Propuštena prilika

Kad je postavljao na scenu “Pokondirenu tikvu”, Jagoš Marković je, kao i mnogi naši reditelji u drugoj polovini prošlog veka, pre svega nastojao da se korenito udalji od tradicionalističkog pristupa jednom od ključnih dela velikog srpskog komediografa, da ga interpretira na svoj osoben, ekscentričan način za koji je kod Sterije mogao da pronađe samo delimičan, a i tada tek indirektan oslonac.

Iz pozorišnog programa saznajemo da je on smerao da jednu klasičnu komediju prevede u polje porodične drame s moralnom poukom, da osudi patrijarhalni, malovaroški svet i opravda Femino bekstvo iz njega makar i u jednu očiglednu fikciju. Sledstveno tome, Fema je trebalo da izaziva saosećanja, istina izvedena ne iz celokupne komičke radnje, već iz uzgrednih podataka o njenom pređašnjem životu, koji u Sterijinom komadu isključivo pojačavaju karikiranje Feminog sadašnjeg ponašanja. U predstavi se, međutim, odigravalo nešto sasvim suprotno. Umesto da bude luckasta, sluđena, ugrožena osoba, Fema, koju igra Olga Odanović-Petrović, preobraćena je u malog porodičnog tiranina, s katatoničnim crtama, s motornim anomalijama, s grčevitom oduzetošću ili grozničavom aktivnošću, u neku vrstu neukroćene ženske goropadi.

To je utoliko čudnije jer je reditelj kad je oblikovao Ružičića u suštini pronašao obrazac pomoću kojeg je mogao da ostvari sve što je želeo. Za njega je Ružičić, u izvrsnom tumačenju Aleksandra Srećkovića, i kad je bio očigledan šarlatan, sitan smutljivac, i nadalje ostajao i šarmantan, smušeni zanesenjak, iskreno uveren u svoju kvaziknjiževnu misiju. I taj lik nije protivurečio ni Steriji, ni planiranoj promeni, ni stvarnom stanju stvari u životu.

S druge strane, u predstavu su unošene komponente preuzete iz različitih dramskih žanrova. U njoj je bilo svega i svačega: i dramskih prizora, i sentimentalnih epizoda, i burlesknih scena u kojima fizičke radnje zamenjuju odbačene delove dijaloga. A u tako formiranu predstavu ponajmanje su uključivani elementi iz komedije naravi, gde se uvek izruguje društvenim prilikama u tačno određenom vremenu, u kojoj karikiranje ljudskih postupaka u zadatim socijalnim situacijama izaziva smeh u publici. I baš nedostatak tih svojstava je sprečavao da u gledalištu preovladaju veselje i razdraganost, onaj snažni priliv vitalnog osećanja u gledaoca, što je krajnji cilj svake uspele komedije, svakog dobrog komedijskog pozorišta.

Ali, još gore od toga je što izvođenje “Pokondirene tikve”, u času kada se po ko zna koji put ponovo uključujemo u Evropu, nije iskorišćeno da se, uz Sterijinu pomoć, žestoko ismeje tendencija da se iz nje u naš prostor, bez ikakve kritičnosti, prenosi ono što je i tamo prolazno i pomodno, pa čak i štetno.