Pun tanjir nije jedino ljudsko pravo

Karlos Ejre je profesor istorije i verskih studija na američkom univerzitetu Jejl. U široj javnosti je postao poznat zahvaljujući memoarskoj knjizi “Čekajući sneg u Havani – Ispovesti jednog kubanskog dečaka”. Ejre je opisao detinjstvo u bogatoj porodici u Havani, pedesetih godina prošlog veka i Kubansku revoluciju, koja je za njega značila dolazak novog sveta. Karlos Ejre je rođen 1950. u Havani, a domovinu je napustio 1962. Za “Čekajući sneg u Havani” (“Laguna”, prevod Nikola Pajvančić) on je 2003. godine dobio priznanje National Book Anjard, za najbolju američku knjigu iz oblasti dokumentaristike. Karlos Ejre živi u Gilfordu u Konektikatu, odakle je i govorio za naš list:

- Događaj koji me je prisilio da napišem ovu knjigu je bitka između Kastrovog režima i SAD zbog sudbine Elijana Gonzalesa, malog dečaka, jedinog spasenog iz mora, posle bekstva sa Kube – kaže naš sagovornik. – Wegova majka i svi ostali iz broda su se udavili, pa je on poslat da živi u jednoj porodici u Majamiju. Fidel Kastro je zahtevao da se dečak vrati ocu na Kubu jer je uporno insistirao da: “očevi i sinovi ne bi trebalo da budu nikada rastavljeni”. Licemerje Kastrovog stava dovelo me je do ludila, jer sam znao na desetine hiljada očeva i majki koji su zbog Kastra bili rastavljeni od svoje dece. Ja sam takođe bio jedan od njih. Napustio sam Kubu sa bratom 1962. Majci je bilo potrebno tri i po godine da napusti Kubu. U tom periodu nju su uznemiravali, ološ ju je napadao, dva puta su je vraćali sa aerodroma, iako je imala dozvolu za izlazak. Mi nikada više nismo videli našeg oca, zato što on nije mogao da ode. I nije to bio samo naš slučaj. To se desilo desetinama hiljada, možda čak i stotinama hiljada porodica. U većini slučajeva kada bi porodica podnela molbu za napuštanje Kube, očeve bi naterali da bez nadoknade robovski odsluže dve, tri, četiri, pet godina u radnim kampovima pre nego što im dozvole da se pridruže svojim ženama i deci. Znam i mnoge Kubance koji nikada ponovo nisu videli svoje očeve. Licemeran stav Fidela Kastra i čista glupost američkih medijskih vesti doveli su me do pisanja ove knjige, da ostavim neposredan zapis. Pisao sam mnogim američkim novinama, predlažući im da pišu o vazdušnom mostu “Pedro Pan” i o tome kako je Fidel namerno razdvajao decu od roditelja, ali mi niko nije odgovorio na pisma. Morao sam da učinim nešto, a jedina stvar o kojoj sam razmišljao je da opišem jedan takav slučaj. I izabrao sam da pišem o onom koji sam znao najbolje, to je bio moj sopstveni.

Kakva su vaša lična sećanja na januar 1959. godine, kada je Kastro došao na vlast?

- Sećam se kada su pobunjenici stigli u Havanu, sa bradama i dugom kosom, brojanicama i religioznim oznakama oko vratova. Pamtim i ushićenje zbog poraza predsednika Batiste i da su se svi nadali kako će Kubanci imati novi početak, ka demokratskoj republici. Pamtim kako su svi bili uzbuđeni, ali takođe pamtim koliko se brzo radost preobratila u zabrinutost, a potom u strah. Pamtim još koliko brzo je stiglo razočarenje. Ubrzo je posle januara Fidel počeo da ubija na hiljade ljudi – njihova lažna suđenja i egzekucije prikazivani su uživo na televiziji – i pošto je uspostavio kontrolu na ostrvu, nada je počela da jenjava među mnogim Kubancima, uključujući i siromašne. Jedna od najvećih laži o Kubanskoj revoluciji u koju svet i dalje veruje jeste da su Kubanci voljno prigrlili Fidela kao dobroćudnog diktatora i da su siromašni bili na njegovoj strani. Činilo se da svet nije znao da su tokom 1959. i 1960. Kubanci organizovali oružani otpor Fidelu, među ljudima koji su se borili protiv njega bilo je na hiljade siromašnih farmera. On ih je nemilosrdno slomio. Po njegovoj verziji istorije, ti borci za slobodu koji su se hrabro borili oko pet godina nazvani su banditima. A njihova borba za oslobođenje Kube od totalitarnog diktatora nazvana je “ratom protiv bandita”.

