Veljko, Franjo i Pentagon

Veljko Kadijević uopšte ne voli da daje intervjue. Znam to dobro, jer poznajem čoveka. Jedini intervju koji je ikada dao nekom novinaru, dao je meni uoči početka raspada Jugoslavije. Zato mi je i sumnjiv taj navodni intervju sa generalom armije u penziji i nekadašnjim saveznim sekretarom za narodnu odbranu SFRJ za hrvatski portal Biznis hr. Ili je to prilično loš rad hrvatskih tajnih službi, možda i u predizbornom kontekstu današnje Hrvatske, ili naprosto želja redakcije hrvatskog portala da se malo poigra i podvali svojim konzumentima. Jer taj „intervju” prepun je nebuloza koje izazivaju veliku sumnju u njegovu autentičnost. Veljko Kadijević navodno hvali Tuđmana, a napada Stipu Mesića. Kao da je Stipe Mesić dok je bio u Beogradu na funkciji predsednika SFRJ o bilo čemu i odlučivao. Zašto je onda Zagrebu trebalo punih 16 godina da bi generala Veljka Kadijevića stavio na poternicu Interpola? I zašto je Hrvatska to učinila baš sada, pred početak suđenja Anti Gotovini u Hagu, gužve oko Branimira Glavaša, posle neuspeha BiH u tužbi za genocid protiv Srbije, i, po opštim ocenama, slabih šansi Hrvatske u sličnoj tužbi protiv Srbije? Vremenski kontekst stavljanja generala Kadijevića na poternicu Interpola nije, dakle, slučajan. No, gde su sve „rupe” u sumnjivom intervjuu? Pre svega, način komuniciranja generala Kadijevića sa novinarima preko nekakvih posrednika, pa još i razgovor telefonom. Ko može uopšte da autentično potvrdi da je to bio generalov glas? Današnja moderna tehnologija može da sintetizira i glas francuskog imperatora Napoleona, a nekmoli Kadijevića čiji su tonski nastupi pohranjeni u mnogim službama i službicama širom Balkana, a i šire. Tvrdnja da je general angažovan za vojnog savetnika Amerike još u „Pustinjskoj oluji” 1991. godine, van je svake pameti. Naime, Kadijević je dao ostavku na mesto saveznog sekretara za narodnu odbranu 6. januara 1992. godine, odmah posle obaranja helikoptera evropskih posmatrača kod Varaždina. Ostavku je obrazložio bolešću i potom se povukao u kuću na Dedinju iz koje se nije udaljavao nekoliko godina. „Pustinjska oluja”, odnosno rat SAD i saveznika protiv Iraka počeo je u zoru 17. marta 1991. godine. Kako je onda Kadijević mogao da bude savetnik Pentagona u ratu protiv Iraka? Iz kućice na Dedinju putem telefona? Pa, posle ostavke praktično nije smeo da mrdne ni do pijace, a ne da ode do Floride. Ili mu je možda Državna bezbednost Srbije sa preporukom Slobodana Miloševića kupila kartu do NJujorka? Intervju ima i drugih „bisera” poput navodne Kadijevićeve tvrdnje „da smo Iraku samo 1989. godine izvezli oružja i vojne tehnologije u vrednosti od dve milijarde i 400 miliona dolara, te da posle okupacije Iraka na iračkoj strani nije bilo spremnosti da se otkriju tajna skladišta i bunkeri, pa su Amerikanci za taj posao odabrali, eto, Veljka Kadijevića”. Taj koji je koncipirao ovakve odgovore očito je posvađan i sa datumima i sa logikom. Jugoslavija nikada nije u jednoj godini izvezla oružja i vojne opreme Iraku u vrednosti od 2,4 milijarde dolara. Pred raspad SFRJ ukupan izvoz naoružanja, vojne tehnologije i vojnih usluga bio je oko dve milijarde dolara, ali ne jednoj zemlji već raznim kupcima širom sveta. Kao drugo, Irak nije bio okupiran posle rata „Pustinjska oluja” 1991. godine, već su njegove trupe bile samo izbačene iz Kuvajta. Amerika i saveznici tada, 1991, još nisu i vojno zauzeli Irak. Istina, tada u predvečerje raspada SFRJ neka su preduzeća iz BiH dala Amerikancima planove onoga šta su ona radila u Iraku, ali to nije mogao da učini i general Kadijević. Jer, on nije ni imao takvu dokumentaciju kod sebe, i uopšte on i nije bio stručnjak za građevinsku operativu. General Kadijević je tokom