Zavera ćutanja

U Moskvi, gde se svakodnevno događa na desetine kulturnih manifestacija, promocija knjige-albuma Alekseja Lidova o Kosovu, predstavljala je pravi kulturni događaj. Uprkos temperaturi od minus 20 i snegu koji nije prestajao da pada, velika sala Biblioteke inostrane literature bila je prepuna. Nedostajali su jedino, kako je sa žaljenjem primetila direktorka biblioteke Jekaterina Genijeva, ambasadori zapadnih zemalja (inače česti gosti), iako su uredno pozvani.

- Nema u tome ničeg neobičnog, kaže direktor Naučnog centra istočnohrišćanske kulture, autor knjige “Kosovo. Pravoslavno nasleđe i savremena katastrofa”, objavljene u izdavačkoj kući “Indrik” u Moskvi. – Zapadni intelektualci, u to sam se ne jednom uverio, rezonuju ovako: ne razumemo i ne želimo da razumemo. Naravno da su oni svesni šta se dogodilo na Kosovu i osećaju se odgovornim zbog toga. Zato su napravili zaveru ćutanja. To je mnogo lakše nego odgovarati na pitanja ko je kriv za najveći kulturni genocid u XX veku. A to što se dogodilo, nije ništa drugo nego svesno sprovođenje politike kulturnog genocida. U martu 2004. nije se vodio rat s ljudima već sa hramovima, manastirima i grobljima koja su namerno oskrnavljivana i uništavana. Činjenica da je poginulo manje ljudi nego što je uništeno manastira, govori sama za sebe. A manastiri KiM nisu samo deo srpske i balkanske već svetske i evropske kulture. To su odlično shvatili italijanski vojnici KFOR-a koji su jedini branili Dečane od uništenja – jedan vojnik mi je rekao da ga manastir podseća na italijanske crkve. Uzgred, o ulozi italijanskih vojnika u tim danima se ne govori mnogo zato što su prekršili naređenje da ne ulaze u sukobe sa albanskim ekstremistima.

Kao član komisije Uneska vi ste se takoreći neposredno posle martovskih događaja, zajedno sa zapadnim kolegama, našli na Kosovu. Kako ste sarađivali i kakvi su bili zaključci komisije?

- Kad su stručnjaci u pitanju, tu nema nikakvih problema, komisija je bila apsolutno jedinstvena u proceni svega što se dogodilo. Kao član te komisije, u aprilu 2004. doživeo sam pravi šok. Ono što sam ranije viđao samo u strašnim ratnim filmovima, odjednom je postalo realnost. Da bismo stigli do nekih razrušenih hramova morali smo bukvalno da idemo po minskim poljima, a u crkvama su po podu bile razbacane nagorele ikone, delovi pocepanih liturgijskih knjiga, komadi polomljenog pribora za bogosluženje pokriveni slojem pepela. Teško je bilo poverovati da se nalazimo u Evropi na početku trećeg milenijuma. Mi smo bili prvi koji su u neke hramove ušli posle pogroma od 17. do 19. marta, specijalno za nas su uklanjali mine da bismo mogli da prođemo. Od nezainteresovanih čitalaca oskudnih izveštaja u novinama, postali smo svedoci zločina i smatrali smo da imamo obavezu da to pokažemo onima koji nisu imali prilike da svojim očima vide sav taj užas.

I onda ste odlučili da napravite knjigu?

- Prirodna reakcija da to ne sme da se ponovi bila je potkrepljena profesionalnom svešću koliko je veliki gubitak koji je učinjen svetskoj kulturi i kakvi još izuzetni spomenici vizantijske civilizacije i srpske kulture mogu da nestanu. Mi smo samo sproveli u delo preporuku Uneska da se zaštite spomenici Kosova putem objavljivanja maksimalno objektivne informacije o ogromnom istorijsko-umetničkom značaju kulture pokrajine i o katastrofi koja se dogodila.

Zahvaljujući izveštaju vaše komisije, Pećka patrijaršija, Gračanica, Dečani i crkva Bogorodice Qeviške u Prizrenu uvršteni su među najvažnije spomenike svetske kulture, kao i u spisak spomenika koji su u opasnosti.

- Da. To nije bilo lako uraditi s obzirom na to što pravila Uneska ne dozvoljavaju da se odjednom u svetsku baštinu uključi više od jednog spomenika s jedne teritorije. Jedva smo našli modus da to uradimo, tako što smo sve nazvali jednim kompleksom spomenika. Pomogla je i svest da tim spomenicima zaista preti opasnost da nestanu i da se, nažalost, može desiti da druge prilike i ne bude. I dok smo mi iz komisije koja je bila sastavljena od ljudi iz ranih zemalja bili veoma jedinstveni, bio sam iznenađen činjenicom koju sam shvatio radeći na Kosovu i Metohiji. Neverovatno je da među vašim političarima ne postoji ni zajednički stav o Kosovu ni zajednički centar. Čak i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje tri tačke gledišta. I to, naravno, ide naruku albanskim ekstremistima. Morate se dogovoriti, i izabrati jednu poziciju koje će se svi pridržavati. Često su mi kolege iz Uneska govorile da ne znaju s kim treba da se dogovaraju. Svaki stav poništava one druge. Mislim da je i najgori zajednički stav bolji od ovakve situacije.

Koliko u tim pregovorima mogu da pomognu dokumenta kao što je vaša knjiga? Govoreći na promociji, izdavač je rekao da je to “odgovor rušiocima, onima koji hoće da izbrišu narodno sećanje”.

