O značaju sekundanata

Šahovska olimpijada u Dubrovniku 1950. godine bila je jedno od velikih takmičenja na kome su jugoslovenski šahisti, kao ekipa, osvojili dosada jedinu Zlatnu medalju u istoriji šaha. U to vreme zemlja je bila u izolaciji zbog poznate Rezolucije Informbiroa od 1948, tako da je dobijanje i organizovanje Olimpijade u Dubrovniku bio opštedruštveni događaj. Na kongresu FIDE u Kopenhagenu 1950, prvi put su uvedene zvanične titule internacionalnog majstora i na tom spisku su bili, pored korifeja Svetozara Gligorića, Petra Trifunovića i Vasje Pirca i Braslav Rabar, Milan Vidmar mlađi, Stojan Puc i Srećko Nedeljković. Prva šestorica su ušla u olimpijsku ekipu, a Nedeljković je, na osnovu pomenutih rezultata, određen za sekundanta, kome se pridružio i Bora Milić, koji je u to vreme imao, takođe, odlične rezultate. Trudeći se maksimalno, dali smo doprinos konačnom osvajanju Zlatne medalje, pružajući nesebičnu pomoć igračima. Bili smo verovatno pravi ljudi, na pravom mestu i u pravo vreme. Što se tiče mog nacionalnog priznanja, posle dopune kriterijuma, na poziv ŠSS, podneo sam dokumenta 12. januara 2007. Bio sam prijatno iznenađen da je Olimpijski komitet, bolje nego neki šahisti, znao da ceni značaj olimpijskog zlata iz Dubrovnika. Ponosan sam što sam bio jedan od aktera tog neponovljivog događaja. Tvrdnja da je potpredsednik ŠSS gospodin Borivoje Žarić overio pečatom nekakav navodni falsifikat, u vezi navedenih mojih podataka, čista je dezinformacija. Svestan sam da moj šahovski opus nije srazmerno veliki kao naših proslavljenih olimpijaca, na koje verujem da su mogli biti primenjeni dodatni kriterijumi (broj olimpijskih medalja, individualni rezultati na olimpijadi i dr.), što može biti predmet mogućih amandmana na pravilnik. Nisam očekivao javno pismo od mog učenika koga sam trenirao pred njegov odlazak u Birmingem 1951. kada je postao omladinski prvak sveta. Čemu toliki galimatijas nepovezanih misli i uvreda? Moram da istaknem da se uloga šahovskih sekundanata, što je pandan nazivu trenera u drugim sportovima, ne sme potcenjivati. Ona je neophodna pomoć šahistima na velikim individualnim, posebno ekipnim takmičenjima. Razvila ga je ruska škola, koja je obezbedila i šahistima zvanje „zaslužni sportista” (master sporta), počev od Botvinika, kome je uspon na svetski tron pomogao sekundant velemajstor Vjećeslav Ragozin. Nekada smo kao sekundanti nosili na takmičenja velike kartoteke partija mogućih partnera, da bi taj sistem bio zamenjen informatorima i poslednjih decenija kompjuterskom bazom podataka. Mi smo to nekad danonoćno radili. Pravljenje groteskne karikature od sekundanata je krajnje neumesno. Da sam uspešno obavio svoj zadatak u Dubrovniku pokazala je i činjenica da sam i na sledećoj olimpijadi u Helsinkiju 1952. ponovo bio sekundant. Nemam ništa protiv prava da se iznose razna mišljenja, ali sam protiv kleveta i nasrtaja na moj moralni integritet, koji nisu samo verbalni delikt, nego i više od toga. U ovom pismu držao sam se Wegoševe maksime „otpiši mu vladiko, al' mu obraz čuvaj”. Srećko I. Nedeljković, Beograd