karijere najviše bio politički oficir, odnosno komesar i u bunkere se razumeo kao i svaki desetar. Uostalom, šta bi on to mogao da savetuje američke generale u Iraku? Taktiku uličnih borbi, C na treću, ili C na četvrtu? Smejurija! Uostalom, američki ambasador u Hrvatskoj Robert Bratke demantovao je ovih dana da je Kadijević bilo kada bio američki savetnik za Irak i da on ima bilo kakvu zaštitu Vašingtona. Hrvatska štampa još je pre dve godine objavila, a sada su to ponovili i neki beogradski listovi, kako je „general Kadijević, nekadašnji kadet čuvene američke vojne akademije Vest Point koju je završio 1963. godine, angažovan kao ad hok savetnik vojne koalicije u Iraku za zaradu od 1,5 miliona evra i da je on pomogao Amerikancima da pronađu tajne vojne bunkere Sadama Huseina u pripremi prodora u Irak”. Dakle, otkuda to učestalo povezivanje generala Kadijevića sa Amerikancima i Sadamovim bunkerima? Istine radi, general Kadijević nikada nije bio kadet američke vojne akademije Vest Point, pa logično nije mogao ni da je završi. Vojnu akademiju Vest Point nije pohađao nijedan oficir iz nekadašnje JNA, kao i nijedan oficir iz Srbije, barem do danas. Kadijević je završio generalštabni koledž armije SAD u Fort Levenvortu, Kanzas, u trajanju od godinu dana. Nekadašnja Jugoslavija slala je svoje oficire na razna usavršavanja u SAD, ali to su bili kursevi, ili škole i koledži u trajanju od nekoliko meseci do godinu dana. Ne i vojna akademija Vest Point gde školovanje traje četiri godine. Poslednji oficir iz bivše Jugoslavije koji je završio Fort Levenvort bio je pukovnik Zoran Bošković, donedavni vojni ataše naše zemlje u Zagrebu. Što se tiče akademije Vest Point, tamo se danas školuju i oficiri iz Hrvatske i Slovenije, ali još uvek ne i iz Srbije. Kada je reč o bunkerima Sadama Huseina, treba se setiti vremena pre početka američko-britanske invazije na Irak u martu 2003. godine. Vašington je tada optužio Beograd, ali i Srbe u BiH da su vojno pomagali Irak u vreme sankcija i embarga na isporuke vojnog materijala Sadamu Huseinu. Izbila je velika afera „Orao” nazvana po remontnom zavodu i fabrici avionskih motora „Orao” u Bijeljini. U optužbe protiv „Orla” iz Republike Srpske i službenog Beograda uključila se i Međunarodna krizna grupa preko svojih predstavnika u Beogradu sa tvrdnjama „da smo Sadamu Huseinu prodali elemente za proizvodnju krstarećih i balističkih raketa, precizne žiroskope za krstareće projektile, sofisticirane letelice sa daljinskim upravljanjem, RPV tehnologiju radi pretvaranja iračkih aviona MIG-21 u bespilotne krstareće rakete, radare za samonavođenje...” Taj vrlo ambiciozan izveštaj imao je deset poglavlja sa zaključnim preporukama vlastima u Beogradu, ali i međunarodnoj zajednici, „kako primeniti dosledan i stalan pritisak na Beograd da se preduzmu potrebne reforme, koristeći i uslovljavanje kao pozitivno sredstvo da bi se ušlo u evroatlantske integracije”. U Republici Srpskoj, ali i u Beogradu, podigla se „velika gužva”, neki kadrovi su smenjeni, a u fabrici „Orao” smenjeni su svi direktori. Ključni „dokaz” krivice direktora „Orla” bio je engleski prevod jednog dokumenta na arapskom jeziku, koji inače niko nije mogao da u originalu vidi. Zatim su Amerikanci napali Irak, precizno bombardovali sve iračke podzemne objekte i komandne centre i svet je bio zadivljen novom tehnologijom preciznosti. Posle nekog vremena afera „Orao” se stišala, svi direktori fabrike u Bijeljini vraćeni su na svoja mesta i danas uspešno rade. U Iraku niko nije pronašao nijedno od oružja za koje je optužena fabrika „Orao” i službeni Beograd. Zašto su nas onda, uoči invazije na Irak u martu 2003. godine, tako žestoko pribili na stub srama? Zato da bi se Beograd prisilio da preda