Kasnije, vi ste bili jedno od 14 048 kubanske dece iz operacije “Petar Pan”. Šta nam možete reći o tom egzodusu? Šta se kasnije desilo sa tom decom?

- Vazdušni most nije imao ime. Ugledao se na “kindertransport”, vazdušni most kojim su spasavana jevrejska deca od nacista u Evropi, a stvorio ga je agent britanske tajne službe koji je u tome i učestvovao. Jedan američki novinar je operaciji dao ime “Petar Pan”, glupavo promenivši ime na španski kao “Pedro Pan”. Ime je ostalo. Vazdušni most je bila tajna operacija, sprovodili su je tri Kubanca, van svojih kuća, baš preko puta ulice u kojoj je bila zgrada Fidelove tajne policije G-2. Oni su imali dozvolu od američkog Stejt dipartmenta da izdaju izlaznu vizu za decu. Na hiljade roditelja su iz očaja poslali svoju decu, jer su verovali da će im decu uzeti. Bio je to opravdan strah, jer su mnoga deca već bila prinudno pretvorena u roblje i odvedena u unutrašnjost, a stariji uzrast su slali u Istočnu Evropu i Sovjetski Savez. Vazdušnim mostom je u periodu 1960 – 1962. izvedeno 14048 dece. To je prekinuto tokom raketne krize, u oktobru 1962. kada Fidel Kastro nije više dozvoljavao nikome da napušta zemlju. To je značilo da je preko 10 000 roditelja bilo u zamci na Kubi i da se nisu mogli pridružiti svojoj deci. Ja sam bio jedan od njih. Ono što svet nije znao jeste da je bilo još 80 000 dece, oni su čekali svoj red za odlazak i ostali su na Kubi. Bila je to u potpunosti tajna operacija, o kojoj se čitalo sa usana. Ovde, u SAD, nas su smestili u kampove i slali su nas na razna mesta: nekoliko dece je poslato da žive sa rodbinom, a onima koja nisu imali ovde rodbinu obezbeđivali su mesta u američkim porodicama, sirotištima, internatima širom SAD. Bili smo rasuti kao seme na vetru. U većini slučajeva bilo je potrebno tri do šest godina da Fidelov režim dozvoli roditeljima da napuste Kubu. Mene je prihvatila jedna američko-jevrejska porodica u Majamiju, a brata druga porodica. Onda je neko napravio grešku i poslao nas u hraniteljski dom za delinkventnu omladinu. Posle toga živeli smo sa ujakom koji je stigao pre raketne krize. Wega su poslali u jedan mali grad u Ilinoisu (većinu Kubanaca koji su stigli u Majami tokom šezdesetih slali bi u druge američke države). Moj brat i ja smo sa njim živeli dve godine, dok nam se nije pridružila majka. Wu su poslali u Čikago, gde smo i mi završili.

Čini se da je knjiga “Čekajući sneg u Havani” na granici žanrova, između sećanja i romana...

- Postojao je dobar razlog za to. Knjigu sam napisao kao roman i prodao sam je kao roman. Zaista nisam želeo da ispričam svoju priču i celom svetu prikažem detalje iz sopstvenog života. Moja namera je bila da ispričam priču o dva dečaka koji odrastaju za vreme Kubanske revolucije i da je otkrijem kroz male detalje horora, jer je mnogi ljudi u svetu i dalje smatraju dobroćudnim humanitarnim eksperimentom. Međutim, ubrzo pošto sam počeo da pišem, otkrio sam da je ono što se desilo u mom detinjstvu interesantnije od bilo čega što bih ja izmislio, pa sam jednostavno ispisivao svoja sećanja, menjajući neka imena.

