Teorema o medijanskom glasaču

Preovlađujuće je gledište, nakon što se iz razmatranja uklone radikali, čija se neprihvatljivost za učestvovanje u vlasti u mnogim krugovima prosto podrazumeva, da mandatara treba da da stranka iz “demokratskog bloka” koja je na nedavnim izborima dobila najviše glasova. Takav stav, tvrdim, nema logičko utemeljenje i nespojiv je sa, inače široko prihvaćenim, demokratskim vrednostima i opredeljenjima. Neće biti zgoreg da pre toga saopštim svoju političku opredeljenost. Ona je u potpunosti došla do izražaja na poslednjim izborima na kojima sam glasao za koaliciju predvođenu LDP (Č. Jovanović). Jasno je stoga da se, po kriteriju mog političkog dopadanja, stranke svrstavaju u sledeći lako predvidiv redosled: LDP, DS, G17 plus, DSS sa NS, SPS i SRS. Rezonovanje koje sledi nije, dakle, pro domo sua nego baš naprotiv. Dobro je započeti konstatacijom da politička snaga stranke (ili kandidata u grupi onih koji se nadmeću za jedno mesto) ne zavisi samo od broja glasova nego i od mesta na kome je odgovarajući subjekt lociran u političkom spektru. Stranka locirana na sredini političkog spektra, uz ostale uslove jednake i, posebno, uz jednak broj glasova, ima veću političku snagu u odnosu na one udaljene od sredine. Drugim rečima, glasovi dati subjektu smeštenom u blizini centra političkog spektra kao da se multiplikuju: jedan glas dodeljen subjektu u sredini može, primera radi, da vredi koliko 1,3 ili 1,5 glasova koje su osvojili oni dalje od centra. Prednost političkih subjekata lociranih u središnjem delu distribucije i veća politička moć po svakom osvojenom glasu predmet je matematičke teoreme koja se zove teorema o medijanskom glasaču i koja se golim rečima, bez matematičkih simbola, ne može strogo dokazati. Kad bi to bilo moguće, onda to i ne bi bila matematička nego logička ili verbalna teorema. Pa ipak, nije sasvim bezizgledan pokušaj da se bar objasni njena logika i istaknu poente. Pretpostavljajući, ne bez realnog osnova, da se birači u Srbiji mogu razvrstati duž jedne linije koja odražava i meri njihovo političko opredeljenje - npr. od LDP na jednom do SRS na suprotnom kraju - može se pokazati prednost subjekta (stranke) na sredini tog spektra. Kako spektar, pored centra, ima i levi i desni kraj, za svakog birača može se razumno pretpostaviti da ima optimalnu tačku na liniji kojom je spektar predstavljen. Konvencije su stvar (dakako proizvoljnog) izbora, pa nije logički nemoguće da se deo spektra na kome je LDP okarakteriše kao desni a onaj suprotni, na kome se nalazi SRS kao levi. Ovakvim odabirom izbegnuto je da se naše stranke kvalifikuju kao desne ili leve u standardnom političkom smislu. Taj zadatak bio bi jako težak, a za ovo razmatranje posve je nepotreban. Zamislimo dva subjekta koji se nalaze levo od centra koji je u ovom slučaju matematičko-statistički predstavljen medijanom. Medijana je vrednost na liniji političkog spektra koja birače deli na dva jednaka dela: broj onih čije je političko opredeljenje desno od te vrednosti tačno je jednak broju onih čija su opredeljenja predstavljena tačkama levo od te vrednosti. Lako se zaključuje da će od dva kandidata levo od medijane većinu dobiti onaj desni, tj. bliži medijani. Za njega će glasati svi desno od njega: neki zato što je to za njih optimalan (ili optimalnom blizak) izbor, a drugi zato što je to za njih manje zlo. Ako oni na desnom kraju spektra nemaju neku njima dopadljivu, tj. “desnici” prilagođenu alternativu, radije će između dva leva glasati za onoga koji je lociran s desne strane; ako ništa, taj im je manje neprihvatljiv. Pošto je i taj desni (od dva levo locirana) ipak levo od medijane, a onih desno od medijane ima 50 odsto, jasno je da će od dve opcije (stranka, kandidat) većinu dobiti ona desna. Na potpuno isti način može se pokazati da od dve opcije smeštene desno od medijane, većinu po logičkoj nužnosti