Dijaspora je sitan kusur

Mi smo od zemlje, koja je u Miloševićevo vreme vodila agresivnu politiku zainteresovanosti i konkretne pomoći, prešli u drugi ekstrem, a to je gotovo odbijanje da se o problemima Srba van teritorije Srbije uopšte razgovara. S jedne strane to je razumljivo, jer je Srbija stekla imidž u međunarodnoj zajednici kao neko ko se stalno meša i gde treba i gde ne treba, izazivajući pri tom i ratne sukobe. To, međutim, ne opravdava eksplicitno odbijanje da se koriste mehanizmi koje primenjuju ozbiljne države za zaštitu svojih stanovnika u okruženju”, smatra Miša Đurković, naučni saradnik Instituta za evropske studije i politički savetnik Andrije Mandića, lidera Srpske narodne stranke u Crnoj Gori. Zbog čega kao da još nismo shvatili da evropske i regionalne integracije za nas znače ozbiljnu šansu? - Mi prosto imamo to glavno mesto na Balkanu – držimo centralne krajeve i nama kao narodu jeste najviše u interesu potpisivanje ugovora kao što je Cefta i svih drugih koji jačaju integraciju. EU je jedini prostor u kojem svi Srbi ponovo mogu da žive zajedno i to je valjda jedino mesto gde će se složiti srpski globalisti i nacionalisti. Ipak, kada je regionalna saradnja u pitanju, očigledan je pokušaj blokiranja Srbije. Za sada nijedna firma ne može da uloži u Hrvatsku, a isto je i sa Slovenijom. - Zbog toga mora da se traži reciprocitet. Država mora proaktivno da deluje i da koristi sve mehanizme – da stvori konsenzus oko osnovnih nacionalnih pitanja i da se krene u neku vrstu ekspanzije zasnovane na racionalnim motivima, na geostrateškim interesima, na profitu, na podsticanju i otvaranju prostora za naše firme kao što rade Amerika, Kina, kao i manje države iz našeg okruženja. Postoje li primeri iz okruženja na koje bismo mogli da se ugledamo? - Mađarska je posle Prvog svetskog rata završila sa skoro trećinom stanovništva u okolnim zemljama – Jugoslaviji, Rumuniji, Slovačkoj... Posle '90. godine, kada je mađarska nacija ponovo dobila na upravljanje svoju državu, a koja je postala demokratska, preuzela je čitav niz ozbiljnih koraka koji su išli u pravcu regulisanja položaja njenih pripadnika. Mađarska je donela odličan i precizan zakon koji se odnosi na pitanje pomoći (materijalne, kulturne, stručne...) pripadnicima mađarskog naroda u okruženju. Taj zakon otvorio je čitav niz tokova i fondova koji pripadnici mađarskog naroda van Mađarske mogu da koriste (kao što su nagrade za naučno i kulturno stvaralaštvo...). Dakle, ni u jednom trenutku Mađarska nije bila agresivna ni pretila silom, već je koristila mehanizme koje propisuje EU. Predsednik i premijer Mađarske nikada nisu posetili Beograd, a da ne obiđu i Suboticu koja je centralno mesto po brojnosti pripadnika mađarskog naroda. Hrvatska možda ima još razvijeniju politiku zaštite Hrvata u okruženju, kao i u čitavom svetu. NJihov Zakon o državljanstvu sličan je zakonima u SAD i Nemačkoj – svaki pripadnik hrvatskog naroda, gde god živeo, ima skoro istovetna prava kao i hrvatski građanin u Hrvatskoj. Ako ste mala zemlja, to je racionalni princip, jer imate potrebu da svakog svog čoveka gde god da se nalazi na neki način sačuvate kao kulturni, diplomatski, ekonomski itd. resurs. Šta konkretno možemo da naučimo od Hrvata? - U poslednjih pet meseci, posle izbora Crnu Goru su posetila trojica najznačajnijih političara Hrvatske – predsednik, premijer i predsednik Sabora, iako popisi pokazuju da u Crnoj Gori živi jedan odsto Hrvata. Kad hrvatski zvaničnici dođu u Crnu Goru, obavezno se susretnu sa liderima hrvatske zajednice u toj zemlji. Predsednica Hrvatske građanske inicijative nedavno je odlikovana, čime se pokazalo da hrvatska država stoji iza pripadnika hrvatskog naroda u Crnoj Gori. Od proglašenja samostalnosti Crne Gore, iz Srbije jedino ju je posetio predsednik Tadić, ali se susreo samo sa domaćinima, kolegama iz vlasti. S druge strane, kad god Mesić ili Sanader dođu u Srbiju, oni se sretnu sa predstavnicima hrvatskog naroda. Najmanje što bi Srbija mogla, jeste da posle dužeg vremena primi predstavnike Srba iz Crne Gore i pruži im odgovarajuću podršku. Hrvatske firme uveliko kupuju akcije Luke Bar i Brodogradilišta u Bijeloj. Nema opravdanja što skoro godinu dana od samostalnosti Crne Gore Srbija još nije otvorila ambasadu, a bilo bi idealno otvoriti i jak kulturni centar. Ali nije zanemarljiv ni prvi korak, koji je Telekom načinio kupovinom treće licence mobilne telefonije. U međuvremenu oko 80.000 Srba iz Crne Gore