Pošto je izdavač otkupio moj rukopis, ja sam otkrio da je 98 odsto zbilja i svima je postalo jasno da treba da bude štampan kao memoari. Jedan od mojih razloga za pisanje “romana” a ne memoara bio je taj što sam smatrao da će se više primeraka prodati kao roman i tako predstaviti pravu Kubu široj čitalačkoj publici. Protiv volje, složio sam se da to budu memoari. Bio bih srećniji da sam se mogao sakriti iza maske fikcije, zato što sam u knjizi otkrio mnoge nezgodne činjenice o sebi.

Najsmešnija stvar koja se desila posle objavljivanja je da su mnogi u prikazima hvalili “magični realizam” knjige ili su hvalili moju imaginaciju zbog prikazivanja tako čudnih stvari o mom ocu, sudiji, koji je verovao da je reinkarnacija francuskog kralja Luja XVI. I dalje se smejem, kao što ću se uvek smejati tome. Kakva slatka ironija: izneo sam činjenice i mnogi su poverovali da je to fikcija, ili čak “magični realizam”. Jedan recenzent me je optužio da iznosim pogrešne tvrdnje i da preterujem.

Kako razumeti metaforu naslova “Čekajući sneg u Havani”? U stvari, vi ste imali drugi naslov za knjigu, “Poljubi guštera”?

- Čekati sneg u Havani je kao da čekate da se plamen u paklu pretvori u led. Naslov ima mnoga druga značenja – neodređena značenja o putu koji mi, ljudska bića, prolazimo zbog boljeg života i zbog stvari koje nam izgledaju nemoguće. Odnosi se i na podatak da sam kao osmogodišnjak shvatio da su sve zemlje koje proizvode i sve zemlje koje su bile carstva i imale kolonije bile na severu, i da na tom delu zemlje postoje prava zima i sneg. Znajući da je Kuba u tropskom predelu, te da je bila “inferiorna”, zemlja bez fabrika, filmskih studija i carstva, mislio sam da će biti spasena ako se dese nekakve drastične klimatske promene. Sve što smo želeli bio je sneg, ali, naravno, sneg je bio nemoguć. Naslov ima dosta toga i sa pojmom biti kolonizovan, prvo od strane SAD, a potom Sovjetskog Saveza. Kubanci su zamenili jednog snežnog gospodara za mnogo goreg snežnog gospodara. Posle pada Sovjetskog Saveza sada zavise od turista iz snežnih predela.

Uvek se nasmejem kada mi ljudi daju kompliment za naslov. U stvari, originalni naslov je bio “Poljubi guštera, Isuse”. Još uvek mi se više dopada taj naslov i nikada ne razmišljam o knjizi kao o “Čekajući sneg u Havani”. Moj izdavač je smatrao da je naslov “Poljubi guštera” odvratan, pa me je pitao da ga promenimo. Onda sam napravio listu sa 150 alternativnih naslova i od svih njih “Čekajući sneg” je izbio na prvo mesto. U mom domu i dalje knjigu zovemo “Gušter”.

Taj naslov ima mnogo značenja, ali u suštini govori o činjenici da svi mi moramo da prihvatimo i stvari za koje mislimo da su odvratne i bolne, svidelo se to nama ili ne. Život nam deli sve vrste bola. Jedini način da budemo srećni i da se iskupimo za sopstvene greške je da prihvatimo bol i čak da naučimo da ga volimo. U prvobitnom rukopisu, dok sam još želeo da to bude roman, sva imena likova su bila drugačija. Glavni lik (moj alter ego) imao je ime Isus (Jesús), veoma često ime na Kubi. Dakle, Isus u naslovu je mogao biti shvaćen na dva načina – kao glavni junak i kao Isus Hristos. Wegov gušter je bio krst.

Vaša knjiga je i priča o izgubljenom raju, zar ne?

