Penzije u grabežna vremena

Dobre namere ne moraju uvek da vode u pakao, ali mogu izazvati velike polemike i probleme i iskompromitovati same sebe. Bojim se da namera davanja nacionalnih penzija “istaknutim umetnicima za poseban doprinos kulturi u Republici Srbiji”, prema donetoj Uredbi i njenim interpretacijama, može da doživi takvu sudbinu. Zato bi bilo potrebno da se javno i u demokratskoj proceduri razmotre svi aspekti i moguće posledice primene ovakve Uredbe. Ističem samo neka od brojnih pitanja ovog osetljivog i kompleksnog problema na koja bi dobronamerni i nadležni trebalo da potraže odgovore.

Samostalni umetnik: U vremenima samoupravnog socijalizma svako ko bi postao član nekog umetničkog udruženja automatski je, ako nije bio u stalnom radnom odnosu, mogao dobiti status “samostalnog umetnika” i steći pravo da mu država plaća zdravstveno i penziono osiguranje.

Vremenom, samo oni koji bi dobili status “istaknuti umetnik”, mogli su i dalje dobijati besplatno zdravstveno i penziono osiguranje, pod uslovom da nisu u stalnom radnom odnosu. Značajan broj izuzetnih stvaralaca, koji su bili u radnom odnosu, nisu imali ovo zvanje.

Načelna pitanja: I pored toga, dobili smo “Uredbu o dodeli nacionalnih penzija istaknutim umetnicima”. Da li to znači da svako ko ima taj status ima pravo na penziju, nezavisno od toga u kom je umetničkom udruženju i o kakvom delu se radi? Šta sa onim umetnicima koji nemaju taj status, a imaju delo? Status “istaknutog umetnika” ne podrazumeva ostvareno delo koje daje “poseban doprinos kulturi u Republici Srbiji”. Sve govori da ni oni koji su takvu Uredbu doneli, ni oni koji treba da je sprovedu, ni svi oni koji bi trebalo da budu korisnici, neće biti zadovoljni.

Ovde treba pomenuti i ono što pravnici od iskustva govore, a to je da bi ovakva Uredba mogla biti dovedena u pitanje pred Ustavnim sudom. Kao i sam termin “nacionalna penzija”, koji je u nazivu Uredbe. Da li tvrdnje da nije u pitanju penzija već stalni dodatak na redovnu penziju mogu izdržati pravnu i zakonsku proveru? To bi nadležna ministarstva morala da razmotre kako bi se izbegli sudski procesi i blamaža.

Pored vezivanja za nešto što može biti administrativna i formalna kategorija, za zvanje istaknutog umetnika, Uredba se nije upuštala u to da li se radi o stvaralačkoj ili reproduktivnoj umetnosti. Može li se na isti način vrednovati jedno neponovljivo, originalno slikarsko, književno i slično delo trajne vrednosti sa reproduktivnom umetnošću, recimo sa izuzetno dobro otpevanom pesmom? Ako se svaka vrsta umetničkog stvaralaštva izjednačuje i smatra zaslužnom za istu vrstu državnog doživotnog priznanja narodnim parama, onda se postavlja pitanje da li je to pravedno i prihvatljivo. Zar tu ne bi trebalo napraviti nekakve razlike?

Poznato je da sva visoka umetnička ostvarenja nemaju istu mogućnost komercijalne valorizacije. To znači da njihovi stvaraoci nisu na tržištu mogli dobiti ono što njihovo delo zaslužuje, a svojim delom zadužili su svoj narod. Zato se i pojavljuje država da im materijalno, preko nacionalne penzije, pomogne i omogući pristojan život. Hteli ne hteli, nacionalna penzija je više socijalna kategorija, pa onda stvar priznanja u opštem smislu. Zato je ozbiljno pitanje da li oblasti stvaralaštva koje ostvaruju dobru materijalnu valorizaciju treba da dobiju istu vrstu materijalnog dodatka ili neku drugu vrstu priznanja? I da li uzimati u obzir samo iznos nečije penzije ili i vrednost imovine i prihode koji se ostvaruju tokom penzije? Nije nevažno kako će na ovo reagovati umetnici, ali i stotine hiljada penzionera i građana koji žive na ivici bede.

Ranija iskustva: Pre više od dvadeset godina postojala je Odluka “o utvrđivanju bližih uslova za sticanje, ostvarivanje i obustavu izuzetne penzije”. Tom Odlukom data je mogućnost da izuzetnu penziju mogu da dobiju umetnici za njihova izuzetna umetnička ostvarenja, ali i ljudi u oblasti nauke za svoja visoka dostignuća. Bilo je u Odluci navedeno da će davanje izuzetne penzije zavisiti i od materijalnog položaja potencijalnog dobitnika, kao i da će prestati njeno isplaćivanje ako dobitnik ostvari primanja preko određenog nivoa.

Ima li drugih sem novčanih priznanja: Kada bi se želelo samo novcem, u ovom slučaju nacionalnom penzijom, da oda priznanje pojedincima, to bi vodilo do apsurda, do nametanja neke vrste društvene nepravde kao mere za državna priznanja. Do situacije da se materijalno nagrađuje i ono što bi bilo prikladnije za neku vrstu moralnog priznanja.

Zbog čega zemlje civilizovanog sveta imaju odlikovanja i druge oblike državnih priznanja pojedincima za ono što su učinili od interesa za njihov narod? Kažu da engleska kraljica dva puta godišnje pravi spiskove ljudi, shodno njihovoj zasluzi, za određena priznanja, medalje i zvanja. Kraljica neće dati penziju Madoni, ali će joj odati čast na drugi način.

Neophodnost promene postojeće Uredbe: Postavlja se kao nužnost promena Uredbe i preciziranje ko stiče pravo na nacionalnu penziju. To ne može pravilnikom da uređuje komisija jer ona nije organ koji to može da radi. Ko pročita član 5 Uredbe videće da je nemoguće istu sprovesti, čak i da je sve drugo nesporno.

Sa široko shvaćenim pravom svakoga ko ima status “istaknuti umetnik”, neće biti komisije koja će moći zadovoljiti sve koji smatraju da im nacionalna penzija po postojećoj Uredbi pripada. Treba pogledati koliko je zahteva već stiglo i iz kojih umetničkih branši. Ako jedna zemlja nema i druge načine da oda priznanje svojim zaslužnim građanima već samo novčano, i svima isto nezavisno od umetničkog dela, pa i onima čija je materijalna situacija daleko iznad onoga što je uobičajeno za njene građane, onda neko mora da se zapita zašto dovodimo državu u takvu poziciju. I svoje građane da pomisle kako i njihova elita nastoji da obezbedi po svaku cenu sebe u ovim grabežnim vremenima; da sutra na ulici govore pogrdno o onima kojima su se divili i ponosili. I one časne koji zaslužuju to priznanje, da osećaju stid.

Dragan Dragojlović

(Autor je član komisije koja radi

na utvrđivanju kriterijuma za dodelu nacionalnih penzija u kulturi)