Pozovite profesora Braunlija

Mihailo Konjević ponavlja u javnosti često isticane netačne razloge o odbacivanju (ne odbijanju) srpske tužbe protiv zemalja NATO-a u sporu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Ta tužba nije odbačena zato što Srbija nije bila članica UN već zato što po čl. 35. st. 2. Statuta Suda nije imala pristup istome ni kao nečlanica UN. Naime, Sud, čiji je predsednik tada bio sudija Ši iz Kine, zauzeo je stav da država nečlanica UN može biti stranka pred tim Sudom samo ako su u pitanju obaveze ili spor iz međunarodnih sporazuma koji su bili na snazi u momentu usvajanja Statuta Suda, tj. na dan 24. 10. 1945. Budući da se tužba Srbije protiv zemalja NATO-a odnosila na Konvenciju o genocidu koja je stupila na snagu 12. 1. 1951, tj. više od pet godina po donošenju Statuta Suda to Srbija nije mogla biti stranka u postupku bez obzira na pitanje da li je uopšte bila i potpisnik Konvencije o genocidu. Sudija Higins, inače današnja predsednica Suda, u odvojenom mišljenju oštro se suprotstavila tome i istakla da je odluka takva kakva jeste s obzirom na jedan drugi spor pred Sudom, tj. onaj po tužbi BiH. Američki sudija se tada izjasnio da Sud nije nadležan po tužbi Srbije, da bi u sporu po bosanskoj tužbi zatražio i dobio izuzeće. Jasno i zašto: spor po bosanskoj tužbi pretpostavljao je da Srbija ima pristup Sudu.

G. Veljović (kakva deklaracija!) zapanjujuće tvrdi da „smo dobili spor ali ne zbog umeća našeg pravnog tima, nego zato što druga strana nije imala argumente”. Naprotiv, do rasprave u meritumu, pozicija Srbije je bila skoro izgubljena. Upravo zahvaljujući izuzetnom doprinosu našeg pravnog tima stvar je preokrenuta i nakon dve serije usmenih rasprava (februar-mart 2006. i april-maj 2006) stvorena je osnova da Srbija postigne skoro maksimum u ovom momentu, i u postojećoj konstelaciji odnosa. Upućujem Veljovića na sajt Suda (njnjnj.icj/cij.com). Sam smatramda je kvalifikacija Suda o odgovornosti Srbije što nije sprečila genocid u Srebrenici poprilično nategnuta.

Smatram da je ključni udeo u uspehu naše odbrane imao naš advokat Jan Braunli, stalni savetnik za međunarodno pravo kraljice Elizabete II, ranije profesor na LSE London i Oksfordu, saradnik na uglednom All Soulžs College u Oksfordu, bivši član Komisije UN za međunarodno pravo, pisac brojnih referentnih publikacija iz međunarodnog prava i čovek sa najviše nastupa u sporovima pred Sudom – u 35 sporova od ukupno 65 od 1946. Teže od nepostojanja namere (dolus specialis) da se počini genocid od strane Srbije bilo je dokazati da ona nije bila saučesnik pomagač, podstrekač, učesnik u zaveri itd. Profesor Braunli je uspeo u tome. Sud je, nakon iscrpljujuće rasprave, prihvatio gotovo sve njegove ključne predloge: o pooštrenju standarda dokazivanja, efektivnoj kontroli, deklarativnoj prirodi odluke o nesprečavanju genocida (što isključuje reparaciju), nedovoljnosti i neuverljivosti dokaza bosanske strane, itd. Bio je to vrhunski pravni duel prof. Braunlija i nekolicine svetskih autoriteta na strani bosanske tužbe (Pele, Frank, Stern...). Impresivno je bilo kako je Braunli saslušavao generala Rouza, a pogotovo generala Danata, današnjeg drugog čoveka u engleskoj vojsci. Prethodno svedočenje generala Danata, koje bi bilo dovoljna osnova za nedvosmislenu vezu i kontrolu vojske RS od strane vlasti u Srbiji (i time osudu za saučesništvo u genocidu), Braunli je potpuno relativizovao i obesnažio. Verujem da će se neko u Srbiji sa brojnih visokoškolskih institucija sa međunarodno-pravnim odsecima (koje, uzgred, niču kao pečurke posle kiše) setiti da ovog časnog čoveka pozove da održi predavanje o širim implikacijama presude Suda, kao i o trenutnom stanju i perspektivi međunarodnog prava.

Još mnogo toga bi se moglo kazati o sporu i presudi Suda.

Zločini su počinjeni. Žaleći to, treba misliti na žive. Na svim stranama.

Budimir Rudović,
Beograd