Budućnost bez Amerike

Da bi preživela, Evropa mora razviti zajedničku spoljnju i sigurnosnu politiku. To je njeno prokletstvo. Inače, bez optuživanja bilo koga, postaće Gvatemala Ovaj članak ne pišem na sopstvenu inicijativu. Pre nekoliko nedelja, Jirgen Habermas je stupio u kontakt sa nizom kolega iz različitih delova Evrope i zamolio ih je da istovremeno, u istom danu, objave po jedan članak u nekom od velikih listova sopstvene zemlje.(...) Uzmimo primere za koji znam da će ih i Habermas pomenuti: to su osnovni principi tzv. zapadnog sveta, grčko i judeo-hrišćansko nasleđe, ideje slobode i jednakosti, kako su proizašle iz Francuske revolucije, ukupno nasleđe u modernoj nauci koja je počela sa Kopernikom, Galilejem, Keplerom, Dekartom i Frensisom Bekonom, kapitalistička forma proizvodnje, sekularno ustrojstvo država, rimsko pravo ili Common Lanj, kao i ideje jednakosti ostvarene klasnom borbom. Ovi principi nisu samo evropsko nasleđe, već su se odavno potvrdili, proširili i razvili u Americi, Australiji i mnogim delovima Azije i Afrike. Utoliko se može sigurnije govoriti o zapadnoj civilizaciji (po tendencijama je identična pobedonosnom modelu globalizacionih procesa) a da se ne misli da ovaj civilizacijski tip odlikuje samo Evropu. Istovremeno, gotovo uvek, otkrivamo evropski identitet. U središtu zapadne civilizacije on se ne otkriva tako jasno kad mi Evropljani posećujemo neku drugu evropsku zemlju, jer su razlike koje pri tom primećujemo iste kao i one koje vidi neki Kalabrijac kad dođe u Torino ili kad neko iz Milana ode u Palermo. Razlike se, međutim, pokazuju kad dođemo u dodir sa nekom vanevropskom kulturom, uključujući i američku. Postoje situacije na međunarodnim kongresima u kojima se provode zajedničke večeri sa kolegama iz evropskih zemalja i kad se iznenada osete tragovi srodstva sa Francuzima, Špancima i starim Evropejcima, jer njihova gledišta, ponašanje i sklonosti izgledaju prisniji od onih vanevropskih. Otvarajući kongres o miru, decembra 2002. u Parizu, francuski filozof i ministar, Lik Feri, primetio je (to nije bilo ništa novo, ali je on dodao dramsku notu) kako je savremenom Francuzu nepojmljivo bilo kakvo razmišljanje o ratu protiv Nemaca (isto tako i Englezu o nekom ratu protiv Italije ili Špancu o invaziji Flandrije) iako je takva vrsta konflikta i neprijateljstva bila pravilo u proteklih 2000. godina. Mi se nalazimo u potpuno novoj istorijskoj situaciji, koja je još pre 50 godina bila sasvim nezamisliva, ali koja je deo naših postupaka, pa i gestova manje obrazovanih Evropljana, koji odlazeći na raspust, zapravo i ne primećuju državne granice, koje su preci nekad prelazili samo sa puškom u ruci. Bezbrojni su razlozi zbog kojih se Francuz još uvek može osećati različitim od Nemca, ali i jedan i drugi su baštinici niza iskustava koja su obeležila i njih i njihove nacije. Mi imamo zajedničku predstavu o dobrobiti, koja je dostignuta sindikalnom borbom, a ne uspostavljanjem neke individualističke etike uspešnosti; svi mi pamtimo brodolom kolonijalizma i propast odgovarajućih imperija; svi smo patili pod diktaturama i dobro smo ih upoznali, kao i one koji ih žele i možda smo svi (makar delimično) protiv njih pelcovani. Svi smo doživeli rat u sopstvenoj zemlji i prepoznajemo situaciju permanentne opasnosti. Kad bi se dva aviona zarila u Notr Dam ili Big Ben, usuđujem se reći, naša reakcija bi bila, razumljivo, zgražavanje, bol i uzavrelost, ali ona ne bi izazvala neko čuđenje niti naizmeničnu depresiju i želju za neodložnom osvetom, kao