Misija kod Tita

Neutralnost švajcarske konfederacije je jedna od najvažnijih osobina i moglo bi se reći temeljna vrednost sva tri naroda ove države, pa svaka namera bilo kakvog pokušaja svrstavanja u neke od postojećih političkih blokova ili asocijacija (uključujući i sve prisutnije predloge o ulasku u Evropsku uniju) izaziva među njenim žiteljima pojačane emocije otpora i masovno podržanu akciju na zaštiti ove dugogodišnje tekovine. Veoma burne reakcije publike i prisutnih predstavnika domaće štampe pobudilo je zbog toga premijerno prikazivanje filma “Misija kod Tita” na nedavno završenoj smotri nacionalne filmske produkcije ove zemlje, koja se već više od 40 godina tradicionalno održava u Soloturnu, gradiću (i kantonalnom centru) između Berna i Ciriha. Sa velikim iznenađenjem, naime, švajcarska javnost je upoznata sa otkrićem da je grupa lekara iz romanskog dela konfederacije u leto 1944. prekršila principe neutralnosti i priključila se jedinicama Titovih partizana u Crnoj Gori i južnim delovima Dalmacije.

Reditelj iz Ženeve Daniel Kunci (1958), poznat inače kao dugogodišnji istraživač antifašističke borbe evropskih naroda, pronašao je naime u depoima švajcarske Kinoteke u Lozani 40 minuta filmskog materijala izuzetno dobrog kvaliteta, u kome se u ambijentima improvizovanih ratnih bolnica (u crnogorskim planinama i na Korčuli) mogu videti švajcarski lekari, ali i njihovi pomagači iz redova partizanskih medicinskih formacija, kao i prisutni ranjenici i lokalno stanovništvo. Prateći trag sačuvanog filmskog materijala, Kunci je zatim u arhivi “Švajcarske sanitarne centrale” iz Ženeve otkrio nove pojedinosti o ovoj misiji i imena njenih aktera, a zatim uspeo da pronađe i dva neposredna učesnika ove akcije, doktora Pola Parina i doktora Marka Oltramara, koji su detaljno opisali autoru kako je – pod vođstvom poznatog levičara Elija Kanevašinija – grupa uspela da se priključi crnogorskim borcima. Uporni reditelj je takođe uspeo da, neposredno pred smrt, pronađe i napravi kratak razgovor i sa gospodinom Vladimirom Velebitom, jednim od najbližih saradnika druga Tita, koji je preko londonskog radija uputio poziv medicinskim radnicima Evrope da se priključe antifašističkoj borbi partizanskih jedinica, a zatim posredstvom britanske obaveštajne službe organizovao dolazak švajcarskih lekara u Crnu Goru.

Kunci je zatim pokušao da pronađe upotrebljive filmske kadrove i u Beogradu, ali – kako je to istakao u razgovoru koji se gotovo sat vremena vodio posle projekcije u Soloturnu – nije naišao na potrebno razumevanje, čak ni u nameri da od beogradske televizije kupi neutralni filmski materijal o borbi partizana, pa je produžio put u Crnu Goru, gde mu je tamošnja televizija obilato izašla u susret i čak omogućila da se sretne sa nekima od preživelih saradnika švajcarske grupe. Dobar deo filma tako čine sećanja Milene Vilotijević iz Nikšića, kao i Darinke i Marka Kusevija iz Perasta, koji se još uvek odlično sećaju boravka pomenutih lekara, čiji je značaj u lečenju ranjenika, ali i ostalog civilnog življa u ovom kraju, zaista bio neizmeran.

SrĐan Knežević