Zaboravljeni plan

Zoran Đinđić je sa Ružicom otišao 28. juna 1989. godine na veliki, istorijski miting na Gazimestanu, koji je tih dana opisivan kao početak nacionalnog buđenja ili kraj jugoslovenske zajednice. Za čoveka koji je godinu dana ranije završio knjigu “Jugoslavija kao nedovršena država”, u kojoj opisuje Jugoslaviju kao “sveću koja dogoreva sa dve strane”, važno je bilo biti svedok i posmatrač tog događaja, ali nije mogao da pretpostavi da će 13 godina kasnije, kada je Srbija već doživela kratkotrajni uspon i znatno duži i bolniji pad, igrati jednu od ključnih uloga u epilogu kosovske drame, koja ni do danas nije okončana. Đinđićeva kosovska inicijativa, o kojoj se mnogo spekuliše, ali izuzetno malo zna, postala je četiri godine posle njegove tragične smrti jedna od omiljenih tema za žestoke rasprave između diplomiranih tvoraca zavere koji veruju da pozadinu atentata treba tražiti negde na Zapadu, jer je u poslednjim mesecima Đinđić počeo opasno da ugrožava njihove planove na Balkanu i samoproglašenih naslednika koji veruju da bi Zoran da je danas živ sigurno prvi priznao realnost i oslobodio se kosovskog balasta, koji guši mladu srpsku demokratiju.

U nedeljama i mesecima kada se kao primarno i ponekad jedino političko i državno pitanje u Srbiji nameće status Kosova, jer od njega zavisi i formiranje vlade, i poverenje u zapadne demokratije i evropske integracije, Đinđićeva kosovska inicijativa zaslužuje da bude razmotrena na smireniji način.

Početkom jeseni 2002. Đinđić je, prema svedočenjima saradnika i starih prijatelja, počeo da izlazi iz sfere dnevne politike u kojoj je svakog dana bilo potrebno nadigrati političke rivale i osloboditi se nekog od nebrojenih tragičnih, ponekad i urnebesnih problema iz Miloševićeve ere (od šverca do ruskog gasa, kineskog duga, propalih banaka) i počeo da se ozbiljnije bavi nekim strateškim pitanjima. Na prvom mestu se našlo Kosovo. “Evropljani su nam govorili da ne možemo da idemo brže zbog nerešenih statusnih problema, ali kada smo tražili da se ubrza rešavanje kosovskog pitanja, govorili su nam da treba da čekamo. Bili smo u začaranom krugu, a Zoran je želeo da izađemo iz toga”, kaže jedan od njegovih bliskih saradnika. Negde u to vreme, pored brojnih veoma jasnih medijskih i međunarodnih nastupa pokazuje da je demokratska vlast u Srbiji pomalo umorna od retoričke podrške. Đinđić počinje da se viđa i razgovara sa čitavim nizom ljudi koji su van vladajuće ekipe, ali imaju sposobnost da razmišljaju u kom pravcu Srbija treba ili, ponekad, mora da ide.

Na opšte zgražavanje perjanica nevladinog sektora i neukusnih boraca za njegovo nasleđe, Đinđić je počeo da se redovno viđa sa “ocem nacije”, piscem Dobricom Ćosićem, koji je kosovsko pitanje pokrenuo pre skoro četiri decenije. Ćosić i Đinđić su se poznavali još iz disidentskih dana, sedamdesetih godina, kada su zajedno pripremali opozicioni časopis “Javnost”, čije je štampanje zabranjeno. Glavni urednik tog lista bio je Qubomir Tadić. Ćosić je bio odgovorni urednik, dok su se u redakciji nalazili, pored ostalih, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović i Zoran Đinđić. U Ćosićevoj knjizi “Kosovo” navodi se i Đinđićeva strategija za Kosovo, u kojoj se konstatuje da je čekanje najlošija opcija (“ako se tokom nekoliko godina i poboljša stanje na Kosovu i Metohiji, to će biti uzeto kao dokaz da institucije nezavisne države funkcionišu. Ako ostane isto, to će voditi ka daljem iseljavanju Srba. U oba slučaja, šanse za nezavisnu državu na celoj teritoriji KiM rastu”). U tekstu se navodi da bi Srbija morala da traži konstitutivnost srpske zajednice, koja bi dovela do federalizacije KiM, što bi ličilo na bosanski model. “Takvo, federalizovano KiM, Srbija bi prihvatila u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike)”. U slučaju da međunarodna zajednica i Albanci prihvate takav predlog, Srbija bi morala da insistira da srpska zajednica ima “zlatnu akciju” na KiM, “bez koje i protiv koje nikakva važna odluka ne bi bila moguća”, navodi Đinđić, procenjujući da bi, u slučaju da KiM ide ka nezavisnosti, a da Srbija to ne može nikako da spreči, trebalo tražiti teritorijalnu podelu, efikasne međunarodne garancije za srpsko stanovništvo u albanskom delu i poseban status za verske objekte.

