi za njegovu ulicu. Da li se ona ukršta sa Ulicom Miodraga Bulatovića, koji se prvi setio da nam okreči Udruženje književnika u Francuskoj 7, ili u blizini ulice koju je dobio moj profesor Nedeljko Gvozdenović.

Zanimljivo, mojim mrtvim prijateljima daju sve neke periferijske ulice, mada su se nalazili u samom centru naše umetnosti, dok se, opet, po centru vucaraju neki nepoznati tipovi sa nadimcima za koje jedva da je ko i čuo.

Pričao mi jedanput davno pokojni Branko Ćopić da je pre onog rata sedeo pred “Srpskom krunom” sa pesnikom Jovanom Dučićem koji je uvek, kada bi došao u Beograd, odsedao u tom hotelu.

- Gospodine Dučiću – pitao ga je Branko Ćopić – zašto vi kao veliki pesnik i kraljevski poslanik stanujete u hotelu, a nemate svoju kuću u Beogradu?

- Šta će mi kuća – odgovorio je Dučić – kad ću jednog dana imati ovde čitavu ulicu!

I zaista je dobio, istina u Mirijevu, na kraju Beograda. A što se tiče samog Branka, on se pretvorio u bronzu i stoji na jednom malom skveru u Herceg Novom gde su česti zastoji pa imamo priliku, dok čekamo, da se nagledamo jedan drugog.

Zanimljivo, ne čujem u taksiju da je ulicu dobio i pisac istorijskih romana, pokojni Dušan Baranin, rodom sa Žabljaka. Prvi put je otišao u inostranstvo, u Beč, već pod starost da pronađe neke važne istorijske podatke u tamošnjem arhivu. Čekali smo ga s nestrpljenjem da se vrati i da nam ispriča kako je na Zapadu, a kada dođe u Klub književnika, Matija ga upita kako mu izgleda život tamo preko.

- Strašno! – reče Baranin otpuhnuvši. – Tamo ti je čisto otuđenje, tako reći alijenacija! Vjeruješ li ti meni da na Zapadu ne moreš popiti ni limunadu a da ne platiš!

Bio je to najkraći opis Zapada za koji sam čuo.

- Jedna kola u Ulicu Stojana Aralice – oglašava se dispečar dok se vozim taksijem. Eh, čika Stojan, slikar pariskih i ličkih predela. Kada je napunio devedeset četvrtu godinu, dođe mu u atelje jedna mlada lepotica, studentkinja istorije umetnosti, koja je o njemu pisala diplomski rad.

- Izvinite, gospodine Aralica, da li je istina da imate devedeset četiri godine? upita ga ona.

- Istina je... – odgovori on.

- Ja vam nikad ne bih dala! – uzviknu studentkinja.

- A i da mi daš, ćerko – reče s uzdahom stari slikar – šta bih ja tu mogao?