Glumac je bez pozorišta ništa

Kršteno ime joj je Ružica, i ne voli kad je zovu Ruža. Ne voli to od puberteta i navikla je da joj oni koji je vole tepaju, a bliski, samo kad su ljuti kažu joj Ružo. A volela je da se zove Marija. Kaže da je prema sebi stroga, ne retko surova, sobom nikad zadovoljna. Ne voli premijere, niti da zna kada u publici sedi neko koga poznaje. Jedino je bila mirna kada je njena mama bila u sali jer je u nju imala najviše poverenja. Gospođa Vukosava Sokić je pak, volela da joj kći i na sceni bude lepa. Zato nije mnogo marila za predstavu Čudo u Šarganu Qubomira Simovića, jer su tu Ružicu baš mnogo poružnjali.

Velikim i značajnim pozorišnim i filmskim priznanjima prošle nedelje dodala je još jednu nagradu – postala je vlasnica Žanke Stokić za ukupan doprinos istoriji srpskog pozorišta i glume. Iza nje je više od četrdeset filmskih uloga, na desetine pozorišnih i brojne televizijske. Žanku Stokić, tu nesrećnu heroinu srpskog teatra, nikada nije upoznala, ali u monodrami Miodraga Ilića tumači život ove velike glumice.

Šta znači kada kažete da niste mogli da se delite, bili ste samo glumica?

- Nisam mogla da se dajem drugima onoliko koliko je to možda trebalo. Nisam imala dece, i danas mi je zbog toga žao.

Nije baš uvek bilo lako opstati u poslu kojem ste posvetili skoro pola decenije?

- Nije lako nikome. Glumcu je uglavnom teško, a Žankin život je jedan od najpotresnijih primera za to. U sudbini glumačke profesije su dve užasne stvari – zavisnost i prolaznost. Glumac zavisi od toga da li će da dobije ulogu, a potom zavisi od reditelja, pa kasnije zavisi od njega samog kako će da radi, koliko će da radi. Velika je zabluda glumca da je dovoljan talenat, a ostalo će valjda da dođe samo od sebe. Ništa ne pada sa neba.

Koliko politika manipuliše umetnošću, pa i glumcem?

- Svaki dvor je imao svoje budale. Kroz vekove se promenila koreografija, ali umetnici su opet tu da na tribinama, predizbornim mitinzima, daju podršku određenom političaru. Gde god je bilo potrebno, ja sam bila na barikadama, jer sam nekako sudbinski, porodično bila predodređena (Ružičin otac Petar bio je suvlasnik predratnog dnevnog lista Pravda, prim. R.S.). Moj otac je posle završetka Drugog svetskog rata dvadeset godina propatio i o tome više ne volim ni da pričam. Ali ja sam tamo, pored Vuka Draškovića, kao prvog opozicionog lidera, uz Zorana Đinđića, bila iz ubeđenja, ništa za to nisam dobila, ništa nisam ni želela osim da ode Miloševićeva vlast. Niko nije mnome manipulisao, mada danas ne znam u šta da verujem. Međutim, važno mi je da kažem kako mi u vreme Broza, zbog verbalne anateme koju je platio moj otac, meni niko ništa nije profesionalno uskratio.

Igrali ste u predstavi Aleksandra Popovića, KaPe dole, koja je napravila za to vreme velike političke probleme Ateljeu 212 i autoru naravno. Kako ste vi, kao glumica, doživljavali tu vrstu političke represije spram umetnosti?

- Ja to nisam toliko osećala jer smo se mi u Ateljeu među sobom sprdali sa tim pričama koje su dolazile iz gradskih i ne znam kakvih komiteta, Mira Trailović i Muci Draškić su umeli sjajno da denfuju svaki politički problem i niko se od nas nije bojao gneva nekog, danas zaboravljenog političara. U slučaju KaPe dole, učinjena je najveća nepravda prema Aci Popoviću. Baš kao što je skidanjem sa repertoara predstave Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića, učinjena ogromna nepravda prema njemu i reditelju Bori Draškoviću. Imala sam sreće da gledam jednu od ukupno dve predstave, koliko je, mislim, odigrano u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre nego što je Tito javno prozvao Tikve. I danas vidim ruke LJubiše Jovanovića na sceni, umašćene od bureka. Ova predstava je pokazala da je pozorište za vlast opasnije od knjige, jer je Mihailovićeva knjiga već odavno bila u prodaji i niko je nije osudio, a predstava je odmah skinuta sa repertoara. Ja mislim da nikada nismo dovoljno shvatili ličnu sudbinu reditelja Bore Draškovića koji posle toga 30 godina nije režirao u pozorištu. I zanimljivo je da ga JDP ne zove da tamo nešto radi.

Bilo je problema i kada je Brana Crnčević napravio neki od svojih političkih gafova, a vi ste igrali u njegovoj drami 'Devojka sa tri oca'?