Početkom februara 2003. godine, Đinđić upućuje pisma šestorici svetskih lidera (Yoryu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Žaku Širaku, Gerhardu Šrederu i Silviju Berluskoniju), kao i Savetu bezbednosti i šefu UNMIK-a Mihaelu Štajneru. Odgovori na pisma, koji su stizali od političara nižeg ranga (u ime Blera je odgovorio šef diplomatije Yek Strou) predstavljali su svojevrsnu mešavinu nerazumevanja, čuđenja i veoma čvrstog odbijanja takve inicijative. Zanimljivo je da za pisma svetskim liderima nisu znali neki od Đinđićevih bliskih saradnika, a prema saznanjima NIN-a, Ružici Đinđić je nakon pogibije supruga kopije pisama predala ćerka Dobrice Ćosića.

Sve inicijative i ideje koje su imale za cilj da nova demokratska vlast nekako prođe između mučnog Miloševićevog nasleđa ali i nerazumevanja Zapada, koji do danas nije primetio da se u Srbiji ipak dogodila dramatična politička promena nailazile su na veliki zid nerazumevanja kod svih zapadnih partnera, što govori da kosovsko pitanje nijednog trenutka na Zapadu nije bilo tretirano kao demokratsko pitanje, te da je ono negde u Vašingtonu ili Briselu prelomljeno još 1999. godine, ali su saopštavanje ružne vesti Srbiji odlagali dok se na Kosovu ne stvori makar karikaturalni oblik parlamentarnog društva.

Iako bi sledbenici Čedomira Jovanovića mogli da kažu kako oni slede Zoranove ideje prema kojima Kosovo koči evropske integracije Srbije, zbog čega se treba rešiti kosovskog tereta što pre, takva tumačenja zaboravljaju samo jednu sitnicu – taj plan podrazumevao je da to rešenje ide ka podeli Kosova i razgraničenju srpske i albanske zajednice. U drugim nastupima je eventualnu nezavisnost Kosova vrlo jasno doveo u vezu sa statusom Republike Srpske, što je izazvalo veoma žestoke reakcija zapadnih zvaničnika i albanskih lidera koji si ga veoma lako povezali sa Miloševićevom politikom. Temeljna ideja te strategije o razgraničenju dva naroda možda nije u demokratskom duhu, ali je neuporedivo bolja od multietničkog društva u kome se svakodnevno i nekažnjeno ubijaju pripadnici slabije, malobrojnije zajednice. Zato i pitanje kako bi se danas ponašao prema Kosovu nije uljudno postavljati, ali bi svakako bilo dobro pažljivije pročitati kako se prema tom pitanju ponašao dok je bio živ.