što su to doživeli Amerikanci, koji su prvi put bili napadnuti u svojoj zemlji. Ukratko, Evropljani imaju mnogo zajedničkih radosti i žalosti, ponosa i sramote, sve u odbrambenoj tradiciji i u razvijenom osećanju krivice. Za razliku od drugih, svaka evropska zemlja u svojoj, ne mnogo različitoj blizini, živela je sa nekom azijskom ili afričkom zemljom s kojom je imala odnose opterećene bilo problemima prelaska granica, bilo drugim sukobima, ali od tih zemalja nije bila razdvojena okeanom. Da li je sve ovo dovoljno za stvaranje ujedinjene Evrope? To ne bi bilo dovoljno, i o tome imamo svakodnevne dokaze, uprkos zajedničkom evru i činjenici da bi mnoge ostale evropske zemlje pristupile zajednici. Izgleda da bi sve one želele da budu deo Unije i spremne su da joj žrtvuju nešto, ali ne sve, istovremeno se ne ustežući od izazivanja novih konflikata, u vezi različitih pozicija oko rata u Iraku. Ipak, činjenica jeste da će nas razvoj događaja prinuditi na jedinstvo koje Evropa još ne pronalazi iznutra i ne ispoljava ga. Evropa je za vreme hladnog rata bila prisiljena da živi podeljena na Istok i na Zapad, što je trajalo još od II svetskog rata, i da se stavi pod zaštitu jedne od dve svetske sile. Svaka od ovih velikih sila svoju sudbinu je vezala baš za Evropu. Za Sjedinjene Države, Kina bi mogla postati ozbiljna i rastuća opasnost samo u neko daljnje vreme, jer se sad bori za unutrašnju stabilnost, a ne upoređuje se direktno sa Amerikancima, već sa Rusima. Amerikanci su podneli pat poziciju u Koreji i poraz u Vijetnamu, ali u Evropi su igrali odlučujuću utakmicu u kojoj su pobedili zbog pada Sovjetskog Saveza. U samom centru te utakmice koja ih je prerasla, evropske nacije su morale prilagoditi politiku onima sa kojima su se identifikovale i morale su prihvatiti zajedničku odbranu (NATO i Varšavski pakt). Panorama se izmenila posle pada Berlinskog zida, ali se položaj zaoštrio u poslednjih nekoliko godina, verovatno, kad su ograničeni američki interesi po pitanju Balkana postali očigledni. Posle pobede nad protivnicima, Amerikanci su u poslednjih 50 godina otkrili da imaju novog neprijatelja, koji se ne može teritorijalno lako smestiti, ali koji stanuje među muslimanskim svetom Bliskog i Srednjeg istoka, tako da su vojničku moć okrenuli prema tom svetu, od Kabula do Bagdada i možda još dalje. Novi vojnički razlozi prinudili su ih, čak, na izmeštanje vojnih baza, a u svakom slučaju, u NATO više nisu videli pouzdani oslonac (takođe se ispostavilo da evropske zemlje iz istorijskih i geografskih razloga ne žele odustajanje od odnosa sa arapskim svetom, koji nije uvek bio harmoničan sa američkim interesima). U međuvremenu, u izgledu je konfrontacija sa Kinom i novo razmimoilaženje sa Evropom za koje se pripremaju Sjedinjene Američke Države. Ništa nas ne upućuje na shvatanje o oružanoj konfrontaciji, ali je sigurno da će ona biti ekonomska i demografska. Dovoljno je posetiti bilo koji američki univerzitet da bi se videlo u kom su obimu stipendije, istraživačke pozicije i rukovodeća mesta među studentima u rukama azijskog mladog sveta (genetički preduslovi na stranu) – od vršnjaka sa evropskim korenima, azijski studenti su kulturološki mnogo bolje pripremljeni za osamnaestočasovno učenje, iz dana u dan, i za sticanje položaja koji iz toga proizlaze. Naučni napredak Amerike može, pre svega, biti zahvalan fenomenu brain drain i to ne evropskih već azijskih mozgova iz Indije, Kine i Japana. Ovo znači da će se američka pozornost preusmeriti od Atlantika ka Pacifiku, što