Sjaj doktorovog zlata

Dragi Srećko,

Iznenadiće te forma u kojoj ti se javljam. Bilo bi normalno, zar ne, da se nađemo oči u oči, “tet a tet” ali se bojim da ti takav, direktni susret, ne bi prijao.

Nisam vam čestitao, vama “zlatnim dečacima” iz Dubrovnika, iz simetričnih razloga: Gligoriću, jer je njegovo zlato očekivano i potpuno normalno; Tebi, jer je neočekivano i abnormalno (Priča mi velemajstor Matulović da ga poslednjih dana zovu na telefon sa pitanjem: “Ko je taj Ozren Nedeljković?”).

Pogrešićeš grdno ako pomisliš da sam zaboravio na godine koje smo proveli u šahu i tvoju lekarsku pomoć. Mogao bih, o tebi, roman da napišem. Voleo si, na primer, za vreme naših šahovskih turneja – a bili smo, nekako, uvek cimeri – da izvodiš operske arije u čemu si pretekao i Volta Diznija i njegovog muzikalnog kita Vilija. Uvodna “numera” tvog koncerta “Viner blud”, lelujavi, očaravajući, opijajući ritam Štrausovog valcera uvek bi te, na kraju, zaveo da odlepršaš na neku našu zelenu travu (green, green, grass of home), neki naš predeo (slikan čajem) pastoralnih boja, da ne kažem “u donje strnjike”. Otelo je i za tebe bio tvrd orah što ne čudi ako se zna da je i Mario del Monako na njemu polomio zube u Beogradu, sad, svejedno koje... Toska, ako to nisu bili Boemi ili Travijata pa zašto da ne i Rigoleto, više su ti odgovarali ali su tek Pajaci bili tvoj istinski izazov. Bio si, kad ridaš “Smej se, bajaco”, briljantan. Tom prilikom ili u takvim prilikama ispoljavala bi se sva dubina tvog dramskog bića. Bio sam, takođe, oduševljen jednim pismom koje si poslao iz Helsinkija 1950. U tvoja osećanja ukomponovao si maestralno i Petrarku sa svim njegovim sonetima. Nisam, samo, siguran da li je Laura bila njegova inspiracija. Ali i Jovan Ćirilov u TV emisiji “sparuje” Otela i Ofeliju, a zaboravlja zadavljenu Dezdemonu. Šta ćemo, godine...

Nisam, naravno, zaboravio na tvoje lekarske intervencije, ali si me, u dva navrata, smrtno zaplašio.

Pređimo na stvar. Ako bih se ja predstavljao kao kardiolog ili taksi šofer ili autolimar, bilo bi to lažno predstavljanje. A ako bih u Dekanatu Tvog fakulteta dobio potvrdu da sam kardiolog, to bi već bio falsifikat.

Tako nekako i nikako drukčije stoji i sa Tvojim “zlatom” (nije zlato sve što sija). Predstavio si se kao trener u Dubrovniku a Borivoje Zarić, potpredsednik Šahovskog saveza Srbije, potpisom i pečatom potvrdio.

Nikada, nikome nisam zavideo. Sa zadovoljstvom bih primio vest da te je Lekarsko društvo nagradilo sa milion dolara (želite li da postanete milioner); da su ti iz Holivuda poslali Oskara za najbolju glumu, za karakternu ulogu, režiju, specijalne efekte i pregršt drugih nagrada baš kao Klintu Istvudu. Radovao bih se iskreno tvom Nobelu za uspeh na polju evolucije: tebi je, najzad, uspelo da dokažeš da je, kod nas već načeti Darvin, ipak, tumarao u mraku – majmuni su postali od šahista...

Pripadao si generaciji Mihajla Markovića, Dragoslava Andrića, Borka Simonovića, Borislava Milića, Dragutina Đaje, Dragoljuba Janoševića, Aleksandra Božića, Mikija Trajkovića, Petra Smederevca – generaciji koju sa divljenjem uvek ističem. Bio si i vrlo savestan kapiten na olimpijadama u Moskvi 1956, deset godina kasnije u Havani, u mečevima sa Sovjetskim Savezom. Ne bih imao ništa protiv da u takvom kontekstu dobiješ priznanje, i sve što uz to sledi. Ali, boga mu poljubim, što reče Rođa, ako su život a shodno tome i šah jedno veliko pozorište, to još uvek nije razlog da od njih praviš cirkus! Na Olimpijadi u Dubrovniku nisi bio nikakav trener. Nisi ni mogao jer nije ni postojao pojam šahovskog trenera. Sve do pojave Ivana Markovića, 1999, čitavih pedeset godina posle Dubrovnika!

