Može li car da bira između sina i prestola

Rusku istoriju, naglašava pisac, nije promenila Oktobarska već Februarska revolucija, a sve je počelo ubistvom Rasputina, gestom koji je trebalo da sačuva monarhiju, a bio je zapravo prvi pucanj, prvi realan korak revolucije. I sve što se potom događalo liči na surovu igru sudbine – i činjenica da je car na devet nedelja napustio armiju koja je bila u ratu, i neredi zbog lošeg snabdevanja hlebom, i očajnički telegrami carice mužu koje on nikad nije dobio...

Dinastija je uništila sama sebe da ne bi izazvala krvoproliće ili građanski rat, tvrdi Solženjicin ali je, ipak, “i izazvala najstrašniji, najduži” građanski rat koji se može zamisliti, zaključuje on prvu glavu.

Ovo nije samo obeležavanje devet decenija od tog istorijskog trenutka, kaže Solženjicin koji pisanje razume kao misiju i poručuje da je ovo i opomena da se ne ponavljaju greške koje je Rusija napravila u februaru 1917. I ne samo tada. NIN objavljuje izvode iz drugog, trećeg i četvrtog poglavlja tog teksta. Izbor i prevod sa ruskog LJubinka Milinčić.

II

Propast za tri dana

Ko je mogao da očekuje, ko bi se usudio da predskaže da će se najmoćnija imperija sveta srušiti tako neverovatnom brzinom? Da tristagodišnja dinastija, petstogodišnja monarhija, neće učiniti ni najmanji pokušaj da se suprotstavi? Nije postojalo nijedno takvo proročanstvo. Da stolećima stoji kao stena – a onda se sruši za tri dana? Čak za dva: 1. marta još niko nije predlagao Gospodaru (Rusi su svog cara zvali Gosudar – Gospodar) da abdicira – na dan 3. marta, već se odrekao ne samo Nikolaj II nego i cela dinastija. Kadeti su priznavali strancima (Miljukov na prvim diplomatskim prijemima) da su i sami ošamućeni iznenadnim i lako dobijenim uspehom. (Da, progresivni blok nije ni maštao niti je imao želju da dinastiju Romanovih liši vlasti, oni su samo želeli da ograniče vlast monarhije u korist višeg gradskog društva. Oni bi i samog Nikolaja II sasvim rado ostavili na mestu, samo da je malo ranije učinio ozbiljne ustupke.)

I s onom istom tunjavom neodlučnošću, kao što je to činio pet godina – niti da postavi svoju pametnu vladu, niti da dozvoli kadetima da to urade, car je nastavio da se koleba i posle novembarskih napada u Dumi, i posle decembarskih ljutitih kongresa Zemgora* i plemstva, i posle ubistva Rasputina, i tokom cele nedelje petrogradskih februarskih nemira – sve se nadao i očekivao da će se problem sam rešiti, sve se kolebao, i kolebao – i odjednom, skoro bez pritiska spolja, sam je izleteo iz tristagodišnjeg gnezda i odleteo dalje nego što se od njega tražilo i očekivalo.

Monarhija je moćan sistem, ali ne s tako slabim monarhom.

Biti hrišćanin na tronu – da, ali ne toliko da se zaborave obaveze, ne toliko da se ne vidi raspad države.

U ruskom jeziku postoji reč “zacariti”. Znači: zaboraviti se carujući.

Sletovi, vežbe, parade omiljene vojske i kiosci sa cvećem za caricu na gardijskim smotrama – zaklanjali su Gospodaru pogled na celu zemlju.

Sva vladavina Nikolaja II kao da se sastoji od dva ponovljena kruga, svaki od po 11 godina. I u okviru svakog kruga on je nesrećno uspeo da dovede zemlju iz stabilnog procvata – na ivicu propasti: u oktobru 1905. i u februaru 1917. godine. Sve sadašnje rasprave na tu temu u Rusiji odnose se na drugi krug – a u stvari, sve to se već desilo u prvom. U svom sanjivom carevanju, kada se nerad smatra najboljim oblikom delovanja, naš sudbinski monarh je dva puta doprineo propasti Rusije. I to kao čovek s veoma dobrim osobinama i najboljim namerama!

Posle prvog pogibeljnog kruga, Bog mu je poslao Stolipina. Jednom u životu Nikolaj II nije, kao obično, izabrao ništavilo već velikog čoveka. Taj veliki čovek izvukao je iz haosa i Rusiju, i dinastiju, i cara. I tog velikog čoveka Gospodar nije podnosio pored sebe, izdao ga je.

Svestan svoje slabosti, i zbog toga nesrećniji od svih, on se nikada nije usudio da hrabro zakorači, čak ni da se smelo izrazi. Ne samo da nije smeo da juriša kao Petar, nego nije mogao, ni kao njegov pradeda Nikolaj, da sam uđe među pobunjenike bolesne od kolere – uguši pobunu, i da posle toga sam spali svoju odeću sve do rublja. Na početku rata s Nemačkom mogao je samo bledo da ponovi postupak Aleksandra I: “Neću položiti oružje, sve dok poslednji neprijateljski vojnik...”, umesto da kaže kao on: “Pre ću pustiti bradu i otići u Sibir!” ili kao Aleksandar III: “Za jedinog prijatelja Rusije Nikolu Crnogorskog!”- eto kako smo mi jake duše! Možda su svi raniji carevi dinastije Romanovih bili moralno niži od Nikolaja II – i Petar koji je, naravno, gazio narodnu dušu, i samozaljubljena Katarina – ali njima je oprošteno zato što su umeli da budu pravi predstavnici ogromne snage Rusije. A krotki, čisti, skoro idealni Nikolaj II, više je podsećao na Fjodora Jovanoviča – njemu nije oprošteno upravo zato što nije bilo ni vreme ni mesto da se bude krotak i miroljubiv.