Amerikancima sve planove i tehničku dokumentaciju svih podzemnih objekata koje je u Iraku svojevremeno izgradila nekadašnja velika Jugoslavija. I tadašnja srpska vlada, vlada DOS-a početkom 2003. godine to je i učinila. Dali smo Amerikancima sve što su tražili i zato su i mogli tako precizno da gađaju podzemne instalacije i objekte u Iraku. Srbija je diskretno vojno pomogla Americi u Iraku 2003. godine više od bilo kojeg američkog saveznika. Doprineli smo tako da je u Iraku za vreme bombardovanja bilo mnogo manje civilnih žrtava kao kolateralne štete, ali je naša kolateralna šteta to što više niko u svetu neće uzeti srpske firme da mu izvode radove na vojnim objektima. No, vratimo se na početak priče i, po svemu sudeći, izmišljeni intervju sa generalom Veljkom Kadijevićem. Ima u tom intervjuu i neke istine, a to je da su se Kadijević i Tuđman dogovarali, često čuli telefonom i ponekad i diskretno sretali. Kao na zadarskom aerodromu u hangaru, u avgustu 1991. godine, sami Kadijević i Tuđman. Napolju su stražu čuvali Veselin Šljivančanin sa strane JNA i Mate Laušić sa hrvatske strane. Niko i nikada neće saznati šta su se njih dvojica tada dogovorili. U septembru 1991, počela je blokada kasarne 12. inženjerijskog bataljona JNA u Vukovaru. Inženjerci-pontonirci, kojima je komandovao major Štampar, inače Hrvat, bili su 20 dana pod vatrom, bez struje, vode, hrane i telefona. Kadijević je pozvao Tuđmana i zatražio da se blokada kasarne JNA u Vukovaru odmah obustavi. U tom trenutku u kasarni je već bilo više poginulih i ranjenih oficira i vojnika JNA, među kojima i kapetan Ćuslović. Tuđman je obećao Kadijeviću prestanak blokade kasarne. Da li to nije hteo da naredi, ili Tuđman u Vukovaru i nije imao punu kontrolu svojih snaga, tek napadi na kasarnu su nastavljeni. I onda je Kadijević u deblokadu kasarne i na Vukovar poslao gardijsku brigadu JNA čiji su pripadnici nekoliko dana ranije hteli da izvedu vojni udar u Beogradu i da ga smene. I posle se sve to pretvorilo u nepotrebno rušenje grada i zločin na farmi Ovčara. No, Kadijevića Hag nikada nije optužio za ratovanje u Vukovaru, pa ni za eventualnu komandnu odgovornost za zločin na farmi Ovčara. Za zločin na farmi odgovaraju u Hagu trojica bivših oficira JNA i u Beogradu teritorijalci iz Vukovara. Dakle, oni koji su sada izmislili intervju sa generalom Kadijevićem napravili su previše očitih grešaka. Prošlo je 16 godina i mogla je da se složi mnogo suptilnija priča. Što se tiče hrvatske javnosti, začudo niko u ovih 16 godina nije postavio pitanje: kako to da se Vukovar nije dogodio u Istri, ili na ostrvima na Jadranu? A u Istri i na ostrvima bilo je nekoliko većih garnizona JNA, od Pule do Visa, Lastova i Lošinja... Zašto nije bilo pucnjave i rata na Rijeci? Kada se i ako to jednog dana iskreno i istinito objasni, mnoge stvari izgledaće drugačije. Bariton iz carskog parka Zvanični Zagreb nije oduševljen što u predizbornoj godini u rukama drži „vrući krompir” ratnih zločina izvršenih u početku osamostaljenja Hrvatske od Jugoslavije Bivši savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ Veljko Kadijević iza sedamnaest godina ponovo uznemirava Hrvatsku. Ovoga puta iz „jednog europskog parka u kojemu se rado odmarao Franjo Josip”. Kadijević i je dovoljno drsko poručio da je „imun na tjeralice, sve da ih je i trideset i tri, a ne tri koje su protiv njega podignute u Hrvatskoj.” Pohvalio je Tuđmana, ocrnio Mesića i Antu Markovića, izbegao da govori o Miloševiću. Ponovio je da je devedesetih samo ispunjavao svoju ustavnu obavezu nastojeći da spasi državu koju su svi želeli da sruše. Razgovor s Veljkom Kadijevićem osvanuo je na jednom Internet portalu u Hrvatskoj, a novinarka je sigurna da je prepoznala njegov „promukli