Humor na tri padeža

Dvojica naizgled bezazlenih televizijskih likova iz vlasotinačkog kraja Tihomir-Tika Špic i Đorđe Stojković Đoša u jednoj su deceniji promenili suštinu srpskog poimanja humora. Danas, više nego ikada, južnjački dijalekti srpskog jezika, zahvaljujući dvojici sporednih junaka “Srećnih ljudi” Siniše Pavića, do te su mere korišćeni u ovdašnjim humorističkim serijama da se humor jedino sveo na naglasak na prvom slogu i frljanje padežima. Osiromašena za ostale narode i narodnosti, dominantna Srbija tako je viceve o glupom Bosancu i lenjom Crnogorcu zamenila ruganjem narečju sopstvenog jezika. Ako su i prve uloge vlasotinačkih glumaca imale umetničko opravdanje da dočaraju kolorit jednog kraja i opišu mentalitet juga Srbije, filmska industrija je registrovala njihove simpatije kod publike i više ne preza da ih iskorišćava do neukusa. Jezik kojim su govorili junaci Borisava Stankovića i Stevana Sremca u današnjim humorističkim serijama se ne koristi čak ni da bi se udovoljilo zahtevima autentičnosti. Leksika u njima nije južnjačka, a često ni mentalitet. Tek greške, ono što odudara od normiranog književnog govora, jedini su adut za smeh. I jedini razlog za upotrebu ovog dijalekta. Nekako, ipak, čak i Vlasotinčani kažu da su na prve epizode Agencije za sve i svašta i na sopstveni govor “umreli od smejanje”. Najpoznatiji gramatički nesrećnik Srećko Šojić (ako ne računamo jednog odbeglog tajkun-političara) reći će: “Ja s padeži stojim vrlo dobro.” Ali u toj rečenici razlog za podsmevanje nije pogrešna konstrukcija, nego njegovo ubeđenje da je znalac za nešto u čemu očigledno greši. Sličnu humorističku matricu imale su serije pre dvadeset i trideset godina u kojima su se slično Nušićevim komedijama ismevale ljudske slabosti, negativne osobine pomodarstva i želja za pretvaranjem u drugog. “Vruć vetar” je dobar primer za tu često ismevanu ljudsku potrebu da sakrije svoje poreklo kao i za dijalekat koji je svrsishodno upotrebljen da bi opisao glavnog junaka i njegov najveći problem - susret sa urbanim svetom. Divna Vuksanović, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, kaže da komedijama sa ovih prostora nije atipično da izražavaju mentalitet kroz dijalekat, ali je pitanje da li se sa upotrebom tog sredstva preteruje i izvrgava ruglu jedna društvena grupa ili humor ostaje u granicama dobrog ukusa. “Moguće je da se kao tip junaka opisuje junak sa juga ili dorćolski junak sa dorćolskim slengom. Čak ni komercijalizacija jednog motiva, kao što je dijalekat, ne mora da ide nauštrb kvaliteta, ali rekla bih da je u novokomponovanim serijama humor iskvareniji. Ranije smo se smejali junacima iz običnog života i njihovim banalnim nevoljama, te su oni kod nas izazivali simpatije. Danas je karikaturalna linija izoštrenija, a simpatije prelaze u podsmeh. ’Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo’ i ’Đekna’ su bile odlične komedije, zasnovane na dijalektu, iza koga je bilo nečeg metafizičkog.” Radnja serije “Agencija za SiS” na Pinku smeštena je u Vlasotince, rodno mesto Bogoljuba Mitića Đoše (čoveka koji se govoreći vlasotinački provlači kao lajtmotiv kroz humorističke programe) i baš svi likovi govore kao Tika Špic i Đoša, ali reditelj Slobodan Šuljagić tvrdi da nije prešao tu granicu ukusa i da u tome nema podsmeha. “Manipulisanje dijalektom je legitiman dramski postupak. Ova serija je satira i za nju nam je bila potrebna stilizacija koja je formulisana kroz taj dijalekat. Tako su ozbiljne stvari dobile šaljivu notu”, kaže Šuljagić. “Izumitelj” dijalektizama u sporednim ulogama Siniša Pavić ne insistira na šaljivim notama nego tvrdi da likove