NJegovu intimnu prepisku sa ženom bacili su pod noge miliona (da li je sudbina s nekim postupila nemilosrdnije?), i mi smo lišeni mogućnosti da ne pročitamo:“Ne moraš da pričaš da je tvoja volja slabašna. Ti si samo pomalo slab i nemaš poverenja u sebe... i pomalo si sklon da veruješ tuđim savetima”.

NJegova necarska neodlučnost je glavno zlo za ruski tron. U takvom nepomirljivom konfliktu s ruskom inteligencijom morao je da stoji kao stena, a on je dozvolio sebi da se sagne i uplaši. Iako to nije priznavao, bojao se i zemstva (lokalna plemićko-buržoaska samouprava, prim. prev), i Dume, i Progresivnog bloka, i liberalne štampe, i ustupao im je – čas svoje samodržavlje (u jesen 1905), čas svoje omiljene ministre, jednog za drugim (leto 1915) sve se nadajući da će odobrovoljiti nezasitu rulju – i sam je doveo sebe u poziciju da više ne može nikoga da postavi. On je živeo svestan svoje slabosti u borbi protiv obrazovane klase – a ta svest je već bila polovina pobede buduće revolucije. U avgustu 1915. on je jedan jedini put suprotstavio svoju volju svima – izborio se da ostane vrhovni komandant, ali i to je veoma sumnjivo dostignuće jer ga je udaljilo od upravljanja državom. I na tome je opet zadremao, i nije pokazivao ni veštinu ni zainteresovanost da energično upravlja zemljom.

Izborio se za ulogu glavnokomandujućeg iako su svi bili protiv toga, pa da je to bar iskoristio u sudbonosnim danima! U tim danima ta uloga mu je bila dobrodošla – bolje nije mogao ni da mašta! Može li si se njegov odlazak iz Carskog sela, slučajno upravo uoči nemira, drugačije shvatiti nego kao volja Božja da se dočepa Štaba, sile, vlasti? Centra veze, centra svih naređenja? Nije mogao zauzeti bolju poziciju protiv započete petrogradske revolucije! Uveče, 27. februara, revolucija je pobedila u Petrogradu, ali samo u njemu. Cela ogromna Rusija je ostajala direktno potčinjena načelnicima i nikakvu revoluciju niotkuda nije očekivala. Cela armija je bila naoružana i bila je spremna da ispuni bilo koju jasno definisanu zamisao svog vožda.

I takva zamisao kao da je počela da se ostvaruje: poslati su pukovi s fronta na pobunjeni rezervni garnizon koji nije bio osposobljen za borbu. Vojni uspeh operacije nije uopšte bio pod sumnjom, bilo je mnogo pukova sasvim nedostupnih agitaciji raspada – kao što nije bio dotaknut njome Tarutinski puk koji je već postigao cilj. (Da, on sam je mogao da ostvari ceo plan samo da je neko rukovodio njime.)

Ali čak ni u takvim razmerama operacija gušenja nije bila neophodna. Da bi petrogradski ulični nemiri dobili značaj opšte ruske revolucije, bilo je dovoljno da Rusija prestane da te nemire hrani hlebom, a oni Rusiju agitacijom. Jedva je napabirčen prvi slučajni sastav Saveta radničkih deputata – njegova prva briga je bila da se uspostavi železnički saobraćaj između Moskve i Petrograda. To je bila njihova slaba tačka – tu je trebalo i udariti! (Kao što je pukovnik Martinov predlagao generalu Mrozovskom.) Zamislimo pronicljivu i odlučnu vlast: kako bi prosto i brzo ona blokirala taj daleki, po svom položaju nezgodno izolovani bunt – uopšte nije bilo potrebno u petrogradski metež slati nikakvu vojsku: dovoljno je bilo prekinuti telegrafske linije, na četiri železničke pruge izvući po nekoliko šina i na ta mesta postaviti četiri odreda vernih vojnika – pa bilo je 444 takvih u Štabu – i ne bi se jadni rezervisti, ako bi i krenuli, usudili da napadnu strelce, a ako bi se usudili – bili bi pobeđeni.

A da se kasnije samo malo izmenila situacija, da su u Petrogradu umesto funte hleba, dobijali pola funte, a onda četvrtinu – svi ti raspojasani, neobuzdani i nenaoružani rezervni bataljoni odrekli bi se revolucije s istom takvom lakoćom s kojom su joj se i pridružili. Vrhovni Štabant je imao pravo da objavi van zakona pobunjeni grad u ratno vreme – i oratorima bi brzo sopstvene reči zapale u grlo, pobegli bi preko finske granice, a ne bi poslali u armiju koja je bila na frontu “naređenje br. 1”.

