Nekom za leba, nekom za bakšiš

Država je konačno pokazala dobru volju da suštinski reši status vrhunskih sportista i umetnika. Naime, Vlada Srbije donela je uredbe kojima se reguliše pravo na doživotnu novčanu naknadu najzaslužnijih ljudi u sportu i kulturi. E, sad samo treba odrediti ko su ti najzaslužniji.

U sportu je to mnogo lakše jer su uspesi merljivi. Tako je prvo odlučeno da “doživotnu penziju” dobiju svi osvajači medalja na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama i šahovskim olimpijadama da bi to posle bilo prošireno i na osvajače medalja na svetskim i evropskim seniorskim šampionatima i svetske rekordere u olimpijskim sportovima. Ko god je nekad ostvario tako značajan uspeh dobiće od države “nacionalno priznanje za doprinos afirmaciji sporta” i od trenutka kada napuni 35 godina pa do kraja života dobijaće mesečnu naknadu od jedne, dve ili dve i po prosečne neto zarade u Srbiji.

Takvih do sada ima 427 a svake godine taj broj biće dopunjavan novim zaslužnim sportistima. Pored samih sportista pravo na penziju ima i prvi trener ekipe odnosno pojedinca koji je osvojio medalju. Da razjasnimo, računaju se samo olimpijski sportovi, dakle naši trofejni karatisti nemaju pravo na naknadu, samo seniorske reprezentacije i samo prvi, zvanično prijavljeni treneri na takmičenju.

I opet tu nije sve jasno. Jer, na primer, na Olimpijskim igrama u fudbalu ne učestvuje seniorska već mlada, tzv. olimpijska reprezentacija a medalja na OI se najviše plaća. Tako će sadašnji predsednik “Crvene zvezde” Dragan Stojković Piksi, koji je kao tinejdžer osvojio bronzanu medalju u Los Anđelesu 1984. mesečno dobijati dve prosečne mesečne zarade, što prema novembarskim zaradama iznosi oko 47 hiljada dinara. Takođe, nejasno je hoće li “penziju” kad napuni 35 godina dobiti recimo Vladimir Radmanović, koji je bio u reprezentaciji koja je osvojila zlato na SP 2002, ali je pre kraja takmičenja izbačen iz ekipe i Žarko Čabarkapa, rođeni Zrenjaninac, koji je do kraja sedeo na klupi na tom svetskom prvenstvu a sada je odlučio da nastupa za Crnu Goru. Nije jasno ni šta će biti ukoliko neki sport izgubi status olimpijskog, hoće li i zaslužni izgubiti penzije (postoji predlog da se vaterpolu ukine status olimpijskog sporta).

Ipak uz svu nedoumicau: hoće li pomenuti Radmanović, koji trenutno zarađuje 500 hiljada dolara mesečno posle 35. rođendana dobijati hiljadu dolara od majke Srbije – sama činjenica da je država odlučila da adekvatno nagradi zaslužne sportiste, od velikog je značaja. Pre svega za sportiste tzv. malih ne toliko profitabilnih sportova kojima se tako stvara prilika da, ukoliko zaista postignu veliki rezultat, to i naplate.

Takođe, ova uredba vrlo je značajna u vremenu kada igranje u reprezentaciji nije čast kakva je nekad bila i kada se dešava da pojedini mladi sportisti zbog polaganja vozačkog ispita otkazuju učešće u reprezentaciji. Jedna takva sigurnost kao što je doživotna penzija biće nesumnjivo veliki motiv za te igrače. Uz to, verovatno će se smanjiti i slučajevi u kojima naši talentovani sportisti napuštaju Srbiju i takmiče se pod zastavom drugih zemalja. Tu je, svakako najbolniji primer Nataše Janić, kajakašice iz Bačke Palanke koja je 2003. uzela mađarsko državljanstvo da bi iduće godine na Olimpijskim igrama u Atini osvojila dve zlatne medalje. Zanimljivo da su i dva Natašina brata, Mićo i Stjepan Janić, napustili Srbiju i odnedavno nastupaju za Hrvatsku. Inače, njihov otac Milan Janić dobijaće “penziju”, na ime osvojene bronze u Los Anđelesu 1984.

