Čovek opasan po svedoke

Kada je 16. februara u podgoričkom naselju Konik u saobraćajnoj nesreći poginuo Kujtim Beriša, Rom iz sela Rznić u opštini Dečani na Kosovu, mediji su nagovestili da je pokojnik bio potencijalni svedok protiv Ramuša Haradinaja pred Haškim tribunalom, i da tu možda i nisu baš čista posla. Ali je na tome sve i ostalo.

Kujtim Beriša, prema saznanjima NIN-a, jeste bio svedok protiv Haradinaja, i to zaštićeni, pod šifrom SST7/01. Svedočio bi o zlostavljanju i likvidacijama nekoliko Roma, Albanaca i Srba, 1998. godine, pod pokroviteljstvom Ramuša Haradinaja i njemu potčinjenih Idriza Baljaja i Qahija Brahimaja.

Pretnje su upućivane i svedoku SST7/29. Svedoku SST7/30, pak, koji je kao jedan od ključnih svedoka Haškog tužilaštva radi zaštite prebačen u inostranstvo, najpre je nuđen novac kako bi povukao svoje svedočenje. Pošto je ovaj to odbio, u junu 2006. godine i sam je u dva navrata dobio telefonske pretnje od Bega Rizaja, bivšeg pripadnika OVK koji je ratovao pod Haradinajevom komandom.

Tokom prethodnih nekoliko godina, ubijeni su i Iljir Seljimaj, Bekim Mustafa, Avni Eljezaj, Tahir Zemaj, Sabahate Toljaj, Isuf Hakljaj, braća Zećiraj, Sadik i Yeljadin Musaj, Sadik i Veselj Murići... Svi svedoci protiv Dauta Haradinaja, Ramuševog mlađeg brata koji je potom iz zatvora pušten zbog dobrog vladanja, ali svi i potencijalni haški svedoci protiv samog Ramuša Haradinaja.

Likvidacije neugodnih svedoka, ipak, iako nisu pravosudno razrešene, ostavile su za sobom dovoljno krvav trag. Svedočanstvo o čoveku koga je bivši šef UNMIK-a Seren Jesen-Petersen smatrao “bliskim saradnikom i prijateljem” koji je “toliko žrtvovao i toliko doprineo svetlijoj budućnosti Kosova”. Kome je, i pored haške optužnice, dozvoljeno bavljenje politikom i javno nastupanje zato što je “stabilizujući faktor”, koji je na proslavi u čast Kosovskog zaštitnog korpusa stajao na počasnom mestu, između diplomatskih predstavnika Londona i Vašingtona. A reč je o čoveku za koga postoji dovoljno dokaza da je, kao neprikosnoveni vladar Metohije i poglavica moćnog klana Haradinaj, glavni kosovski švercer heroina, oružja, nafte i cigareta, pokretač nemira na jugu Srbije i u Makedoniji, o otmicama i ubistvima Srba ili rivala da i ne govorimo.

Karijera Ramuša Haradinaja, zvanog Smajlj (1968, selo Glođane, opština Dečani), počela je krajem osamdesetih godina pred vratima švajcarskih noćnih klubova. Radi i “sezonske fizičke poslove”, a u slobodno vreme povezuje se sa Narodnim pokretom Kosova, organizacijom koja je sedamdesetih i osamdesetih godina okupila većinu ilegalnih marksističko-lenjinističkih grupa kosovskih Albanaca. Bliske veze sa ovom organizacijom Haradinaj će očuvati do danas. Sa njima je, inače, povezana i ekstremna organizacija “Samoopredeljenje” Aljbina Kurtija koja se zalaže za momentalni odlazak međunarodnih snaga sa Kosova i proglašenje nezavisnosti pokrajine.

Marta 1991. godine Haradinaj emigrira u Švajcarsku, dobivši status političkog azilanta. Do 1998. godine i povratka na Kosovo Haradinaj krstari Evropom, organizujući diverzantske grupe koje će kasnije iz Albanije biti prebacivane na Kosovo. Tokom boravka u Francuskoj prijavio se i u Legiju stranaca, ali na kraju nije postao pripadnik ove formacije.

U sukobu sa srpskom policijom i vojskom leta 1997. godine gine mu mlađi brat Quan, a 24. marta 1998. godine, u jednom od napada na policiju, i sam je ranjen. Na njegovu inicijativu osnovana je i specijalna jedinica “Crni orlovi”, pod komandom Idriza Baljaja, koji je i sam obuhvaćen haškom optužnicom zbog likvidacija kidnapovanih Srba i nealbanaca čiji su leševi bacani u Radonjićko jezero. “Crni orlovi” će, po završetku rata, u gotovo neizmenjenom sastavu postati udarna pesnica Haradinajevog kriminalnog klana.

