O haračlijama

Kada ljudi koji ne razlikuju ideju reda (ordo) od žandarmerijskog pojma “javnog reda i mira” prionu da zavedu red, onda kao rezultat dobijamo još veći nered. Plus licemerje. Možda i niz gorih stvari. Tako je prošao i eksperiment uljuđivanja beogradskog saobraćajnog haosa. Neki je preduzimljivi aparatčik u trenutku prosvetljenja (donekle ispravno) zaključio da je haos na ulicama posledica nepravilnog parkiranja i, budući “vlastan”, blagoizvoleo izdati ferman da se tom kosmičkom zlu ima jednom zasvagda stati na put. Kada već sva ta kola stoje na putu i preče nam pristup u EU. Rekoh: donekle ispravno jer se saobraćaj u prestonici, sada već bez preterivanja, doista može uporediti sa košmarom. Aparatčiku su, međutim, sasvim sigurno nedostupna najnovija saznanja iz teorije haosa i termodinamike, prvenstveno teza da haos ima svoje unutrašnje zakone, da ga je najbolje prepustiti njegovim tokovima i da, konačno, spoljašnji, mehanički pokušaji unošenja reda izazivaju još veći nered.

Dobro, nigde se na svetu od državnih činovnika ne traži poznavanje teorije haosa i termodinamike. Ali naši su činovnici ljudi posebnog kova. Nalaze načina da iz haosa izvuku profit. Pomenuti aparatčik, u prometejskoj borbi protiv zla neregularnog parkiranja, smatra da se sinovi tame mogu eliminisati samo drakonskim kaznama i u saradnji, šta pričam – sinergija je to – sa policijskim snagama nabavlja silesiju “pauka” i kreće da kupi automobile za čiji otkup iz koncentracionih auto-logora valja izdvojiti 6 000 dinara. I slovima: šest hiljada dinara.

Moja znanja o pravu su više nego skromna. Gotovo pa nikakva. Misterije legalizma i legitimiteta za mene će zauvek ostati obavijene neprozirnošću svetog primraka, ali nešto se prisećam ranijih vremena i sadašnje prakse u bolje uređenim državama da se gnusnom “pauku” pribegava isključivo u situacijama kada vozilo ugrožava ili ometa saobraćaj. Što će reći: ako je ostavljeno na- sred raskrsnice, na tramvajskim šinama, u strogom centru grada, ili na kakvom sličnom mestu od značaja za evroatlantske integracije. Šta je tu sporno? Ništa. Osim proste činjenice da se u Beogradu, pogotovo ako imate luksuzniji auto, poželjno sa četvorocifrenom registracijom, slobodno možete parkirati na navedenim mestima, pred Skupštinom ako hoćete, i biti sigurni da će posade eskadrona “pauka” biti negde daleko na periferiji.

Ja razumem te zlehude posade. Ni sam ne bih, da sam nekim slučajem pauk – operater, rizikovao da odnesem četvorotočkaša nekog popečitelja, popečiteljeve tetke, popečiteljevog zamenika, miljenika ili nekog sa beskrajne liste klijenata. Još gore: da uklonim yip nekog od brojnih, do glave ošišanih, zlatnim krstovima nakićenih bogougodnika koji imaju dirljivo poverenje u režim.

Ovde se radi o svojevrsnom prekršajnom aparthejdu, kastinskom sistemu u kome imamo prekršioce – parije koji zbog niskog rođenja (zanimanja ili položaja) svaki čas moraju da odreše kesu i da plate 6 000 dinara, ali u kome imamo i prekršioce brahmane koji gde hoće i kako hoće parkiraju svoje automobile, možda delimično finansirane upravo novcem iznuđenim od šudri. Ne malim novcem. Šest hiljada dinara u jednoj državi u kojoj je prosečna plata manja od trideset hiljada ne može se nazvati nikako drugačije nego organizovanom pljačkom. Jer, primera radi, u carskom Stambolu, prestonici mrske nam Otomanske imperije, otkup kola (odnetih isključivo u gorenavedenom slučaju) košta otprilike 35 evra (slovima: trideset i pet), dočim u bratskoj nam Atini ista stvar staje 60 (slovima: šezdeset).

Da li Parking servis i MUP (ukoliko dele harač) žele tom paprenom cenom da nam pošalju poruku kako smo mi, u stvari, bogatiji i bliži Jevropi od Turske i Grčke. Ili se tu radi isključivo o alavosti? Jer, ako pauk-operateri dnevno pokupe 1 000 vozila, a ne verujem da pokupe manje, mogu oni toliko, onda je računica ovakva. Dnevni prihod – 600 000 dinara. Na godišnjem nivou to iznosi 2 190 000 000 iliti slovima: dve milijarde sto devetnaest miliona.

Mašala!

Pa ako već ne uklanjaju vozila popečitelja, poslanika i sileyija koja permanentno zagušuju centar grada, odakle onda namiču tu lepu sumu koja nestaje neznano kuda?

Ne znam za druge krajeve, ali Banovo brdo, tu živim, jedno je od poprišta najljuće borbe protiv pošasti pogrešnog parkiranja. Naravno, i na Banovom brdu imamo nedodirljive parking – brahmane, doduše pod B; trotoari ulice Požeške neprohodni su od yipova, mercedesa i BMW-a koje niko i nikada ne odnosi. Parkira li se neki smrtnik, međutim, u nekoj od okolnih senovitih ulica, tamo gde parkirano vozilo nikome ne smeta i gde gotovo i nema saobraćaja, neće stići ni da se okrene – “pauk” je već tu i odnosi krš put sabirnog centra na makiškom putu.

Zakon je zakon! Dura lex, sed lex! Reći će neki legalista. I biće u pravu. Ali tu ima još jedna stvar koja izmiče pažnji. Država jeste vlasna da naplaćuje prekršaje, ali je dužna da obezbedi mogućnost da se prekršaji ne čine. U ovom slučaju, bila bi dužna da na Banovim brdu napravi nekoliko garaža. Za sada, na celoj opštini Rakovica ima samo jedna, kapaciteta dvestotinak vozila. Sve dok se ne naprave parking- placevi i garaže, odnošenje vozila u prisustvu vlasti ni u čemu se ne razlikuje od onih domišljana koji kradu kola, pa posle zovu vlasnika i traže otkup. Sve do tog momenta praksa Parking servisa i MUP-a nije ništa drugo do obična iznuda, ako se to tako definiše u zakonu. Ništa manje. Lako možemo zamisliti sledeći slučaj. Skromni vlasnik yipa BMW X5, recimo, nepažnjom parkira ljutu makinu na nepodobnom mestu, pauk ga odnese a on nema para. Poslovi mu nešto traljavo idu. Ovde – onde zaradi nekoliko hiljada, nedovoljno za otkup, a treba i za tekuće potrebe... Ležarina neumoljivo raste, poslovi stagniraju... I cap – ode yip na doboš.

Možda bi ovo bio povod za nekog istraživanju sklonog novinara da se pozabavi poslovima i danima Parking servisa i pobratima mu MUP-a.

Bar da kažu u šta ulažu te silne pare.