Istina i armija je živela bez zaliha hrane i potpuno je zavisila od dostavki – ali to niko nije mogao da preseče.

U listu “Izvestija” od 1. marta piše: Još predstoje žestoke borbe između naroda i stare vlasti. U to su svi verovali. A u stvari, nije ništa predstojalo: nešto je blesnulo, nije ni počelo – i to je bilo sve.

Treba li reći da Gospodar, iako se nalazio u Štabu, nije bio pravi komandant svoje armije? Da se i u Mogiljevu (kao i u Carskom selu) on postavio tako da nije mogao da donese velike, hrabre odluke? Bio je vezan tromošću svojih štabnih oficira i nemim suprotstavljanjem komandanata flota?

Da, na svim tim mestima nisu bili najbolji generali, najverniji. Nikolaj II nije imao talenta da pronađe verne, da ih drži i da i on zbog toga bude njima veran. Zato što organski nije imao sposobnosti da vidi verne i hrabre, on nije mogao ni da ih pozove, pa je i morao da napiše – “svuda okolo izdaja, kukavičluk i obmana”. Čitavo tuce ljudi u njegovoj sviti kao da je bilo birano po bezličnosti i netalentovanosti. Zašto postoji svita? – zar da ispunjava prazan prostor, a ne da savetuje i pomaže u teškim trenucima? (A garda? Koliko mu je bila verna garda? Tih desetak terskih kozaka sa strašnim tuđinskim šubarama, otišlo je kod Karaulova u Dumu da za svaki slučaj proslavljaju – zašto su otišli? Prosto su se uplašili... Pa i svih četiristo gardista posle vekovne paradne i počasne straže kod ruskih imperatora – veoma brzo su pokisli: oni iz Carskog sela su stavili bele trake, izabrali komitet...)

Ipak, dok je Gospodar boravio u Štabu – Aleksejev je mirno ispunio naređenje o slanju vojske u prestonicu i nije smeo sam da traži izlaz u ime države.

Da je car ostao i dalje u Štabu – poslata vojska bi nesmetano ušla u Peterburg i niko ne bi od komandanata tražio njihovo mišljenje o neophodnosti da se car odrekne prestola.

Zbog svega toga došlo bi do oružanih borbi u Petrogradu? Ako se ne bi ustanici razbežali – da. Ali to ni izdaleka ne bi ličilo na trogodišnji krvavi građanski rat na celoj ruskoj teritoriji, na banditsko orgijanje čekista, epidemiju tifusa, talase ugušenih seljačkih ustanaka, glađu uništeno Povoložje – i poluvekovni adski škrgut GULAG-a.

A da su izdali, odbili da izvršavaju naređenja, da su poklekli svi komandanti? – Gospodar je mogao da ode na drugo sigurno mesto: u armiju Gurka, u centar svoje vojske, na prvu borbenu liniju – iz tog čvrstog, vernog, vojničkog okruženja on bi crpeo mogućnost da pokaže zemlji snagu svoje volje.

Konačno, ako je sudbina njegovog karaktera bila da se koleba, što se nije kolebao još dva-tri dana? Da je dobio još tri dana, do Severnog i Zapadnog fronta stiglo bi “naređenje br. 1” i ti isti generali zadrhtali bi pred bezdnom – i sami bi sprečili cara da se odrekne prestola. Ali ne, u tome se Gospodar kolebao manje nego u bilo čemu drugom. Čim je čuo da preti opasnost njegovoj porodici, odbacio je armiju, odbacio Štab, odbacio položaj vrhovnog komandanta – i pojurio kući.

Ponovo osobina srca koje nevino i čisto voli. Ali kojoj su istorijskoj ličnosti slabosti prema svojoj porodici uzete kao olakšavajuća okolnost? Kad je reč o Rusiji – porodična osećanja moraju da se potisnu.

Konačno, porodica je mogla, iako su deca bila bolesna, da se evakuiše iz Carskog sela energično: automobili su bili brzi, vagoni topli i udobni, i gardista je bilo dovoljno.

Da li je opravdanje da Gospodar prosto nije znao, nije razumeo, šta se događa u Petrogradu, nije shvatio razmere svega? Pa toliko nije znao koliko je netalentovanih i nepoštenih ministar postavio. Ali toliko je i znao da je poslao osam pukova da smire situaciju.

Ne, imperator je kao opčinjen napustio svoj najbolji, jedino ispravni položaj – i bezvoljno otišao upravo u onu klopku iz koje je tako pravovremeno iskliznuo – upravo pod šapu revolucionarnog Petrograda.

Mlitavo je zaplivao, ne naprežući ni volju ni vlast – a to je put nesuprotstavljanja. Čak nije našao za shodno ni da pošalje telegram upozorenja na sve železničke pruge, kao Bublikov.

Zaronio je u putovanje – i izgubio poslednju vezu s realnošću – uskoro stvarno nije znao ništa.

Kroz neznanje, kroz mrak, kroz noć, kroz gluvoću, menjajući maršrute – išao je samo s jednom željom – kući! Kući! Kući! Eh, da je tako bio uporan kao vladar!

Uzgred, LJuban nisu bile zauzele nikakve revolucionarne vojske, niko nije pregrađivao caru put – prosto je lokalna rezervna četa, koristeći novostečenu slobodu, uništila stanični bife, i to je sve. Prirodna epizoda u situacijama kad carske persone ne treba mnogo da putuju.