sa različitim dijalektima koristi od “Vrućeg vetra” preko “Boljeg života”, “Porodičnog blaga” i “Srećnih ljudi” do “Bele lađe” isključivo zato što se drugačije ne može dočarati izvesni mentalitet. “Dijalekat nije svrha sam sebi, nego služi za karakterizaciju lika kome je jezik bitno svojstvo. U “Porodičnom blagu”, recimo, južnjačkim dijalektom govorilo je nekoliko likova, jer njihovo ponašanje ne bi bilo dovoljno da opiše sudar sa urbanim svetom. Dominantno je, dakle, poimanje sveta, a ne frljanje padežima. Šojić je najbolje mogao da posluži kao umetnički diskurs, kao priča o prodoru našeg primitivizma koji je neko vreme preživljavao, u društvenoj pometnji zauzeo prostor i nema mu više nikakvih barijera. On izaziva osmeh zbog stvari koje bi bile grozne kada bi ih radio neko drugi. U svakom od nas je mali Šojić i opraštamo mu svoje grehe. Šojić je veliki deo naše populacije i zato je meni potreban – da bi ga publika usvojila kao dete svog podneblja”, objašnjava Pavić. I u pravu je bar kada je reč o delu populacije koja koristi jezik nalik Šojićevom. Leskovačkim, niškim, vranjanskim, pirotski ili, ako hoćete, staroštokavskim dijalektom govori 56 odsto uže Srbije. Ta većina pretrpela je prvu nepravdu standardizacijom novoštokavskog kao književnog jezika. Drugu, kada je njena leksika praktično ignorisana stvaranjem Rečnika srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika (na osnovu koga su se stvorila tri nova jezika – bosanski, hrvatski i uskoro crnogorski. Podsećamo da je u izbor dela za stvaranje Rečnika ušlo 34 romana Miroslava Krleže, a 14 Ive Andriće i 4 Dobrice Ćosića. Sremca i Stankovića da i ne pominjemo. Treća, manje formalna, ali ništa manje uticajna nepravda-podsmeh preti da obezvredi čak i velika dela južnjačke književnosti. Jer, “šaljivu notu” u stanju je da komponuje samo onaj ko se na bilo koji način oseća superiornijim u odnosu na objekat svog smeha. Kada se ona prečesto i preširoko upotrebljava u odnosu na jednu etničku grupu (identične granice imaju novoštokavski govor i centralni tip Jovana Cvijića u njegovoj etnopsihološkoj tipologiji), to neminovno vodi u nepotrebnu kategorizaciju istog naroda. U konkretnom slučaju, stereotip koji se najbolje izražava u izreci “što južnije, to tužnije”, postaje društveno prihvatljiv kriterijum. Takozvane etnošale su verbalni izraz kroz koji se pokazuje potreba za socijalnom diferencijacijom i one nisu tipične samo za Srbiju. Svaki domicilni narod ili svaka dominantna grupa ima neku slabiju žrtvu za ismevanje. I uzroci tog ismevanja, po teoriji, mogu biti razni; od nerazumevanja do odbojnosti, a etnički humor uvek je ventil za neke skrivene konflikte i raznolikosti. Sad, otkud da Beograd sa okolinom ima ulogu u novim vicevima na jugu Srbije, kada mu je po poreklu, istoriji i običajima bliži od severa? Bojan Jovanović, antropolog iz Niša, kaže da su TV serije samo jedna od posledica “dubinskog i dugovečnog procesa marginalizacije jezičke tradicije i kulture koji je počeo još sa Jovanom Skerlićem”. U svojoj “Istoriji nove srpske književnosti” Skerlić, osim svoje osnovne zamerke da “uskovido svet i ljude svodi na jedno jedino osećanje – ljubav”, Borisavu Stankoviću zamera i sledeće: “NJegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak, iscrpan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna... Ali ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament.” Ni nesvesno ni temperament se ne uklapaju u “centralni tip” kome bi Stanković po Cvijiću trebalo da pripada, ali poznatog geografa i Stankovićevog kritičara južnjaci koji se osećaju ugroženo njihovim delima optužuju za isto – da su svoj