Osim akcija protiv Srba – treba spomenuti i napad na kafić “Panda” u Peći, 14. decembra 1998. godine, kada je ubijeno šest srpskih mladića – u jeku najžešćih borbi, stizao je i da se bori za prevlast u Metohiji, tj. operativnoj zoni “Dukađin”. Ramuš Haradinaj je, zapravo, ne baš suptilnim metodama preuzeo “vlast” u OZ “Dukađin” od Tahira Zemaja i njegovih Oružanih snaga Republike Kosovo (FARK). FARK je, inače, osnovala Vlada Republike Kosovo Bujara Bukošija, na inicijativu Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove, i njegovo jezgro činili su bivši oficiri JNA. U rivalstvu s OVK, ipak, FARK nije uspeo da ostvari prevlast pa su se pripadnici ove grupacije sa Kosova povukli u Albaniju. Juna 1999. godine, po dolasku NATO trupa na Kosovo, pokušali su da se vrate u pokrajinu, iz pravca Kuksa preko Prizrena. Pripadnici nemačkog Kfor-a razoružali su ih i sproveli do Peći gde su ih preuzeli Ramuš i njegov brat Daut Haradinaj, te pripadnici “Crnih orlova”. Ispitivani su i zlostavljani, bar četvorica i ubijena. U decembru 2002. godine Daut Haradinaj i njegovi saborci zbog učešća u ovom zločinu osuđeni su na zatvorske kazne – one koje će biti ublažene pošto su pobijeni svedoci.

Krajem 1999. i početkom 2000. godine Ramuš Haradinaj učestvuje u formiranju Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca na jugu Srbije (OVPMB), i Oslobodilačke nacionalne armije (ONA) u Makedoniji. Ramuš Haradinaj je, zajedno sa Hašimom Tačijem, postavio Šefćeta Musljiua na čelo OVPMB.

Naoružavanjem ovih formacija rukovodio je Daut Haradinaj koji će, zbog dokazanog učešća u borbama ONA protiv makedonskih bezbednosnih službi, biti stavljen na američku “crnu listu” terorista (27. juna 2001. godine), da bi u avgustu bio izbačen i iz KZK. Oktobra 2001. godine Daut Haradinaj se u Sofiji, u Bugarskoj, sastao sa Muhamedom al Zavahirijem, rođenim bratom jednog od vođa Al kaide, Ajmana al Zavahirija – veza koja je sasvim sigurno poznata stranim obaveštajcima na Kosovu, i na koju bi trebalo obratiti posebnu pažnju zbog primetnog trenda povećanog prisustva islamskih humanitarnih organizacija u pokrajini.

Ramuš Haradinaj će, gotovo istovremeno, negde od početka 2000. godine, učestvovati i u formiranju Albanske nacionalne armije (ANA), koja je bila zamišljena kao organizacija koja objedinjava sve postojeće oružane formacije Albanaca u nekolicini balkanskih država. Lično se Ramuš Haradinaj angažovao na prikupljanju novca za ANA i na Kosovu i u dijaspori, a za dopremanje oružja na Kosovo iz Albanije korišćeni su stari, uhodani OVK kanali – iz Kuksa ka Prizrenu, preko prevoja “Ćafa Prušit” ka Đakovici i preko Junika ka Peći. Po instrukcijama Ramuša Haradinaja, sredinom 2002. godine bivši oficir albanske vojske Genc Sefa rukovodio je akcijama ANA na području Uroševca i Gnjilana. ANA je bila i direktno povezana sa KZK-om – u aprilu 2003. godine, pripadnici ove organizacije minirali su železnički most kod Zvečana, posle čega je utvrđeno da su u akcijama učestvovali i pripadnici aktivnog i rezervnog sastava Kosovskog zaštitnog korpusa. Posle ove akcije, tadašnji šef UNMIK-a Mihael Štajner proglasio je ANA za terorističku organizaciju a iz KZK-a su izbačeni svi za koje je utvrđeno da su sarađivali sa Albanskom nacionalnom armijom.

Još više nego italijanske mafijaške familije, albanske su strogo podeljene po porodičnim klanovima – fisovima, uz poštovanje tradicionalnog običajnog zakona Leke Dukađinija. Na ovu se podelu posle rata nadovezala i podela po zonama uticaja, teritorijama u skladu sa zonama nadležnosti nekadašnje OVK. Ramušu Haradinaju, tako, “pripala” je njegova zona Dukađin – područje Metohije. Porodični klan Haradinaj, na čijem je on čelu, kontroliše Peć, Đakovicu, Dečane i Istok, granicu Kosova prema Albaniji, Crnoj Gori, Srbiji (prema Sandžaku), delom i prema Makedoniji.