Žalosni rizik zalutalih carskih vozova sutradan su objavljivali gomili uz podsmeh – i u Tavričkoj i u Moskovskoj gradskoj dumi. I još je slobodna štampa, koju više ništa nije ograničavalo, lagala da je carski voz zadržan diverzijama, da su lokomotive pokvarili proleteri–mašinovođe. I još je Kerenski deklamovao da su heroji-železničari pomogli da se uhvati car.

Ali, ma koliko objašnjavao – ne možeš da objasniš.

Dakle, imperator je poslao i zatvorio sebe u poluneprijateljsku čauru u Pskovu. I o čemu je mislio tih 24 sata? Kako da se izbori za tron? Ne, samo da li da preda u tuđe ruke bolesnog sina. Bio je spreman da tron odmah preda bez borbe, nije bio spreman da se bori za njega.

To je ista ona iznenadna popustljivost kao i 17. oktobra 1905: ustupiti mnogo više nego što zahteva situacija.

On se čak tog dana nije setio da u njegovoj Imperiji postoji Ustav koji caru na vlasti ne dozvoljava nikakvo odricanje od prestola (po Pavlovom zakonu, samo prestolonaslednik je mogao da se odrekne i to samo “ako zbog toga neće biti problema u nasleđivanju”). I pogotovo nije mogao da se odrekne za naslednika. Gde to, po kakvom uopšte zakonu može neko da se odrekne od bilo kakvih prava umesto maloletnog? Nikolaj II nije razumeo zakon, on je znao samo za svoja očinska osećanja. Veoma je grubo, ali mogu se i ovako postaviti pitanja: šta je važnije – sin ili ruska sudbina? Sin ili presto? Zbog čega su držali Rasputina: da sačuva naslednika za presto ili sina majci? Naljutili su celo društvo, prenebregli čast trona – zbog stabilnosti dinastije? Ili samo zbog roditeljskih osećanja? Ako su samo čuvali sina za roditelje, onda je cela porodica trebalo da ode na odmor pre deset godina. A ako su naslednika za presto – zar su učinili sve da ga sačuvaju? I odjednom se princ pretvorio prosto u sina? (...)

(...) Nikolaj II nije imao pravo da se odriče prestola u trenutku tako velike opasnosti za državu.

I još više: on je celog života svoje carevanje doživljavao kao pomazanje božje – pa prema tome, nije imao pravo da ga skine sa sebe, mogla ga je osloboditi samo smrt.

Upravo zato što su volju monarha podanici dužni da ispunjavaju bespogovorno – odgovornost monarha koji vlada milionima, uvećana je u poređenju s običnim čovekom. NJemu su ovu zemlju poverili – nasleđe, tradicija i Bog – i samim tim on je više od svih odgovoran za revoluciju koja se dogodila.

Tih predmartovskih dana njegova glavna pobuda je – porodica! – žena! – sin! Da li je taj tako dobar porodični čovek pomislio o milionima ljudi, takođe porodičnih, vezanih za njega svojom zakletvom, i milionima običnih ljudi koji su verovali u ideju monarhije?

On je odlučio da se sam oslobodi tereta.

Slabi car, on nas je izdao.

Sve nas – za celu budućnost.

Bekstvom vrhovnog komandanta iz Štaba, general Aleksejev kao da je postavljen za vrhovnog sudiju upravo njemu. General je zbog bolesti još uvek jedva sedeo za stolom, bio je samo šef Štaba – ali sva vojska Rusije u najvažnijim danima petrogradske revolucije – a znači i sva istorijska sudbina ruske države – bile su prepuštene samo njemu, bez kontrole, bez odgovornosti, bezuslovno. Možemo li smatrati da samo jedan general može da kontroliše sve i bude sasvim objektivan? Ili ćemo priznati da su na njegove sudove i odluke u ulozi za koju nije bio pripremljen, uticale i društvene simpatije i lične zablude?

Videli smo kako se Aleksejev preko Rodzjanka uključio u direktne pregovore s pobunjenom prestonicom i dozvolio da bude ubeđen i postane oružje svrgavanja s prestola (verovatno u lažnoj nadi da će tako državne promene proći brže i bezbolnije za Armiju) – mada za vojnika koji rukovodi sedmomilionskom armijom nije mogao biti zatvoren i drugi put: da ne vrbuje komandante da ubeđuju Gospodara da se odrekne prestola, već da pozove Rodzjanka sebi, pa i da preko telegrafa izdiktira Petrogradu ultimatum – krugovi industrijalaca bi se trenutno smirili i ne bi čak bilo ni najmanjeg spora, osim što bi se savet deputata malo uznemirio pre nego što bi se razbežao. Ipak, nenadoknadiva dva dana od ponoći 1. marta, Aleksejev je proveo kao opčinjen prestoničnim prorokom (misli se na Rasputina koji je predvideo kraj monarhije, prim. prev), iskreno verujući da je on – ličnost koja Petrogradom realno vlada, gotovo kao predsednik.