Iako postoje jasni principi za dodelu penzija, Upravu za sport svakodnevno opsedaju razni sportisti, treneri velikih sportista i “oni koji su presudno uticali na njihov razvoj” tražeći svoje mesto u istoriji i na spiskovima za isplatu. Za Upravu za sport relevantni su samo podaci koje dostavi sportski savez, a kažu da je već zaprećeno da će se za svaku zloupotrebu krivično odgovarati.

U kulturi, gde još ne postoje jasni kriterijumi, situacija je tek zanimljiva. Ministarstvo obilaze svakojaki zaslužni i još zaslužniji umetnici i kao dokaze o tome da ne smeju da budu preskočeni kad je penzija u pitanju nude knjige napisane o njima, svoje radove, razne plakete, kasete, čak i pletiva i narodnu radinost.

Bora Đorđević, frontmen “Riblje čorbe” i donedavno savetnik ministra kulture, kaže da su mu se mnogi obraćali u vezi sa “nacionalnim penzijama” ali da to nije bilo polje njegovog rada. “Nacionalna penzija u umetnosti pripada ljudima poput Đorđa Marjanovića. Što se mene tiče, iskreno, još sam mlad i perspektivan i upravo sam na probi, spremam koncert u Areni – tako da ne razmišljam o penziji”, kaže ovaj umetnik.

Vlada je sastavila komisiju od devet članova, kojom predsedava pisac Mihajlo Pantić a u kojoj su, između ostalih, i Milan Gutović, Bora Dugić, Zoran Cvijanović... Uredba je sasvim široko postavila kriterijume za „nacionalnu penziju” a pravilnik kojim bi trebalo da budu postavljeni precizniji uslovi trebalo bi da odredi komisija, koja i Ministarstvu kulture predlaže kandidate za “nacionalnu penziju”.

“Paradoksalno je da nas je tekst uredbe koji nas je imenovao, istovremeno svojom nedorečenošću i onemogućio da ozbiljno radimo”, kaže Mihajlo Pantić. Komisija je, naime, svim umetničkim udruženjima poslala poziv da definišu kriterijume u svojoj oblasti; ovi su to poslali ali sad sve to ne može da se usaglasi u jedan pravilnik.

Pantić kaže da mu, recimo, uredba sugeriše da vrednuje kvantitet umetničkog rada a on ne zna kako se to radi. “U sportu se može meriti kvantitet, tamo je možda najbolji onaj koji da najviše golova ali nije najbolji pisac onaj ko napiše najviše knjiga niti je najbolji operski pevač onaj koji otpeva najviše pesama.”

Najveći problem je, kaže Mihajlo Pantić, što je sama ideja određivanja predloga za nacionalne penzije protiv bića umetnosti. “Umetnost ne može da se meri a nama je dat zadatak da uporedimo sve vrste umetnosti, da tu nekako ubacimo i estradu i da sve to rangiramo.”

Tako da 36 miliona dinara koje je vlada izdvojila u tu svrhu i dalje čekaju. Predviđeno je da “istaknuti umetnik za poseban doprinos u kulturi” dobija penziju od pet prosečnih neto zarada, što je u ovom trenutku oko 110 hiljada dinara.

U kulturi je, dakle, teško formulisati objektivan kriterijum dok je u sportu to moguće ali onda dolazimo u situaciju da poreski obveznici koji zarađuju u proseku 400 dolara treba da izdvajaju novac za tog Vladimira Radmanovića, zato što je jedno svetsko prvenstvo (i to ne celo) presedeo na klupi reprezentacije. A za Radmanovićevu mesečnu zaradu prosečan Srbin treba da radi sto godina.