- Da i ne, ali uglavnom ne. Smatram da sva ljudska bića imaju tendenciju da misle kako je detinjstvo nežno, da ga pamte kao vrstu našeg Edena, bez obzira koliko je on možda bio strašan. U knjizi sam otkrio osećaj čežnje za prošlim vremenima i zbog budućnosti koja nikada neće biti takva. Sećam se prave fizičke lepote mesta i ljubavi porodice koju sam morao da ostavim. Ali se isto tako sećam i loših stvari. Kuba pre Kastra nije bila raj i ja sam to jasno naglasio u knjizi. Kao i sva mesta na zemlji, pa i to je bilo izrešetano bolom i zlom. Nigde na zemlji nema raja – to sam znao i kao dečak. Najveća tragedija Kube je ta što je pre Fidela ta zemlja bila prosperitetna zemlja (između 1900. i 1930. preko milion Evropljana je emigriralo na Kubu). Wome su upravljali korumpirani političari i siledžije. Fidelovo napredovanje ju je preokrenulo u živi pakao, a sve u ime socijalističke pravde, svakoga lišavajući slobode i dostojanstva. Ono što su mnogi ljudi sa Zapada razočarano shvatili je mogućnost da od lošeg diktatora postoji i gori diktator. Batista je bio zao čovek. Ali Fidel je bio milion puta gori. Uvek me iznenadi kada ljudi kažu da sam ja opisao Kubu pre Fidela kao raj. Jasno se vidi iz moje knjige da nije bilo tako. Mogu reći da je uklonjeno sve što je bilo dobro u toj nekadašnjoj zemlji i da smo svi mi otišli od lošeg ka gorem.

U svetu je Havana postala u centru pažnje posle filma “Buena Vista Social Club” Vima Vendersa. Da li ste gledali taj film? Kako vam izgledaju taj oronuli sjaj i beda kubanske prestonice?

- Pokušao sam da odgledam taj film, ali nisam mogao. Video sam samo prvih 10 minuta filma. Onda sam počeo da jecam i da nekontrolisano plačem satima. Još uvek nisam spreman da ga odgledam. Bolno mi je da vidim na šta liči sada Kuba, potpuno uništena. Pogled na današnje Kubance je još bolniji, izgledaju tako dronjavo i izgladnelo. Fidel je sve Kubance doveo do prosjačkog štapa. Ali ono što u potpunosti nije mogao da slomi je neizbežna radost veoma tipična za Kubance. Stranci često pogrešno tumače i mešaju naš dobar osećaj za humor i toplinu prema strancima sa srećom. Stari muzičari iz tog filma imaju živote koje je upropastio Fidel, i sada u tom filmu oni izgledaju kao sopstveni duhovi. To je veoma bolno. I taj bol koji mi je prouzrokovao film bio je jedan džinovski korak na putu ka pisanju knjige. Bez tog iskustva – bez saznanja koliko mnogo bola mi i dalje stvara Kuba – ja nisam mogao napisati ovu knjigu.

Knjiga “Čekajući sneg u Havani” je bliska mnogim ljudima iz bivših komunističkih zemalja, naročito iz istočnoevropskih država. Da li verujete u neku formu komunizma ili je to bio samo san?

- Oh, da su samo celim svetom upravljali Istočnoevropljani, onda bi Fidelova tiranija bila demaskirana. Vi, Istočnoevropljani, znate sve o “velikoj laži” i hororu i providnim glupostima komunizma. Mi imamo puno toga zajedničkog, imali smo istog idiotskog gospodara. Kao istoričar i kao neko ko je živeo u komunizmu, ja znam da to nije funkcionisalo. Hrišćanski monasi i sestre pokušavali su da žive kao komunisti osamnaest vekova i nikada nisu uspeli. Komunizam je ideal – potpuno nerealan ideal koji nikada nije uspeo. Biće potreban džinovski evolucijski korak, biološki, da ljudska bića prestanu da budu sebična. O tom idealu je sva hrišćanska religija: ona pretpostavlja da ćete odbaciti sebičnost i vaše loše instinkte. Ali, nažalost, svi smo mi sebični. Takmičenje na slobodnom tržištu je jedini način da se stvori prosperitet na zemlji. Briga za slabe, unesrećene i bolesne može biti deo slobodne inicijative. Drugom rečju, izvesna količina učešća i brige za siromašne trebalo bi da bude odgovornost svake vlade. Imati univerzalno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu nije neophodan zahtev totalitarne komunističke vlade. Jedino onaj ko je bio visoko motivisan i držao se sistema, u komunizmu je išao ka eliti koja drži moć. Oni su imali sve, a 99 odsto ostalog stanovništva nije imalo ništa. Mada ljudi trećeg sveta mogu imati samo obrazovanje, hranu i zdravstvenu zaštitu, ipak komunistički totalitarizam je pogrešan. Bilo bi rasistički smatrati da su Kubanci pod Fidelom srećni jer niko nije umro od gladi. Svako na zemlji čezne za slobodom. Pun tanjir može biti ljudsko pravo, ali ne i jedino.