Ali, ma koliki bio značaj lične greške – samo ona nije mogla da zaseni vojničku obavezu, pa još i kod svih ostalih vodećih generala. Kasniji monarhisti (koji takođe nisu podigli mač odbrane), najviše optužuju komandante da su obmanuli i izdali lakovernog Gospodara dok je on spavao na pskovskoj železničkoj stanici. Zaista, ko je ako ne prvi generali, morao da bude svestan obaveze službene odanosti – zar oni nisu shvatali da će im se bez te odanosti sva armija raspasti u rukama (što se i dogodilo)! Ali u tom istom Štabu, monarhista Lukomski potpuno se slagao s Aleksejevim. A Ruski je rado preuzeo na sebe glavnu ulogu u ubeđivanju i lomljenju cara.

Uvek tako pažljiv, uzdržan i strpljiv Aleksejev – ne u bunilu, nego potpuno svestan, bez ikakve provere šta se zapravo dešava u prestonici, ne razmislivši šta će biti s armijom ako se nepotčinjavanjem započne na samom njenom vrhu, potpisao je fantastični telegram kojim je pozvao generale da prekorače generalsku kompetenciju i da sude o sudbini imperatorskog trona. Pomračenog uma, on nije shvatao da direktno izdaje svoju vojničku dužnost. (!)

I šta pišu komandanti? O “izraženim zahtevima” – ne primećuju ko ih je izrazio, “da se spasu železničke pruge” – koje je preksinoć sam Aleksejev dobrovoljno predao Bublikovu. O “petrogradskoj privremenoj vladi” – koja u tom trenutku još nije postojala (i nikad neće biti vlast). “Spasiti Armiju” – spasiti 13 armija, 40 korpusa – od desetak neobučenih rezervnih bataljona! U severozapadnom uglu zemlje uskopistila se mračna Petrova tvorevina – i da bi “spasili” sedmomilionsku ratnu armiju od iskušenja da prekrši zakletvu – oni, komandanti, odlučili su da požure i prvi prekrše sopstvenu zakletvu!

Takvu slogu svih glavnih generala nemoguće je objasniti samo glupošću ili samo podlom akcijom, prirodnom sklonošću ka prevari, smišljenom izdajom. To je mogla biti samo crta opšte moralne rasklimanosti vlasti. Samo elemenat sveopšte obuzetosti moćnim liberalno-radikalnim (i čak socijalističkim) Poljem u zemlji.

Mnogo godina (decenija) to Polje je bez prepreka strujalo, njegove linije sile su se zgušnjavale – i probijale i potčinjavale sve mozgove u zemlji iole dotaknute prosvećenjem ili bar njegovim začecima. Ono je skoro potpuno vladalo inteligencijom. Iako su bili ređi, njegovim linijama sile bili su prožeti i državno-činovnički krugovi, i vojni, i čak sveštenstvo, episkopat (sva Crkva je već bila bespomoćna protiv tog Polja) – i čak oni koji su se najviše borili protiv Polja: sami desni krugovi i sam tron. Pod udarima terora, pod pritiskom podsmeha i prezira – oni su takođe omekšavani kako bi se lakše predali. U stogodišnjem sukobu između radikalizma i državnosti – druga je sve više pobeđivana, ako ne od strane protivnika, to zbog ubeđenja da će protivnik pobediti. Pri takvom prožimajućem uticaju – svuda u aparatu su se pojavljivali nevoljno-dobrovoljni agenti i ćelije radikalizma, koje su se i pokazale u martu sedamnaeste. Stogodišnji duel društva i trona nije završen nerešeno: martovskih dana ideologija inteligencije je pobedila – najpre obuzevši generale, a oni su pomogli da se razvlasti tron. Polje je strujalo sto godina – toliko jako da je u njemu nestala nacionalna svest (“primitivni patriotizam”) i obrazovani sloj je prestao da misli na interese nacionalnog bića. Inteligencija je odbacila nacionalnu svest koja je prethodno ispuštena iz ruku sa samog vrha. Tako smo išli ka svojoj nacionalnoj katastrofi.

To je bilo – kao sveopšte obrazovanje pod hipnozom, a u godinama rata još je povećano lažnim sugestijama: da državna vlast ne ispunjava nacionalne zadatke, da je uz takvu vlast nemoguće pobediti u ratu, i da je uz takav “režim” u zemlji prosto nemoguće živeti. Ta hipnoza je sasvim zahvatila i Rodzjanka – i on je lakomisleno revoluciji dao svoje ime, i Državnu dumu – i tako se stvorio privid zakonitosti i mnoge vojnike i državne činovnike ubedio da se ne bore već da se potčine. Da se to od samog početka nazivalo “Gučkov-Miljukov-Kerenski”, ili čak “Sovdep (Savet deputata, prim.prev)” – tako glatko ne bi prošlo.

Sve njih je pobedilo Polje. Ono je stiglo i Aleksejeva u Štabu, Nikolaja Nikolajeviča u Tiflisu, Everta u Minsku, štab Ruskog i samog Gospodara – u Pskovu. I car je, zajedno sa svojim jadnim okruženjem, takođe izgubio duhovnu sigurnost, bio je obeshrabren tobožnjom snagom gradskog društva i pokorio se, poverovao je da ne postoji zver jača od mačke. Zato je bio siguran da se odriče “za dobro naroda” (koje su oni razumeli intelektualno ali ne državnički). Nije katastrofa bila u tome što je car bio prinuđen da da svoj potpis u pskovskoj čauri – on je mogao i sutradan, u Štabu, zajedno s Aleksejevim da povrati vlast, nego u tome što ni on ni niko u njegovoj zemlji nije imao želju da se bori. Tom nametnutom svešću o tobožnjoj krivici i bespomoćnosti vlasti, bio je uslovljen munjeviti uspeh revolucije. Martovsko odricanje od prestola dogodilo se skoro trenutno, ali ono je trajalo 50 godina, počev od pucnja Karakozova. U danima koji su sledili, linije sile Polja zasvetlucale su još pobedonosnije, vazduh je postao još zagađeniji.(...)