IZ KNJIGE DOBRICE ĆOSIĆA “KOSOVO” Bio sam srećan zbog Zorana 14. decembar 2002. Zoran Đinđić mi se uveče javio telefonom srdačnim obraćanjem kao nekada dok nije postao predsednik srpske vlade, kada je svom bliskom saradniku i drugu Miletu Perišiću, a mom prijatelju “savetovao” da se ne druži sa mnom i “ne sluša Dobricu Ćosića i Qubu Tadića. Oni su završili svoje uloge. Sada su za ropotarnicu.” Taj stav je i Mile Perišić neko vreme uvažavao, pa mi se javio, ispričao mi Zoranovo mišljenje i iskreno se izvinio. Nastavili smo da se družimo kao što smo se družili mnogo godina pre Đinđićevog “saveta”. Zoranov telefonski poziv me je iznenadio: “Dobrice, izvini što ti se dugo nisam javljao. Poslovi, putovanja, razumej me. Ja bih želeo da večeras razgovaramo, ako si slobodan”. “Jesam, za tebe, Zorane, slobodan. Dođi kod mene, ja sam u kući.” “Ne možemo da razgovaramo kod tebe. Tvoja se kuća sluša. Dođi ti kod mene i ja sam sam u kući.” Ne iznenadivši se obaveštenjem da se moja kuća sluša i pod vlašću “demokratske opozicije”, ne pitajući ga ko me i zašto još uvek sluša, otišao sam u njegovu kuću. Bio je sam i bez posluge. Ponudio me pićem. Otvorio je flašu belog vina i doneo tanjir sa isečenom pršutom. Poslužio sam se. Politički razgovor je počeo Zoranovom izjavom: “Više se demokratija ne može dokazivati izdajom nacionalnih i državnih interesa. Šta misliš da treba da radim?” Rekao sam mu da Srbija danas pored starih i tekućih problema i propale ekonomije, ima i dva najteža nacionalna i državna problema: Kosovo i Vojvodinu. Kosovo je nasleđeno od Kraljevine Jugoslavije, Titovog socijalizma i Miloševićevog režima, a Vojvodinu kao nacionalno i državno pitanje proizveo je DOS, “nova vlast”, koja je na čelo Vojvodine dovela secesionistu i političkog rokera Nenada Čanka, koji sa svojom Ligom socijaldemokrata jedva ima nekoliko procenata glasova u Vojvodini. “Vojvodina je vaše, dosovsko, tvoje nacionalno pitanje, Zorane.” “Vojvodina nije, niti će biti nacionalni problem. Videćeš do proleća. Do proleća ću srediti Čanka. On nema podrške. Kosovo je naša rak-rana. Šta predlažeš da se radi?” “Kosovo morate energično da rešavate i da se više ne zavaravate Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.(...) Dok ne rešimo kosovsko pitanje ne možemo definisati našu državnu teritoriju, ni imati novi ustav, niti se možemo osloboditi čitave hipoteke srpske prošlosti. Oslobodimo se Kosova, Zorane”, rekao sam.(...) Ja sam bio srećan što je Zoran inteligentno, u poslednjem času, shvatio šta treba da radi. Ta će politička kobra pronaći neki puteljak iz ovog srpskog ćorsokaka. Oštro sam mu kritikovao vladu i sve te njegove potpredsednike “lidere DOS-a” i “eksperte”, strance koji su izvršili pravu destrukciju suvereniteta već kriminalizovane srpske države. “Kakvi su ti to ministri kojima je ministarstvo prvo radno mesto, zaboga, Zorane?” “Nisi u pravu. Sa starima i bivšima ja ne mogu da modernizujem Srbiju i uvedem je u evropski progres. Ti dobro znaš da Tito nije izveo revoluciju sa starcima, nego sa vama mladićima i decom. On je bio ‘Stari’ u Politbirou, svi su bili mlađi od njega najmanje 15 godina...” Sporili smo se dugo i oštro oko kadrova koji čine “novu vlast”. Personalno nikog nije branio – zastupao je samo svoje načelo: “Samo mladi ljudi mogu da izvedu Srbiju iz katastrofe u kojoj se našla.” Svoje potpredsednike uglavnom ne ceni, ali je primoran da sarađuje sa njima. “To je neminovnost svake političke koalicije. A mi smo samo s koalicijom mogli da srušimo Miloševića.” Nisam se saglasio sa njegovom oštrom kritikom Vojislava Koštunice.(...) 12. januar 2003. (...)Posle četvoročasovnog razgovora otišao sam spokojan i radostan: Zoran Đinđić je politički sazreo, stekao iskustvo, uvideo zablude. Ako nastavi da radi to što mi je govorio i o čemu smo se saglasili, Srbija, najzad, dobija političara i državnika koji je može povesti preporodu i očuvanju svojih duhovnih vrednosti, svojih najboljih tradicija. Iznenadio me je njegov neobično kritičan odnos prema Evropskoj uniji u stavu: “Za deset-petnaest godina, kada su namerili da nas prime u članstvo, mi tada treba dobro da razmislimo treba li da se penjemo u taj voz!... Sada moramo s njima, pre svega sa Nemačkom. A kada se oporavimo od siromaštva i bede, kada skinemo s našeg naroda hipoteke prošlosti i Miloševićevog režima, kada pokrenemo naše ekonomske i intelektualne potencijale, onda ćemo i prema Evropi imati drugi odnos.”(...) Zoran je verovao da novim ustavom treba dati velika prava opštinama i obesmisliti autonomiju Vojvodine. “Čanak je obična budala, s njim ćemo lako da se računamo”... Sve što mi je te noći rekao o svojoj politici koju namerava da vodi, odgovaralo je i mojim shvatanjima. A svoju vladu, ministre, potpredsednike – na ceni. “S jednom grupicom ljudi ja sve radim. Kakva vlada!” Nasmejao se.