Moda potiranja istorije...

Piše vam jedan od čitalaca onog malobrojnog predratnog NIN-a i vršnjak Zire Adamovića i Najdana Pašića, koji su ga obnavljali. Nastavljam i sada da ga čitam, često s nelagodnošću.

Uvodnik o Qubiši Jovanoviću je značajan dan za NIN i satisfakcija za čitaoce. Posle tolikih brojeva u kojima su uvodnici posvećeni epizodnim ličnostima i smušenoj političkoj situaciji u Srbiji, konačno jedan, koji na prvu stranicu stavlja ličnost čija uloga nije vremenska i na koga će sećanje da traje. Podvlači dve krupne činjenice: kontinuitet u čuvanju ljudskih vrednosti (Žanka Stokić ndash; Qubiša Jovanović) i nesposobnost novih tumača vremena da shvate veličinu onih kojima mesto u vremenu ne određuje stranačka politika nego delo koje su stvarali. Potiranje istorije danas je u Beogradu obaveza koja postaje moda, tako da je s pravom rečeno da povratak u istoriju jedne ovakve ličnosti prevazilazi čin pojedinačnog problema.

Branislav Krstić

Opštem srozavanju kulture (jedan odsto buyeta republike), neće mnogo pomoći odličan članak. Kultura koja zavisi od ministra finansija (ma ko to bio), može jednim zakonskim aktom da vrati sebi i vitalnost, i dostojanstvo, i časno polje na kome će se pod jednakim uslovima takmičiti svi oni koji preferiraju na deo buyetskog kolača, ma koliki on mali bio.

Nažalost, ne postoji zakonska regulativa kojom bi se više ili manje značajnim partijskim aparatčicima onemogućilo da se igraju (i preigravaju), sa kulturnim nasleđem države koja ne postoji od nekog novembra ili oktobra, pa bilo koja godina da je u pitanju. Tim pre, jer ti i takvi su samo izvršioci onih ideoloških i partijskih struktura, koje inače vrlo dobro poznaju kulturno-istorijski značaj i događaja i ličnosti koje ispotiha ali hitro treba ukloniti iz svesti naroda.

Dakle, Dušan Petrović, ako je verovati pokojnom Qubi Tadiću, priznaje da je bio obmanut u vezi s brisanjem časnog imena jednog svog sugrađanina sa pročelja šabačkog pozorišta, ali tu obmanu javno ne obznanjuje niti učinjeno ispravlja!

A i što bi! U vreme tog nečasnog posla, on je bio samo jedan od mnogih predsednika opština koji su izvršavali odozgo postavljene zadatke. Danas bi kao potpredsednik stranke, revizijom učinjenog, morao neizostavno da otkrije i tragove inicijatora ove bruke. Osim toga, kao pronicljiv čovek on je video, uz časne izuzetke, mlaku reakciju kulturne javnosti, pre svega generacijskih kolega Qubiše Jovanovića.

Tim pre članak u NIN-u zaslužuje sve pohvale, jer osim zalaganja za ispravljanje jedne kulturne sramote, probudiće (možda) i uspavanu savest dobrog dela srpske kulturne javnosti.

Predrag Ž. Protić,

Novi Beograd