Ako treba u ruskoj istoriji izabrati sudbinsku noć, ako je postojala takva jedna koja je zgusnula u nekoliko noćnih časova celu sudbinu zemlje, odjednom nekoliko revolucija – to je bila noć između 1. i 2. marta 1917.

Kao što za vreme moćnih geoloških katastrofa nove eksplozije, lomovi i klizanje kopna dolaze pre nego što su se završili prethodni, čak ih i prestižu – tako se tokom te ruske revolucionarne noći sakupilo nekoliko klizišta koja su prestizala jedno drugo, i samo je jedno od njih bilo dovoljno da se izmeni oblik zemlje i sav život u njoj – a ona su tekla kao kameni masivi sva istovremeno, i to tako da je svako sledeće poništavalo prethodno, lišavalo ga smisla, tako da je slobodno moglo i da se ne dogodi. Ta klizišta su bila: prelazak na ustavnu monarhiju (“odgovorno ministarstvo”) – odlučnost drumskog komiteta i odricanje cara od prestola – ustupanje cele monarhije i svake dinastije uopšte (u pregovorima s Izvršnim komitetom SRD – pristanak na Osnivački kongres) – potčinjavanje još neformirane vlade Savetu radničkih deputata – i podrivanje te vlade (pa i Saveta deputata), ukidanje svakog državnog uređenja (realno već započeto “Naređenjem br. 1”)

Klizišta su katastrofalno prestizala jedna druge: car se još nije odrekao, a Savet deputata je već srušio još neformiranu Privremenu vladu.

Dok je imperator ustupivši odgovorno ministarstvo spavao, a komandanti-generali slali jedni drugima telegrame i dogovarali se kako da ga ubede da abdicira, i dok su svi oni smatrali da je to rešenje svih ruskih problema – dotle su lideri Dume, ohrabreni trodnevnim potpunim nesuprotstavljanjem vlasti, već odlučili da naprave svoju vladu – bez ikakvog parlamenta, bez narodnog odobrenja i bez saglasnosti monarha. Aktivisti Februara bili su potpuno opijeni časom pobede koji je otkucao. I mada su žurili da iščupaju od cara odricanje od prestola bojeći se da posle rata to neće moći da izdejstvuju, još su više žurili da to odricanje probude bespovratnim raskidom sa starim poretkom, odbijajući da prihvate da ih postavi stara vlast, čije su se restauracije jedino i bojali. (U svakoj revoluciji se ponavlja ista greška – ne boje se nastavka nego restauracije). Privremena vlada je nastajala potpuno nezavisno od toga da li će car abdicirati ili neće: i da se Nikolaj II tog dana nije odrekao prestola – Privremena vlada bi ipak proglasila sama sebe 2. marta u 3 sata. (Igrom slučaja, Miljukov se popeo na podijum u Katarininoj sali pet minuta pre nego što je Gospodar u Pskovu uzeo pero da potpiše svoje prvo odricanje tog dana.) I članovima nove vlade ta činjenica je značila da je revolucija završena.

Februarskim vođama nije ni na pamet palo, nisu ni stigli da primete, nisu hteli da poveruju da su izazivali drugu revoluciju koja je pristizala i koja je ukidala upravo njih, s njihovim stogodišnjim radikalizmom. Na Zapadu su od takvih pobeda do takvih poraza prolazile epohe – ovde su oni još grčevito pokušavali da strgnu krunu prednjim šapama – a već su im zadnje, i celo telo bili odrubljeni.

Čitava istorijska uloga februaraca svela se na to što oni nisu dali monarhiji da se odbrani, nisu joj dopustili da uđe u direktan boj s revolucionarima. Ideologija inteligencije zbrisala je svog državnog neprijatelja, ali je istovremeno bila zbrisana sovjetskom ideologijom – tako su oba vekovna protivnika pala skoro istovremeno.

Još prethodne noći krupni industrijalci su pristali na zavisan položaj: složili su se da budu fantomska vlada pre nego što su je formirali. Monarhija je prestala da postoji ipak 3. marta, a Privremena vlada nije vladala ni trenutka, zapravo je vladala minus dva dana: bila je svrgnuta još u noći između 1. i 2. marta ne ispunivši “osam uslova” Izvršnog komiteta Saveta – i čak još uveče 1. marta, kad se u zadimljenoj sobi nekoliko trećerazrednih intelektualaca i drugorazrednih revolucionara nije suprotstavilo štampanju “Naređenja br. 1” koje je izbijalo svaki oslonac ne samo ispod lakiranih cipela novih ministara.

I tim trčkaralima iz Saveta, željnim uspeha, takođe se činilo da je to rešenje problema države.