Da li će Kuba ostati na Kastrovom putu i posle Kastra?

- Tužna istina je što niko ne zna šta će se desiti. Vojska kontroliše celo ostrvo i oni su bogata i moćna elita. Potrefilo se da su svi belci. Nijedan general u kubanskoj armiji nije potomak Afrikanaca. Na upravljačkim mestima je jaka rasistička elita. Biće im veoma teško da predaju bogatstvo i moć, a čak teže ostatku sveta da ih nateraju da to učine. Kubanci već 54 godine ne znaju ni za šta drugo osim za tiraniju, pod Batistom i Kastrom. Ima dva miliona Kubanaca u egzilu, to je oko 20 odsto ukupnog stanovništva. Od ta dva miliona neće se svi vratiti, a i ako se mnogi vrate biće suočeni sa činjenicom da većina Kubanaca ne zna kako da živi u slobodnotržišnoj demokratiji. Uopšte nisam optimističan za budućnost Kube, barem za mog života. Voleo bih da budem optimista, ali ne mogu sebi da dozvolim da budem nerealan.

Nedostaje li vam Kuba? Da li ćete se vratiti u domovinu?

- Ne, ne nedostaje mi Kuba toliko. Ono što mi nedostaje jeste familija koju više nikada nisam video: moji babe i dede, ujaci, tetke, rođaci i svi prijatelji koje sam izgubio i prijatelji o kojima ništa ne znam. Svi smo mi bili razdvojeni. Neko je ostao, neko otišao nekud. Ja imam više rodbine u Španiji nego na Kubi. Tamo su mi samo dva strica ostala. Svi su ili umrli ili otišli. Sada je kasno za put: kada bih se vratio, nemam gde i nemam kome, osim jednom stricu. Nikad se neću vratiti. Ne želim da zakoračim u pakao niti da dam i cent tom trulom režimu. Uostalom, moje knjige su zabranjene na Kubi i ja sam proglašen za neprijatelja revolucije. Za mene sada nema povratka. Možda pre smrti i odem u posetu. I mislim da je sve što mi je potrebno jedna poseta iz radoznalosti, a ne iz nostalgije.

Kažete da je “Čekajući sneg u Havani” vaša prva knjiga bez fusnota. Kakve ste teme obrađivali u svojim ranijim, naučnim knjigama?

- Ja sam istoričar perioda kasnog srednjeg veka i ranog modernog doba zapadne Evrope. Specijalizirao sam religioznu istoriju. Moja prva knjiga, “Rat protiv idola”, proučava kako su protestanti odbacili katoličke rituale i simbole u 16. veku. Druga knjiga “Od Madrida do čistilišta” bavi se stavovima o smrti i životu posle nje u Španiji 16. veka. Sada istražujem čuda. Sve moje naučne knjige usmerene su na način na koji su društva i kulture zamišljali sveto i božansko i način na koji su druga carstva doživljena i približena na zemlji. Ja sam takođe napisao pregled istorije hrišćanske religije, kao uvod u zapadni monoteizam: jevrejsku, hrišćansku i muslimansku veru. Sve su to naučne knjige koje su zahtevale mnogo godina da bi bile napisane. Kada sam primao National Book Anjard i u svom prijemnom govoru pomenuo i te knjige, svi ti moćni izdavači prisutni na ceremoniji, glasno su se nasmejali. Mislili su da je smešno što sam toliko pisao o “neinteresantnim” temama. Gluposti. Nisu shvatili da je pitanje o kome sam pisao u tim knjigama isto o kome sam pisao u mojim memoarima.

Sa naučne strane interesovali ste se za kult smrti u Španiji tokom 16. veka, ali i za čuda, lebdenje, letenje, bilokaciju – sposobnost da se bude na dva mesta istovremeno. Zašto su vam te teme interesantne?