- Postojala je opasnost da se ta snimljena drama ne emituje zbog tog Braninog ispada u Zagrebu, ako se ne varam. Ja sam išla kod direktora Televizije Beograd da molim da to ne rade, ali ja se nisam bojala šta će biti sa nama, već sam tražila da se drama emituje jer sam smatrala da je to najvažnije. Bez pozornice, glumac je ništa.

Jedan ste od retkih umetnika koji su digli svoj glas protesta zbog toga što je vlast posle 2000. godine u Šapcu, tamošnjem pozorištu oduzela ime velikog glumca Qubiše Jovanovića sa lažnom pričom kako je ovaj bio komunistički funkcioner?

- Za mene je taj postupak mračan i sraman. Kao što je Žanka posle rata bila odstranjena iz društva, tako je posle pobede demokratije 2000. godine odstranjen Qubiša Jovanović. Moj otac je bio za vreme rata sa Qubišom u Splitu, gde su obojica izbegli iz Beograda. Qubiša je pobegao u partizane sa svojom ženom, balerinom Mirom Sanjinom, koja je bila Jevrejka da bi je spasio. I tamo su igrali u ratnom pozorištu. Qubiša se posle toga sam vratio, a Mira je došla kao gospođa, ili drugarica Šiljegović, ako se ne varam. On je bio najbolji čovek koga ste mogli da zamislite, najveći humanista kojeg sam poznavala i veliki umetnik.

Kako doživljavate smrt partnera sa kojima igrate. Jedna od najdugovečnijih predstava Ateljea, Korešpodencija, nestala je sa smrću Bate Stojkovića. Nedavno je umro Petar Banićević sa kojim ste igrali u predstavi Sudija, koja je tek trebalo da zaživi?

- Desilo mi se to i sa Qubom Moljcem. Tu Žutu sam igrala više od 300 puta, ali kada je umro Quba Moljac kazali smo da više nećemo da igramo. Ima nezamenjivih glumaca. Ne znam kome bi palo na pamet da igra posle Bate u Korešpodenciji, a to je, inače, po mom mišljenju njegova najbolja uloga. U Sudiji ima malu ulogu, ali sa tom predstavom se desilo nešto neverovatno. Jednostavno više ne može da oživi. Kao da je ukleto kada zameniš glumca. Kada umre glumac, možda treba da umre i predstava. Mislim da je to neka kosmička pravda, pogotovu kada je to veliki glumac. Sećam se kako Đuza Stojiljković nije hteo da uskoči u ulogu nekoga ko je umro u Ateljeu, a mi smo se kao veliki mangupi i cinici tog pozorišta zavitlavali kako Đuza neće da igra jer se boji da ne umre. Međutim, Đuza je reagovao onako kako bih i ja. Po nekoj božijoj promisli.

Zbog čega nerado odgovarate na pitanje šta biste voleli danas da igrate?

- Zato što nemam uvida u ono što se igra u svetu. Ja sam nekako najviše igrala naše pisce, i danas ih volim – obojicu Kovačevića, Milenu Marković, našu a svetsku Biljanu Srbljanović, Nebojšu Romčevića, za koga mi je žao što više ne piše... Naravno, volela bih da igram i onaj klasičan repertoar, ali to, danas, ovde nije na ceni. Nije u modi. Ali, proći će i ova sadašnja moda, pa će se klasici opet vratiti u modu. Jer, pozorište je ipak reč, a čovek koji dođe u njega voli nešto i da čuje. I da vidi glumca koji ume da barata rečima. Vi danas imate glumce koji su malo savladali zanat, spretni su, umeju da pevaju, da igraju, žongliraju ako treba, i preziru glumca koji na sceni samo igra. Ja sam srećna što sam igrala Šoa, Judžina O' Nila i druge pisce na kojima se glumac kali.

Prvi kritičar koji vas je hvalio za ulogu u predstavi 'Ko se boji Virdžinije Vulf', bio je Eli Finci, od koga su svi glumci strepeli kao od dželata. Kakav je danas vaš odnos prema kritičarima i kritici?

- Danas više nema autoriteta među kritičarima, što se vidi po tome da kritika uopšte ne utiče na sudbinu predstave. Moj prijatelj Muharem Pervić je ozbiljan kritičar i kada hoće da napiše, to je literatura. Ali, često pobegne od izjašnjavanja i onda pribegava drugim veštinama, što se vidi i što stvaralac u predstavi, ako je ozbiljan, uglavnom ne voli. Bolji je udarac u metu, ma kako bolelo, nego ništa. Događalo mi se pak da čitam fantastične kritike za neke predstave, a sa njih sam izlazila kao pokisla. To me u najmanju ruku dovodi u nedoumicu.

Mislim da je ovo trenutak totalno poremećenog sistema vrednosti. Nema etalona, nema onih koji će svojim autoritetom garantovati da je nešto vrhunsko, nešto osrednje, a nešto debakl. Ovo je vreme mediokriteta na svim planovima koji su se organizovali i povezali. Drže se kao čvrste karike. Gledaju kako će najviše da otmu, a ostali, šta im Bog da.