Igra vremena i živaca

Posle četrnaest meseci pregovora, 17 rundi direktnih razgovora i 26 ekspertskih misija Beogradu i Prištini, specijalni izaslanik Marti Ahtisari zaključio je da je uzaludno nastavljati pregovore i da je trenutak da završi svoj izveštaj i prosledi ga Savetu bezbednosti. “Odlaganje rešenja značilo bi samo odlaganje jedne teške odluke”, zaključio je finski diplomata i najavio da će u svom predlogu jasno naglasiti budući status Kosova.

Na poslednjem sastanku u Beču za stolom su se našli najviši zvaničnici Beograda i Prištine kojima je predstavljen plan čijim sadržajem nijedna strana nije bila zadovoljna, mada je sa ishodom pregovora stvar stajala nešto drugačije – nezadovoljni su ostali samo Srbi.

Albanski pregovarački tim vratio se kući zadovoljan jer dogovor nije postignut, kako objašnjava prištinski Express “srpska delegacija opet je bila tvrdoglava ostavljajući mogućnost Ahtisariju da predloži status Kosova Savetu bezbednosti”. Prištinski zvaničnici uglas su izjavljivali da je ovim sastankom završen proces i da je jedino preostalo rešenje – nezavisnost.

Za razliku od prethodnog sastanka na visokom nivou (24. jul 2006) kada je problematičan bio i sam izraz – kompromis – ovoga puta Albanci su mu se sami vratili, napominjući da prihvataju predlog, mada je to za njih “bolan kompromis”.

Šta je zapravo bolno objasnio je Agim Čeku u intervjuu bečkom dnevniku Presse, rekavši da se Priština odlučila da bude multietničko društvo, iako manje od 10 odsto stanovništva čine pripadnici manjina. “Dali smo opštinama nadležnost nad univerzitetima, mogu da biraju šefove lokalne policije, imaju svoje bolnice. Sve je to bilo teško za nas. Ne zato što ne želimo da damo prava kosovskim Srbima, nego zato što brinemo za funkcionalnost uprave.”

Albanci su, dakle, u ovom trenutku dobili ono što su želeli – da se proces odlučivanja prenese u Ujedinjene nacije, ali to još uvek ne znači da će rešenje stići tako brzo kako kosovska politička elita najavljuje. Ahtisari će do kraja marta proslediti svoj predlog Savetu bezbednosti, što ne mora značiti da će ga najviše telo UN odmah i razmatrati, a još manje da će ekspresno napraviti nacrt rezolucije i staviti ga na glasanje. Iz zapadnih diplomatskih krugova se mogu čuti i predviđanja da do sednice na kojoj bi se donosile konačne odluke neće doći ukoliko u vazduhu bude visio ruski veto. U tom slučaju tema Kosova mogla bi se naći na samitu G8 u junu, a nacrt rezolucije sačekao bi drugu polovinu godine.

Glasniji su, svakako, oni koji se u igri pogađanja rokova klade na april ili najkasnije maj, a nestrpljivost Albanaca jedan je od glavnih argumenata u prilog tome da se do rešenja mora doći što pre. Govori se i o tome da SAD i Velika Britanije već pripremaju nacrt rezolucije, mada zvanično još ništa nije dostavljeno članicama Saveta bezbednosti.

Morton Abramovic, nekadašnji savetnik albanske delegacije u Rambujeu i jedan od osnivača Međunarodne krizne grupe, u opširnom tekstu za koji mu je Wuzvik, mimo običaja, ustupio pune dve strane predviđa da će se rasprava u SB voditi tokom ovog proleća i napominje da bi jedna od zamki mogao biti poziv na nastavak pregovora “što bi bila katastrofa za region, zapad i Ujedinjene nacije”. Sjedinjene Države su, piše Abramovic, obećale Kosovu nezavisnost, a osim toga albanska moć na Balkanu raste, ne samo na Kosovu i u Albaniji, nego i u Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori, tako da je “u evropskom interesu da njihovu energiju usmeri na izgradnju sopstvenih država, radije nego na ujedinjavanje njihovih rasutih zajednica u jednu panalbansku naciju”. Ukoliko ne dobiju nezavisnost, Albanci će je sami proglasiti, a SAD i EU će ih priznati, predviđa Abramovic.