rad usmeravali tako da opravdaju bratske saveze sa Hrvatima i Slovencima, a nauštrb juga Srbije. Na kraju, prebacuju im i današnji podsmeh. “S takvim stavom prema delima Bore Stankovića odnos prema jugu postaje sve stidljiviji”, kaže Bojan Jovanović. “Standardizacijom novoštokavskog jedna jezička kultura ostala je na marginama bez objektivne mogućnosti da se ikada inkorporira. Mentalitet koji je postao dominantan, na sve drugačije teži da gleda sa nipodaštavanjem. Sada je posebno na udaru jug Srbije. I sve da neadekvatan odnos može da se razume sa stanovišta folklora, on je nerazumljiv sa stanovišta institucija, jer je pod uticajem te dominacije stvoren i ceo obrazovni sistem.” Antropološki posmatrano, “neadekvatan odnos” koji on pominje ima korene još u tipologiji Jovana Cvijića prema kojoj dinarski tip Srbina apsolutno nadilazi sve druge tipove – psihološki, intelektualno, kulturno. Nešto kao srpski zapad s koga se sve što dolazi a priori uzima kao poželjno i pred kim se srami za sve što je drugačije od njegovih standarda. “Zbog takve, silom nametnute vrednosne hijerarhije, i odnos prema Crnogorcima je počeo kao isticanje srpske posebnosti. Crna Gora kao srpska Sparta i sama se smatrala posebnom. Stvoren je ekskluzivitet koji je nama imanentan i koji je doveo do toga da Crnogorci nisu Srbi. A to je samo patološki izraz srbocentričnosti”, objašnjava Jovanović. Nije nemoguće da baš kao i Šojić i drugi televizijski likovi koji ne znaju za više od tri padeža osvoje publiku, ali je izvesno da zbog ta tri padeža gledalac neće doživeti sav kolorit kraja. Već samo ono, društveno neprihvatljivo, što je iz njega istrgnuto. Ako se čak i Bori Stankoviću pripisivalo da “nedovoljno vlada jezikom” i da je nepismen, jer je pisao kako Niš govori, koja je verovatnoća da će oskrnavljen južni duh sa malih ekrana naići na razumevanje za umetničku vrednosti i poštovanje publike, a ne ruganje? Zoran Ćirić, afirmisani pisac iz Niša, koji se u svojim delima ne služi niškim dijalektom, pretpostavlja da je, ipak, moguće da se uz pomoć TV serija novoštokavska grupa upozna sa govorom juga. “Ali to je moguće samo ako postoji dublja namera koju nisam primetio. Ovde je, pre svega, reč o populističkom podilaženju što širim slojevima publike. Serije ’LJubav na seoski način’ i ’Muzikanti’ sentimentalnije su izražavale svu bol i radost juga, a humor je bio autentičniji. Danas gledamo filovanje humora, sprdnju i komercijalni lažnjak”, kaže Ćirić. I kada se dvadesetih godina vodila duga rasprava o opravdanosti upotrebe dijalekta u umetničke svrhe, mnogi su je videli kao “rasipanje snage, ali niko nije dovodio u pitanje snažnu ekspresivnost reči koje nisu normirane u književnom govoru. Nagrizajući standarde, lokalno obojene reči unose živost kakvu knjiški jezik nema. Kako je u stanju da smesti junaka u lokalni kolorit, tako može otežati čitanje ako se preterano koriste frazeologizmi i nepoznata leksika. Zato ih, slažu se filolozi, treba uzeti sa ograničenjima. Možda zbog sudbine južnjačkih pisaca, možda i zato što je literatura uopšte krenula putevima globalizacije, tek retki književnici se danas usude na takav rizik. Ali to nije slučaj i sa scenaristima. Sve se manje piše, a sve više glumi na staroštokavskom. Ponekad sa opravdanjem smeštanja radnje u istorijski trenutak kada je staroštokavski i zvanično bio dominatan (“Crni Gruja”), ponekad zbog mentaliteta junaka, a najčešće bez razloga. Ili samo sa jednim – da bi se uz pomoć junaka južnjaka prikazalo ono što iz nas ne može da pobegne, ma koliko mi bežali od sebe. Priprosto, ruralno, zaostalo. Jer, smejući se na tri padeža, zapravo se smejemo sebi.