- Religija me fascinira, a posebno koncept natprirodnog. Pokušavam da shvatim kako mi ljudska stvorenja, kao pojedinci i kao društvo, zamišljamo neka druga viša carstva i pokušavamo da se bavimo njima. Vera me fascinira, čini se da mi, ljudska bića, ne možemo da preživimo bez vere u neko više carstvo, ili bez nepoznatog budućeg rešenja našeg bola, naše čežnje za večnom radošću i nekom istinskom pravdom. Smrt je velika tema koja dozvoljava da se vidi kako je shvaćeno natprirodno i kako se približava granica između tog sveta i onoga što možda postoji iza toga. Čuda su veliki prozor u natprirodno: da li se ona zaista dešavaju? Sve religije zavise od čuda, čak i najracionalnije. Čuda su tačka preseka između prirodnog i natprirodnog. Svako društvo shvata različito svoja čuda. Za Fidela, sama revolucija je čudo, natprirodno, apokaliptično: neka daleka utopija će stići u budućnosti, ali u sadašnjosti ona donosi dosta bola i patnje i čistog ropstva. I ako ne poverujete u to obećanje čudesne promene ljudske prirode, on će vas strpati u zatvor ili ubiti. Komunizam je bedna zamena za religiju.

Boravili ste i u bivšoj Jugoslaviji. Kakvi su vam utisci?

- Iz Italije, preko Jadrana, stigao sam feribotom u Split, jednog predivnog jutra, maja 1983. godine. Proveo sam nedelju i po putujući obalom i kroz unutrašnjost zemlje. Nisam posetio Beograd, ali sam išao u Crnu Goru, Bosnu, Hercegovinu, Hrvatsku i Sloveniju. Bila je to moja prva poseta nekoj komunističkoj zemlji pošto sam napustio Kubu, 1962. Na carini sam video veliku knjigu sa imenima “nepoželjnih”, oni nisu mogli da uđu u zemlju. Kada mi je carinik proveravao ime, osetio sam probod veoma poznatog straha. Moje ime nije bilo u knjizi, ali on je dugo posmatrao moj pasoš. Pretpostavljao sam da bi on mogao biti iznenađen zbog Kubanca sa pasošem SAD. Ali, pustio me je da uđem. Divno sam se proveo. Bili ste blagosloveni što ste živeli u tako divnoj zemlji. I darežljivoj! Godine 1983. police u radnjama su bile veoma prazne, ali svi su me nudili raznim vrstama hrane i pića kojom su bili snabdeveni.

Bilo je tu puno šljivovice, kojom su, činilo mi se, bili beskrajno snabdeveni. Poneo sam kući dve velike boce šljivovice, ali američki carinici mi nisu dozvoli da ih unesem.Sećam se socijalističkih turističkih autobusa, ili kočija kako ih Britanci nazivaju: bez klima-uređaja, sa prozorima koji se ne otvaraju. Još jednom sam se setio Fidelove Kube kada sam u Zagrebu, u ogromnoj radnji, na policama video samo jedan model tostera i jedan model televizora... Vratio sam sećanje na Havanu, ranih šezdesetih, kada su nam uporno govorili da je Jugoslavija najprosperitetnija zemlja u celoj Evropi, posle Sovjetskog Saveza. Ja sam vegetarijanac i ne jedem meso pa mi je bilo potrebno vremena da pronađem proteine za obrok. U maju 1983. nije bilo sira. Ni sira, ni pasulja, ni pirinča. A ponekad, u zavisnosti od doba dana, bilo je teško pronaći i hleb. Rekao sam jednoj prodavačici: “nema ništa”, a ona se glasno nasmejala. Sećam se da sam i pokazao mapu evropskih železnica jednom čoveku i da je bio zapanjen zato što je Jugoslavija bila potpuno crna. “Ništa”, viknuo je on! Pretpostavljam da je bio iznenađen što su Zapadnoevropljani mislili da je Jugoslavija “terra incognita” ili jednostavno – prazan prostor. Ono što mi je najsnažnije ostalo urezano u pamćenju je toplina i darežljivost ljudi. Nekoliko godina kasnije, plakao sam kada je rat počeo. Kao što mi se desilo i sa filmom “Buena Vista Social Club”. Bilo mi je veoma teško da gledam sve te slike.

VUJICA OGNJENOVIĆ