Zahvaljujući povoljnom geografskom položaju i čvrstoj sprezi sa političkim i oficijelnim bezbednosnim strukturama, klan Haradinaj bavi se svim postojećim oblicima organizovanog kriminala – trgovina drogom, pre svega heroinom, oružjem, cigaretama, naftom, ukradenim automobilima, preprodajom srpske imovine, ucenama, reketiranjem bogatih albanskih biznismena... Kolike se sume novca obrću može samo da se nagađa; uzme li se u obzir, recimo, procena nadležnih službi da oko 80 odsto heroina koji sa Bliskog istoka stiže u zapadnu Evropu, pređe preko Kosova i kroz Haradinajeve ruke. Ili, druga procena koja kaže da se mesečno na isti način prokrijumčari i distribuira oko 200 000 boksova cigareta...

Klan Haradinajevih obuhvata u sebi još nekoliko porodica i organizovanih kriminalnih grupa (uglavnom je reč o veteranima OVK), a jedan od najbližih saradnika Ramuša Haradinaja je Ekrem Luka, poznati biznismen iz Peći, poznat i po svom srpskom poslovnom sradniku Bogoljubu Kariću. Među ljudima bliskim klanu Haradinajevih vredi spomenuti i Bedžeta Pacolija, biznismena iz Švajcarske koji slovi za najbogatijeg Albanca, inače suvlasnika OMV austrijskih pumpi, prisutnih i u Srbiji. Tu su, takođe, i Yavit Haljiti, član predsedništva Tačijeve Demokratske partije Kosova, te Redžep Selimi, bivši komandant u OVK, trenutno član Kancelarije za koordinaciju između KZK i Vlade Kosova. Selimi je, inače, vođa kriminalne grupacije “Orlovo oko”, takođe bliske klanu Haradinajevih.

U prekograničnom švercu i dalje su aktuelne veze sa bivšim pripadnicima OVPMB u Srbiji i ONA u Makedoniji, naravno uz odlične kontakte sa kosovskom carinom i njenim direktorom Iljberom Racijem. Jedan rečit primer: Iljber Raci je jednom prilikom, zbog krijumčarenja, uhapšen, pa oslobođen pod pritiskom Mihaela Štajnera, odnosno njegove supruge Bukurije Đonbaljaj – njen otac Zija Đonbaljaj, naime, “pao” je u paketu sa Iljberom Racijem, pa su u paketu i oslobođeni. Veza sa Haradinajem nalazi se u tome što je Zilja Đonbaljaj bio šef odseka carine u Peći, preko koga je klan Haradinajevih obavljao najveći deo svoje prekogranične trgovine oslobođene plaćanja dažbina.

Ipak, da bi dosegao sadašnju moć, klan Haradinaj morao je poprilično da se pomuči, posebno u sukobu sa klanom Musaj, iliti “Streoc”, po dečanskom selu iz koga potiču, koji traje još od 1999. godine. Klan Musaj, tradicionalno blizak Demokratskom savezu Kosova i FARK-u, takođe čini nekoliko porodica – Murići, Osaj, Baljaj, Ukaj, Istrefaj i posle 2002. godine i sukoba sa Ekremom Lukom i Ramušom Haradinajem, Keljmendi. Sukob je započeo spominjanim ubistvom pripadnika FARK-a juna 1999. godine i do sada su na obe strane ubijene možda i desetine ljudi, uključujući i decu koja su se isprečila na putu ubicama. U jednom napadu na kuću familije Musaj u Streocu, 7. jula 2000. godine oko 1 posle ponoći, u eksploziji ručne bombe teže je ranjen i sam Ramuš Haradinaj. Pomoć mu je ukazana u američkoj bazi Bondstil, u koju je prebačen po sopstvenom zahtevu; kada je helikopterom prebačen tamo, dočekala su ga dva obaveštajna oficira američkog kontingenta u KFOR-u, James Biber i Guillaume Pensel. Istraga protiv Ramuša Haradinaja nikad nije pokrenuta. Inače, kao jedan od mogućih motiva ovog napada na Musaje jeste namera da im se otme oko 60 kilograma kokaina, skrivenih u tom trenutku negde na imanju.

Priča o Ramušu Haradinaju istovremeno je i priča o kosovskoj današnjici, mitovima o izgrađenom civilnom društvu posle odlaska srpskih okupatora, i potpunom neuspehu zapadnih gubernatora u nameri da unormale kosovsko društvo. Ako je takva namera ikada iskreno i postojala. Što se samog Ramuša Haradinaja tiče, on, čini se, nema previše razloga za brigu – za njegovu odbranu prikupljeno je u “Kaza banci” preko 10 miliona evra, brani ga tim advokata iz kancelarije Čeri Bler, supruge britanskog premijera Tonija Blera, svedoka optužbe sve je manje... I sve može da bude u najboljem redu, osim ako se Haradinaj u međuvremenu negde nije pogrešno prestrojio, ili ako su njegovi pokrovitelji iz senke odlučili da im ovaj faktor mira i stabilnosti na Kosovu više nije potreban.