potvrđuje višegodišnja seoba proizvodnih i istraživačkih centara na kalifornijsku obalu ili, pak, mnoštvo novoosnovanih. Gledano malo dalje unapred, Wujork će postati neka vrsta američke Firence, više centar mode i umetnosti, ali ne i sedište u kome se donose velike odluke. Američko prilagođavanje ulozi pacifičke, umesto, dosadašnje, atlantske zemlje, za Evropu je od odlučujućeg značaja: dok su u dvadesetim godinama WASP- si živeli sa mitom o Londonu i Parizu, novi Amerikanci neće više čitati Nenj York Times. Moći će ga naći, tek sutradan, samo na određenim mestima. Oni će živeti tamo gde sve manji broj Amerikanaca zna nešto o Evropi, a kad o njoj nešto čuju neće razumeti kako funkcioniše taj egzotični kontinent, koji im je dalji i više stran nego Havaji i Japan. Sa Amerikom koja usmerava ukupnu pažnju na Srednji istok i ogroman svet Pacifika, Evropa više neće moći računati. U svakom slučaju, i najstrastveniji američki prijatelj mora priznati da Amerikanci nemaju nikakvog osnova da brinu o kontinentu (iako su mnogima koreni u Evropi, još više ih je koji se zovu Perez ili Čong Li) na kome se ne odigrava nikakva opasnost kao što su nekad bili Hitlerovi tenkovi ili Staljinovi kozaci koji su jedva čekali da napoje svoje konje u krstionicama Sankt Petra. Zbog toga, ostavljena sama, Evropa mora tokom događanja stvari postati ujedinjena ili se raspasti (shodno kvazihegelijanskom dekretu, stvari moraju teći onako kako to uslovljava realitet, koji je, inače, racionalan). Hipoteza o raspadu Evropske unije može izgledati nerealistična, ali isplati se skicirati je: ona se balkanizuje ili postaje kao Južna Amerika. Nove svetske sile (u daljoj budućnosti, Kina bi mogla zauzeti mesto Amerike) koriste male evropske zemlje onako kako im je zgodno: baze u Poljskoj ili na Gibraltaru, možda u Helsinkiju ili Talinu, zbog patroliranja polarnim predelom. I što je više podeljena i što je više izgubila na težini, u okviru svetske pijace, to se manje može prebaciti nekoj velikoj sili koja sledi samo svoje interese. Ali, može i drugačije: Evropa je osnažena i kao treći pol, između SAD i Dalekog istoka, pokazuje svoj značaj (tek ćemo videti ko je glavni na Dalekom istoku, možda Peking, možda Tokio, ali tu je i Singapur). Da bi se dokazala kao treći pol, Evropa ima samo jednu mogućnost. Pošto je ostvareno carinsko i robno jedinstvo, moraju se imati zajednička spoljna politika i odbrana; zajednički odbrambeni sistem ne mora biti naročito veliki, jer razum nalaže da se ne može očekivati da će jednog dana Evropa upasti u Kinu, ili da će se morati boriti protiv Amerikanaca. Međutim, odbrambeni sistem morao bi biti dovoljno snažan da bi se pomoću brzih intervencija obezbedile odbrambena i sigurnosna politika, koju danas NATO nije u stanju da garantuje. Da li će evropske vlade moći da potpišu ovakav sporazum. Habermasov poziv dozvoljava pomisao da bi taj cilj bilo nemoguće postići daljim proširenjem Evrope, koja bi jednog dana obuhvatila Tursku pa čak i Rusiju. Ali takav projekt bi mogao interesovati ono evropsko jezgro iz koga je i nastala Unija. Ako inicijativa krene iz tog jezgra, možda bi joj se postepeno priključile i druge zemlje. Utopija? Da, ali kako nas mudrost uči, to je utopija koje se ne možemo odreći u novom poretku svetske ravnoteže. Ili tako, ili nikako. Da bi preživela. Evropa mora razviti zajedničku spoljnju i sigurnosnu politiku. To je njeno prokletstvo. Inače, bez optuživanja bilo koga, postaće Gvatemala. (Tekst je prvi put objavljen u dnevniku La Repubblica maja 2003. godine)