dobija leva. Sledi da opcije koje su bliže medijani obavezno dobijaju. Nužnost dobijanja sledi iz same logike izbora. Onaj lociran na samoj medijani - nikad ne gubi! Ova jednostavna ali temeljna (teorijski osmišljena) istina objašnjava, za političke stranke tako tipičnu, davno uočenu tendenciju kretanja prema centru. Centar je mrestilište glasova i pravi izvor političke moći. Sa ovim je usko povezan i, kod nas tako često rabljeni, pojam koalicionog potencijala. Naviknuti da razmišljaju u alternativama, ekonomisti ovu važnu interakciju mogu dobro i da razumeju i da objasne. Na koju god stranu centar da se okrene, on ima alternativu; alternativa mu je ona druga strana. Ekonomisti dobro znaju da resurs bez alternativne upotrebe nema vrednosti. To je, uz ostalo, slabost SRS jer iza nje na političkom spektru nema nikoga; SRS nema alternativu. DS, s druge strane, ima alternativu; alternativa mu je LDP, ali je nažalost slabašna. Ova činjenica priziva u sećanje jedan čuveni odgovor pok. Qube Tadića, nezaboravnog glumca. Na pitanje gde politički pripada, Quba je odgovorio da se priključio onima kojih je malo. Oni kojih je malo, nastavlja Quba, mogli bi da budu pametni, a oni koji su brojni znam da nisu. Imajući u vidu teoremu o medijanskom glasaču, lako se može pokazati da bi poveravanje mandata Koštunici bilo više u skladu sa ukusima i opredeljenjima ukupnog biračkog tela, što će reći ne samo onog njegovog dela koji glasa za “demokratski blok”. Kad bi davanje mandata Koštunici, u odnosu na alternativu da se mandat da njegovom konkurentu, bilo predmet referendumskog izjašnjavanja, očigledno je da bi Koštunica izišao kao pobednik. Kad bi se, dakle, organizovao pomenuti referendum - a kad bi se, opet posve realistično, rezultati nedavnih izbora prihvatili kao slika političkih preferencija izbornog tela - za Koštunicu bi se izjasnilo najpre onih 16,8 odsto, koliko je dobila njegova koalicija, potom 29,1 odsto radikalskih glasača, 5,7 odsto glasača SPS i, eventualno, 6,9 odsto glasača stranke G17 plus, što ukupno čini 58,5 odsto. Za Koštuničinog oponenta, ko god da bude, izjasnilo bi se 23,1 odsto birača koji su glasali za DS i 5,4 odsto birača LDP, ukupno 28,5 odsto. Razlika je ogromna; Koštunica je daleko više po ukusu ukupnog biračkog tela. Ako bi se glasovi stranke G17 plus oduzeli od procenta koji je izračunat za Koštunicu i pribrojili njegovom rivalu - a i ta kombinacija nije bez osnova Koštunici bi još uvek ostalo dobrih 51,6 odsto, dok bi se broj pristalica njegovog rivala povećao na 35,4 odsto. Razlika je još uvek impozantna u prilog Koštunici; on čak zadržava većinu od ukupnog broja izašlih birača. To je obeshrabrujuća činjenica za poklonike DS, a verovatno još i više za pristalice LDP-a kakav sam i sam. No, to su tvrde činjenice života koje prosto ignoriše čitava armija tzv. političkih analitičara. Inače, ograničavanje računice samo na “demokratski blok” i potpuno ignorisanje radikalskih glasača, kao i onih koji su glasali za SPS, sasvim je proizvoljno i sa demokratijom - kako god ona da se definiše - nema nikakve veze. SRS, kao i SPS, nisu izvan zakona i u izborno nadmetanje ulaze po važećim pravilima. Wihova izborna vrednovanja moraju se uvažiti baš kao i bilo koja druga; ne bi mogla da bude prihvatljiva nekakva podela građana na izborno relevantne i one koji to nisu. Ima nas dosta koji bismo, sa manje ili više entuzijazma, želeli da ove političke platforme nemaju podršku u našem narodu, ali to je jedno posve zasebno pitanje i sa demokratskim legitimizovanjem izbornog rezultata ne bi moglo da se poveže. Uostalom, nije mali broj ni onih koji bi želeli da podršku u narodu nema ni politička platforma LDP, pa čak ni DS. No, puste želje i politička izvoljevanja su jedno, a rezultati političkih procesa i način na koji oni treba da budu prihvaćeni u demokratski prosvećenoj sredini nešto su sasvim drugo.