bariton”. Iza toga stižu i goleme količine stenograma razgovora vođenih u državnom i vojnom vrhu bivše SFRJ. Odakle se javio osamdeset dvogodišnji general bivše JNA za kojim je raspisana Interpolova poternica i dalje je nejasno. Američki State Department je demantovao da se Kadijevićevo ime nalazi na popisu ljudi koji su ušli u Sjedinjene Države. Teorija po kojoj se „čovjek hladnih plavih očiju” odmara na Floridi i uživa u „plodovina ratnih zločina u Hrvatskoj” time je privremeno stavljena ad acta. Pogotovo kad se iz Beograda javio bivši savetnik Veljka Kadijevića Dragan Vukšić i ispričao da general nije u Majamiju nego u Moskvi gde je dospeo uz pomoć bivšeg ruskog ministra odbrane Dimitrija Jazova. NJega je, priča se, upoznao kad je 1991. godine tražio rusku pomoć za vojni puč u SFRJ. U kontekstu ove priče poriče se da je Veljko Kadijević ikad završio „NJest Point”. Šezdesetih godina je navodno bio samo na kratkom vojnom usavršavanju na američkoj akademiji „Fort Leavennjorth”. Prvu optužnicu protiv Kadijevića podiglo je tužilaštvo suda u Bjelovaru 1992. godine i to zbog nepotrebnog granatiranja civilnih objekata u gradu čije su kasarne bile pod opsadom tadašnjeg hrvatskog „Zbora narodne garde”. Drugu optužnicu je podigao vukovarski županijski sud i kratko ju opisao kao ratni zločin nad civilnim stanovništvom. Treća optužnica osvanula je u maju prošle godine u kancelariji osječkog državnog tužilaštva. Iza fantomskog baritona Veljka Kadijevića koji je rekao da je sa Tuđmanom uvek mogao da postigne razuman dogovor, očekivano je reagovao aktuelni predsednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić. On tvrdi da je JNA već bila u ratu sa Hrvatskom, dok je pokojni „otac nacije” ponavljao da ima „zadanu riječ generala Veljka Kadijevića da neće biti napada”. Iza sedamnaest godina prvi čovek Hrvatske u prvi plan ističe ono što se početkom opsade kasarni JNA ovde kolektivno ignorisalo – „bili smo u pravu što smo tada napadali vojarne jugoslavenske armije i otimali oružje”. I pored senzacionalnih vesti o međunarodnoj poternici protiv Veljka Kadijevića i medijskog spektakla izazvanog njegovim „tajnim boravištem”, javnosti je odmah sugerisano da od toga ne očekuje previše. Za utehu će Ministarstvo pravde u Zagrebu tražiti da se međunarodna poternica raspiše i za generalom Blagojem Adžićem za koga se zna da boravi u Srbiji, a takođe je prvi u lancu komandne odgovornosti za sukobe i razaranja u bivšoj SFRJ u koje se uključila i bivša JNA. Obojica su, tvrde moderatori raspoloženja šire javnosti u Hrvatskoj, izbegli odgovornost „čudesnim spletom okolnosti”. Haški sud takođe je odustao od optužnice protiv generala bivše JNA. Najpre je trebao da bude optužen za „zločinački pothvat protiv Republike Hrvatske”, ali je procenjeno da će to odužiti proces Slobodanu Miloševiću. Nije bilo vremena ni za odvojeno suđenje, jer se sud bavio Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. To je isključivi razlog što je tribunal za ratne zločine u Hagu isporučio Zagrebu prikupljenu dokumentaciju o Veljku Kadijeviću i Blagoju Adžiću. Teško se može reći da su aktuelna politika i aktuelno pravo u Hrvatskoj time zadovoljni. Tim pre što se zemljom širi nezadovoljstvo zbog „brzopletog izručivanja” generala Hrvatske vojske Ante Gotovine međunarodnom sudu za ratne zločine u trampi oko ulaska u Evropsku uniju. U predizbornoj godini krajnje je nezahvalno držati u rukama „vrući krompir” ratnih zločina, prepirati se s Haškim tribunalom, Evropskom unijom, susednim državama, sopstvenom opozicijom. Jedina satisfakcija koju Zagreb u takvoj situaciji može da izvuče iz „slučaja Kadijević” je javna po(r)uka da život nije uvek prijatan, pravo pravedno, a politika moralna. ZORICA STANIVUKOVIĆ