U čiju se, dakle, korist odrekla dinastija? Ko je postala nova vrhovna vlast? Komitet (samozvani) Državne dume? – ali Privremena vlada željna vlasti ga je već potisnula. Sama Privremena vlada? – ali ona je mogla da postane samo izvršna vlast, ali ni trenutka nije stajala na svojim nogama.

I ispostavilo se da se Nikolaj II, za dobrobit Rusije, odrekao u korist Izvršnog komiteta Saveta radničkih i vojničkih deputata – to jest bande poluintelektualnog ološa koji niko nije izabrao.

Ali u “Naređenju br. 1” i u razularenosti petrogradskih rezervista koji nisu želeli da idu na front – već se spremalo i odricanje od vlasti Saveta u korist boljševizma.

U noći između 1. i 2. marta Petrograd je prokockao samu Rusiju – i to na više od 75 godina.

III

Gde je revolucija?

3-9. marta 1917.

Da li je revolucija bila stihijna? Zašto je bila tako laka i trenutna? I šta je to, uopšte?

Sumnjam da se može nazvati revolucijom. Ako čak ni 9. marta kao što smo već videli, na svojim prostorima, u svojim masama Rusija još nije doživela Februarsku revoluciju, nije je sama izvela, već je svuda sa zakašnjenjem, nekad i veoma velikim saznavala za nju kao svršenu činjenicu. Ni u ogromnoj ruskoj provinciji, ni u aktivnoj Armiji, nikakav Februar se u februaru nije dogodio, ni narod ni cvet armije nisu u tome učestvovali, znači nigde, osim Petrograda nije bilo uslova za ustanak? Februarska revolucija kao da se nije dogodila u Rusiji, nego u Petrogradu, potom i u Moskvi, za Rusiju i umesto nje, a celoj Rusiji su objavili gotov rezultat. Da je revolucija bila stihijna i narodna, ona bi se događala svuda.

Zar je car morao da abdicira? Zar se odrekao zato što se revolucija brzo proširila po celoj zemlji? Naprotiv, upravo zato što se car na iznenađenje cele zemlje odrekao prestola, ona se tako lako proširila. Ako je sam car dao primer trenutne kapitulacije, kako su mogli da se suprotstave, da se ne potčine svi drugi, niži činovi, posebno u provinciji?

Dakle, treba li ono što se dogodilo u februaru, nazvati revolucijom, ako se revolucijom smatra iznenadno, nasilno i masovno menjanje političkog uređenja države? Sve to, nasilno delovanje milionskih masa, i krvoproliće, i nagle promene državnog i društvenog uređenja i narodnog života, dogodiće se u Rusiji, ali ne odmah.

Tvrdi se da su kod nas bile tri revolucije: 1905. godine, februara 1917. i oktobra 1918. Ali u periodu 1905–1906. nije došlo do suštinskih promena državnog i narodnog života i nije bilo kretanja milionskih masa: bila je simulacija revolucije, bilo je mnogo pojedinačnih slučajeva terora (i kriminala) kada su revolucionari (i kriminalci) i intelektualci – gurali, gurali, rasklimavali, rasklimavali – ali nikako nisu mogli da rasklimaju državu. A Februar – čak i ne liči na to: dremanje zemlje, ništavno učešće masa – i nikakav otpor vlasti. A Oktobar – kratak, grubi, lokalni vojni prevrat po planu, gde je tu revolucija?

Nijedna nekako ne odgovara revoluciji. Dve poslednje se sasvim tačno mogu nazvati prevratima. Ali, nesumnjivo je da se u XX veku u Rusiji dogodila ogromna, krvava, nepovratna revolucija svetskog značaja. Samo nepovratnost i radikalnost promena i opredeljuju revoluciju.

Ako je u Februaru bilo malo krvi i mase se još nisu pokrenule, to ih je sve čekalo u budućnosti: i sva krv, i sve nasilje, i učešće narodih masa, i potresi narodnog života. Postoje i lagane revolucije ali kad počnu, one su nezadržive, i nasilje u njima postaje sve veće i veće. Naša revolucija je rasla iz meseca u mesec potpuno stihijno sedamnaeste godine, potom za vreme građanskog rata, i milionskog terora čekista, i potpuno stihijskih seljačkih ustanaka, i veštačke gladi koju su izazivali boljševici u po 30, po 40 gubernija – i možda se završila tek iskorenjivanjem seljaštva od 1930-1932. godine i menjanjem čitavog uređenja u prvoj petoletki. Tako je revolucija trajala – 15 godina.

Ruska revolucija završena je početkom tridesetih godina. Istog trenutka priznao ju je kit zapadne demokratije – Sjedinjene Države.

IV

Uzroci i suština

te revolucije

posle 10. marta 1917.