U izveštaju sa Olimpijade Đura Ludajić, urednik onog nezaboravnog časopisa “Šah”, na 16 strana, egzaltiran uspehom naših šahista, nije bio škrt u pohvalama. Pošto je, najpre, odao priznanje igračima i kapitenu Gabrovšeku, čak i Stojanu Pucu (poen iz dve partije), Ludajić piše:

“Olimpijada u Dubrovniku bila je prava velika priredba. Posebno izdanje maraka, cigareta, dopisnica, zatim prospekt, tri vrste plakata u dve veličine, olimpijski program, turnirski bilten, šahovska izložba, razne kulturno-umetničke priredbe...” I tako dalje i tome slično, slede poštari, taksisti, sobarice, kelneri... ali dragi Srećko, nigde tebe, ni u jednoj prosto-proširenoj rečenici, nijednom rečju, nisi spomenut! Kako je Đura mogao da pretpostavi da ćeš za prisustvo u Dubrovniku, jednog dana, posle 57 godina dobiti zlato!?

Ako ćemo iskreno, šta si ti, neiskusan majstor, mogao da pomogneš Trifunoviću, Pircu, Gligoriću? Oni su, kao i mi docnije, svoje pozicije analizirali sami po čitavu noć i nisu imali ni u koga poverenje. Bio si samo prisutno lice sa pravom da ponekad pomeriš figuru. I za sve to veliko ništa, Ti konkurišeš za zlato, a Žarić ti pomaže...

Bio si samo sekundant a i sam znaš da su uz retke časne izuzetke, sekundanti bili povlašćena lica, dobijali pune dnevnice, a uglavnom nepotrebni i na momente štetni. Najbolji dokaz, takoreći plastičan, jeste slučaj našeg velemajstora na Međuzonskom turniru, koji svom sekundantu nije smeo da poveri ni kovertirani potez. Ali su, bratski, podelili dnevnice! Zato je Matulović u zabludi kada se ponosi svojom dosetkom da su sekundanti “pomoćno radno osoblje”. Nisu ni pomoćno (od pomoći) ni radni.

U partiji sa Matanovićem, u Beogradu 1951. ili 1952. ostvario si “Laskerovu kombinaciju” u obradi. Iz komentara završnih poteza: “uvertira, krešendo, finale” još jednom izbija tvoja privrženost klasičnoj muzici. Za razliku od mnogih Tvojih kolega praktičara u Tebi treperi, da ne kažem tinja, umetnička žiška. Kada je kasnije u Enciklopediji kombinacija objavljeno ovo tvoje umetničko ostvarenje ali uz inverziju imena, napisao si da Ti je “naneta velika nepravda”.

I šta sad, dragi Srećko? Ako ostaneš pri zlatu (nije zlato sve što sija) i prihvatiš ono što ti ne pripada a na osnovu lažnog predstavljanja i falsifikata Borivoja Žarića, za razliku od nepravde koja je tebi naneta, Ti ćeš anulirati, obezvrediti sve što su generacije šahista, tokom 60 godina ostvarile, između ostalog i nekih 80 olimpijskih medalja. Malo konkretnije, Matanovićevu i moju 21 olimpijsku medalju i desetak sa evropskog prvenstva. Još konkretnije: mojih 12 olimpijada i 11 medalja, nekoliko evropskih medalja (o tome nisam ni vodio evidenciju), sve međuzonske i zonske turnire tokom 30 godina, Meč kandidata (jedini uz Gligorića), Prvo omladinsko prvenstvo sveta i poslednje veteransko prvenstvo Evrope, tridesetak pobeda na velikim međunarodnim turnirima, nekoliko titula šampiona države koje više nema ali su rezultati i partije ostale. Uriniraćeš na sve to! Da bi dospeo do zlata (nije zlato sve što sija), bila je potrebna nezapamćena drskost i velika hrabrost. Da bi popravio stvar, potrebna ti je samo smernost ali i desetostruko veća hrabrost.

Pa, šta ćemo sad? Nije lako ali ako si častan, a ja verujem da jesi, nije ni teško. Pokaj se, ti bar držiš do Boga, išao si na slave i kao član Titove partije, pomozi i Žariću, njegova situacija je još teža. Reci da si bio u zabludi, da si bio neispavan, da su te nagovorili, da si imao loš dan (Žarić, boga mi i ceo loš mesec, koliko dugo sam ga podsećao na ono što i sam zna, da nisi bio trener nego samo sekundant). “Qudski je grešiti, božanski praštati.” Pa i ja sam pre 51 godinu protiv Gelera u Beogradu prevideo mat u potezu u dobijenoj poziciji.

Ne bih, nipošto, želeo da tvoja, eventualna odluka, bude rezultat straha. Ja se ovde zaustavljam – skrenuo sam ti pažnju na nešto, što si, očigledno, izgubio iz vida – a naše kolege, tvoje i moje, koji isto misle kao ja, nemaju nameru da pomole glave iz svojih mišjih rupa. Čak je i Milunka Lazarević, koja o tebi misli (i govori) najgore, odustala i na ovom, mom nivou.

Pomisli na Ivana Markovića, prvog formalnog i suštinski istinskog trenera, stvorio je Borkija Predojevića, a za srebro u Batumiju više je radio – smešno je i porediti – nego svi sekundanti kada se saberu. Naspram tvog zlata (nije zlato sve što sija) on nije uvršten čak ni u četvrtu kategoriju nacionalnog priznanja...

Borislav Ivkov