Slična poruka stiže i od Ričarda Holbruka koji, pozivajući sa na svoje višegodišnje balkansko iskustvo, predviđa da će ukoliko Rusi ulože veto “krhki mir na Kosovu nestati, a novi talas nasilja – moguće čak i novi rat – eskalirati”.

Amerika šalje otvorene signale da će svakako priznati nezavisnost Kosova, uložili Rusi veto ili ne, ali za Evropsku uniju to ne bi bilo tako jednostavno. U naporu da stvori zajedničku spoljnu politiku Kosovo bi moglo biti ozbiljan kamen spoticanja. Na to računaju i neki ovdašnji eksperti koji očekuju da će se rezolucija što pre naći u Savetu bezbednosti, da neće proći i da time nezavisnost Kosova neće imati međunarodno pravnu osnovu, što bi znatno otežalo priznavanje u mnogim zemljama, uključujući i neke članice EU. Evropa bi se u tom slučaju našla u situaciji da rizikuje kako unutrašnji rascep, tako i svoje odnose sa SAD.

“Neke zemlje, uključujući SAD i mnoge muslimanske zemlje verovatno će ih priznati, ali većina iz EU neće”, zaključuje Ričard Holbruk. Ali Albance, koji su upravo i računali na takvu podršku sada brine sastav Saveta bezbednosti. U tekstu “Odluka o Kosovu donosiće se u Kinšasi” prištinski dnevnik Koha Ditore konstatuje da budućnost Kosova zavisi i od Konga, Gane, Perua, Paname, Katara, Južnoafričke Republika i Indonezije (nestalne članice SB, uz Italiju, Slovačku i Belgiju) “a EU će prihvatiti ono što odluče ove zemlje (...) Sada će neke birokrate u Wujorku, Briselu i Kinšasi da odlučuju o ovoj teritoriji”, cinično se zaključuje. Mada zapravo nije reč o Kinšasi, već o Brazavilu (članica SB je Republika Kongo) ogorčenje verovatno dolazi otuda što se među zemljama podsaharske Afrike u sastavu SB nalaze one čije je većinsko stanovništvo hrišćansko, a pored toga susreću se i sa problemima secesionističkih aspiracija, što će sigurno imati uticaja i na njihove odluke prilikom glasanja. Indonezija, najmnogoljudnija muslimanska zemlja takođe ima sličnih razloga da dobro razmisli o prekrajanju granica i najverovatnije je da će se u donošenju odluke rukovoditi sopstvenim unutrašnjim problemima, što neće ići naruku Prištini. Ahtisari je najavio da će, pre nego što izađe pred Savet bezbednosti posetiti Ganu i Južnoafričku Republiku.

Albanski političari insistiraju na tome da ukoliko ne dođe do nezavisnosti do leta, kosovski građani više neće imati strpljenja i moraće da proglase nezavisnost, ako već ne i da uzmu oružje u ruke.

“Pogrešno verovanje u plodove nezavisnosti nade stanovništva oteralo je u nerealističke visine”, piše Špigl pozivajući se na analizu berlinskog Instituta za evropsku politiku, koje je naručilo Nemačko ministarstvo odbrane. “Ali umesto toga svako razočaranje preti da rezultira ozbiljnim nemirima ako ne i ustancima nalik revoluciji”. Analitičari zaključuju da je planirana izgradnja multietničkog društva na Kosovu propala i da “njega nema nigde, izuzev u birokratskim saopštenjima međunarodne zajednice”.

Politiku Zapada prema Kosovu ocenili su kao “oklevajuću, nekonsekventnu i nehomogenu”.