Očigledno, vlast je imala dva puta koja su potpuno isključivala revoluciju. Ili gušenje koliko-toliko dosledno i žestoko – na to carska vlast nije bila sposobna, pre svega moralno, pa nije mogla sebi da postavi takav zadatak, ili radikalnu reformu svega što je bilo zastarelo i neodgovarajuće. Ali na to vlast takođe nije bila sposobna – zbog dremanja, zbog toga što nije bila svesna, iz straha. Ona je krenula srednjim, najpogubnijim putem: da ne guši i ne odobrava, već da leži popreko kao troma, učmala prepreka. Monarhija – kao da je zaspala. Posle Stolipina ona nije imala jasan i aktivan program delovanja, tavorila je u sumnjama. Bile su neophodne energične reforme koje bi nastavile Stolipina – nisu ih preduzeli. Vlast je prespavala i zastarelost staleža, i nastavila neravnopravnosti seljaštva, i odlaganje rešavanja položaja radnika... Pa da je samo to imala u vidu, trebalo je da bude svesna da je neodgovorno stupati u rat – i s Japanom, i u Svetski rat. A potom je vlast prespavala i obim gubitaka i narodni umor od rata koji se odužio. Usijanje mržnje između obrazovane klase i vlasti činio je nemogućim bilo kakve konstruktivne zajedničke namere, kompromisne državne odluke, već je stvaralo samo potencijal za uništavanje. Obrazovano društvo je, sa svoje strane, igralo seljaštvom kao kartom – čas ga je razaralo na nepostojećoj zemlji, čas je sprečavalo njegovu ravnopravnost i opštinsko zemsko samoupravljanje. Da je seljaštvo pre tog rata bilo već društveno ravnopravno, ekonomski sređeno i da se nisu taložila staleška poniženja i uvrede – petrogradski bunt bio bi ograničen na prestoničke epizode i ne bi se pogubno širio od marta do jeseni.

Čak i te smrtonosne unutardržavne podele i uprkos ratu ne bi dovele do revolucije, da je administracija bila živa, da je radila, da je bila odgovorna, a ne opterećena hiljadama parazita. Ali u dremanju monarhije postala su tradicija otmena postavljanja na građanske i vojne dužnosti ljudi samoljubivih, lenjih, pokornih, nesposobnih za odlučno delovanje u odlučnom trenutku.

Postojala je Rusija vekovima i dremala u uverenju da za njen opstanak nije potrebno uložiti nikakav napor. Prosto tako – postoji i uvek će postojati.

To dremanje nije bilo svojstveno samo administraciji, to je bilo dremanje čitave nasledno privilegovane klase, plemstva, posebno u njegovim titulisanim, visokobirokratskim krugovima velikih kneževa i garde. Ta klasa koja je toliko dobila od Rusije tokom vekova i to sve kao avans – sada, u teškom sudbonosnom periodu za zemlju, u najboljem slučaju dala je malobrojne poštene državne službenike, ili vođe ustalasanog društva, ili čak revolucionare, ali njen glavni deo je bezbrižno dremao, bez aktivnog traženja izlaza, bez očajničke dileme kako da žrtvuje život za cara i Rusiju. Vladajuća klasa je izgubila osećaj dužnosti, nije se opterećivala svojim nezasluženim naslednim privilegijama, viškom prava koja je zadržala kad su kmetovi oslobođeni i svojim, iako u raspadanju, velikim bogatstvom. Ma kako bilo čudno, državna svest je najviše napustila upravo njih. I strašnog decembra 1916. plemstvo koje je izgubilo vlast, još se od nje izmaklo s glasnim optužbama. Ali i uz sve to, na ivici propasti, zemlju je još mogla da zadrži jaka i autoritativna Crkva. Crkva je morala da stvori suprotno duhovno polje, da u narodu i društvu učvrsti otpor raspadu. Ali (i dan-danas oslabljena bezumnim raskolom u XVII veku) nije ga stvorila. U Konstantinopolju, pred svoj prvi emigrantski Božić, molio se otac Sergej (Bulgakov): “Zašto je Rusiju odbacio Bog, zašto je osuđena da truli i umire? Gresi naši su teški, ali ne toliko da se objasni sudbina. Takvu sudbinu Rusija nije zaslužila, ona je kao jagnje koje nosi breme grehova evropskog sveta.”

Februarski činovnici koji su bez boja, na brzinu, izdali zemlju, skoro svi su ostali živi, otišli u emigraciju i svi su bili dovoljno obrazovani, što im je dalo mogućnost da potom decenijama predstavljaju raspad kao pobedu slobodnog duha. Veoma im je pomogla činjenica da je prljava boja Februara ispala svetlija od crnog zločinjenja komunista. Ipak, ako se ocenjuje februarska atmosfera sama po sebi, a ne u poređenju s oktobarskom, treba reći i, ja mislim u “Crvenom točku” je to dosta pokazano: ona je bila duhovno odvratna, ona je od prvih sati uvela i razjarenost karaktera i kolektivnu diktaturu nad nezavisnim mišljenjem (stado), njene ideje bile su prazne, a rukovodioci ništarije. Februarskom revolucijom ne samo da nije bio rešen nijedan nacionalni zadatak ruskog naroda, nego je došlo do nekakve nacionalne nesvestice, potpunog gubljenja nacionalne svesti. Preko naših najviših predstavnika mi smo kao nacija pretrpeli duhovni krah. Ruski duh nije imao snage da se odupre iskušenju. Tu se još jednom pokazao model svetskog razvoja – proces gubljenja nacionalne svesti pred licem sveopšteg “progresa” događao se i na Zapadu, ali – lagano, ali – stolećima, i rezultat će se tek videti.

1980-1983.

Delovi romana-epopeje “Crveni točak” Aleksandra Solženjicina, koje je pisac sam uklonio a koji govore o (sa)učestvovanju cara Nikolaja II u boljševičkoj pobuni