- Ova knjiga nije pamflet, ona je svesno napravljena kao dokument, i lišena je svakih emocija – u društvu inače postoji mnogo emocija u vezi s Kosovom. Moram da kažem da ni Rusi, isto kao zapadni građani, ne znaju šta se tamo stvarno događa. Razlika je samo u tome što ovde postoje ljudi koji su o tome napisali mnogo pamfleta jer postoji iracionalan odnos prema Srbima. Postoji i neki kolektivni osećaj krivice što Rusija nije mogla da pomogne. Slabost Rusije u tom trenutku, u neku ruku je omogućila bombardovanje Srbije. Ovo je dokument koji mora naučno da odgovori na pitanja – kakvi su to spomenici, ko ih je stvorio, ko ih je rušio, koliko ih je srušeno. On donosi i katalog postojećih i onih koji više nema. Mislim da bi jako dobro bilo da se nađe u rukama zapadnih intelektualaca, političara, istoričara, pa i onih koji pregovaraju o Kosovu. Ne moraju da je pročitaju, neka je samo uzmu u ruke, makar ovlaš prelistaju, i siguran sam da će izmeniti svoj odnos prema tom delu svetske kulturne baštine.

Trajno svedočanstvo Ova knjiga u luksuznoj opremi, formata nešto većeg od A-4, na skoro 400 strana, objavljena paralelno na ruskom i engleskom jeziku, sastoji se iz tri dela potpuno različita po žanru i strukturi. Prvi deo “Nasleđe” napisao je profesor Pristonskog univerziteta Slobodan Ćurčić, jedan od najpoznatijih stručnjaka za srednjovekovnu kulturu. Autor ne daje samo opštu sliku razvoja kulture i umetnosti na tom području nego i navodi nove naučne podatke oslanjajući se na svoj gotovo četrdesetogodišnji rad. Pažnja se fokusira na glavne hramove u svetu priznate kao remek-dela vizantijske umetnosti – Pećku patrijaršiju, crkvu Bogorodice Qeviške, manastire Gračanica i Dečani. Srednjovekovno nasleđe Kosova i Metohije posmatra se u veoma širokom svetskom kontekstu. Analizirajući kulturne spomenike kao neodvojivi deo srpske pravoslavne tradicije, autor dokazuje da su ti spomenici neodvojivi deo vizantijske tradicije koja postoji na ogromnoj teritoriji od Sredozemnog mora do severne Rusije. Mnoge freske radili su najbolji grčki umetnici, a veoma je veliki bio i romanski uticaj koji je u Srbiju stizao iz Italije. Ćurčić dokazuje da je srpska i istovremeno vizantijska umetnost nastala i razvijala se u mnogokulturnoj sredini srednjovekovne Evrope čiji je važan deo bila i srpska tradicija. Drugi deo, “Katastrofa”, posvećen je rušenju spomenika tokom sedam godina posle bombardovanja 1999. godine. On počinje najpotpunijim spiskom oštećenih spomenika koji je veoma bogato ilustrovan – vide se delovi i detalji razrušenih crkava i manastira kao gomile kamenja i šuta koji su preostali od nekih spomenika. Autori namerno nisu ništa komentarisali u tom delu kako bi sačuvali dokumentarnost i krajnju objektivnost. Ovo poglavlje osmišljeno je kao zbornik dokumenata počev od zvaničnih izveštaja međunarodnih organizacija kao što su Unesko ili Human Rights Watch. Oni su dopunjeni memorandumom SPC, novinskim izveštajima s mesta događaja, svedočenjima očevidaca... Treći deo “Spomenici” predstavlja katalog svih poznatih pravoslavnih spomenika na Kosovu i Metohiji od najstarijih vremena do današnjeg dana. U katalogu je nabrojano više od 2 000 spomenika koji pripadaju celom čovečanstvu i za koje se ne sme dozvoliti da iščeznu bez traga. On može služiti i kao vodič za sve one koje zanima istorija i kultura Kosova i Metohije. “Katalog odražava čitavu tragičnu istoriju teritorije na kojoj su srpski narod i pravoslavna tradicija, često u neverovatno teškim uslovima, pod tuđinskom vlašću, borili za opstanak vekovima, od 1389. godine. Svedočenje o postojanju 2 000 pravoslavnih hramova na relativno maloj teritoriji stvaraju utisak “polja zasejanog spomenicima”, kao kostima izginulih junaka, ali istovremeno i klicama novog života koja će iznići bez obzira na sve. Imajući u vidu katastrofu poslednjih godina, teško je zamisliti optimističkiju sliku koja bi ulivala nadu”, rekao je Lidov na promociji ove izuzetne knjige. U pripremi izdanja učestvovale su Ruska akademija nauka, Institut za zaštitu spomenika kulture, centar za Kosovo i Metohiju Republike Srbije, razne međunarodne organizacije, a troškove je snosio ruski biznismen koji nije želeo da mu se zna ime. Engleska verzija knjiga je poklonjena svim ambasadorima zapadnih zemalja u Rusiji, kao i ruskim političarima, ministrima, predsednicima komiteta Državne dume i Saveta federacije. Autor i izdavač bi voleli kada bi se i među srpskim biznismenima našao neko ko bi finansirao štampanje još hiljadu primeraka na engleskom jeziku i poklonio ih svetskim moćnicima od čije volje danas zavisi sudbina Kosova.