potpisalo je peticiju kojom traže rešavanje njihovog statusa, odnosno dobijanje dvojnog državljanstva. To bi bio način da ostanu u Crnoj Gori a da uživaju prava koja imaju i građani Srbije. - Lično se zalažem da donesemo sličan model zakona kao i Hrvatska i uvedemo princip dvojnog državljanstva za sve pripadnike srpskog naroda koji žive u okolini, a pre svega u Crnoj Gori. Model dvojnog državljanstva je najbolji model da omogućite pripadnicima jednog naroda da ostanu da žive tamo gde su živeli, a da koriste privilegije i mogućnosti direktnih kontakata sa svojom matičnom zemljom. Mi tretiramo naše Ministarstvo za dijasporu kao instituciju od marginalnog značaja za zemlju. - Ovo ministarstvo kao i Ministarstvo vera nekakav je sitni kusur u trgovini među strankama. A svaka ozbiljna država morala bi da zna ko su ljudi na koje računa, dok mi našu dijasporu nismo još ni pobrojali. Kada su naši sunarodnici u okruženju u pitanju, neophodno je da napravimo mapu i da vidimo gde, ko i kako živi. Naša država, recimo, nema jasne podatke o tome šta se tačno u Hrvatskoj dešava, a morala bi da ih ima – jasnu sliku o svakom stanu na koji Srbi pretenduju, svakoj kući, svakoj njivi. Može li se zaključiti da je RS jedini uspeh? - Uspeli smo da omogućimo da srpski narod ostane da živi u BiH i dobije veoma visok nivo državne autonomije. Od kako je 2001. godine potpisan prvi sporazum o specijalnim odnosima između SRJ i RS, nikada se nije sastao Stalni savet koji je to trebalo da čini na svaka tri meseca. Zbog toga taj prvi sporazum nikada nije zaživeo. Poslednje potpisivanje, prošle jeseni, zapravo je potpisivanje istog dokumenta. RS je opstajala svih ovih godina pre svega zahvaljujući vlastitim sposobnostima da se organizuje i da očuva ono što je do sad imala – da nađe kompromis između stalnih pritisaka međunarodne zajednice ka većoj unifikaciji i potrebe da sačuva ono što je izborila. Čitao sam poslednje istraživanje o raspoloženju građana u BiH i ono je mnogo optimističnije kod građana RS nego u ostatku Federacije. Smatraju da se situacija popravlja, vide ekonomsku perspektivu i imaju ozbiljno rukovodstvo koje uživa visok nivo poverenja. Federaciji se smanjuju donacije i počinje ekonomski da zaostaje. Iako je zabranjen svaki oblik političkog jedinstva, postoje široke mogućnosti koje su nam na raspolaganju – pojačavanje kulturne razmene, ekonomske, sportske, zajedničko ulaganje u infrastrukturu, zajedničko ulaganje firmi... Nepregledan je prostor za zajedničku saradnju koji još nije otvoren na pravi način. To će biti moguće kad Srbija bude rešila svoje statusne probleme. Srbija treba da pronađe model kako da ekonomski pomogne srpsku zajednicu – ne da deli novac, nego da ulaže u sredine u kojima živi. Između Roma i homoseksualaca Položaj Srba u nekim zemljama u okruženju je takav da to postaje predmet interesovanja i međunarodnih institucija Šezdesetogodišnji Stevan Graovac već tri godine stanuje u krošnji trešnje usred vinograda. Iz Hrvatske je izbegao u vreme “Oluje”, a u svoje selo Smilčić, u zadarskom zaleđu, vratio se u junu 2004. godine. U svoju kuću ne može jer se tu kao kod svoje kuće oseća Borislav Blažević, Hrvat iz Bosne. U toku je sudski postupak koji je Graovac poveo protiv nezvanog gosta, koji se odomaćio i nikako ne želi da se iseli. U znak protesta ovaj prognanik spava na dušeku od trske koji se nalazi na drvetu u improvizovanoj kolibi. “Dnevnu sobu” smestio je u podnožje drveta – opremljena je starim automobilskim sedištem, stolom i ogledalom. Nadajmo se da neće završiti poput svog sapatnika, Srbina koji je prošle godine umro u straćari sklepanoj s druge strane magistrale, s pogledom na svoju kuću u koju ga nije puštao takođe doseljeni Hrvat iz Bosne. Dobra vest je da su za razliku od tragičnog prethodnika Graovčevu sudbinu zabeležili vodeći svetski mediji. U malo udaljenijem komšiluku, u Sloveniji, uglednoj članici EU, neki “izbrisani” ljudi obeležavaju petnaestogodišnjicu “građanske smrti” – reč je o 18.305 ljudi (od kojih je 80 odsto Srba, ili njih 10.000) koji su ostali bez ikakvih prava, jer su 26. februara 1992. godine izbrisani iz registra osoba sa stalnim prebivalištem. Od tada rade najteže poslove “na crno”, jer nemaju pravo na boravak, na rad, na stan, na penziju, na socijalno osiguranje... Rizikuju da prilikom svakog legitimisanja budu uhapšeni i deportovani iz Slovenije, izbačeni iz stanova... Iako im je Ustavni sud već dva puta dao za pravo da mogu da dobiju slovenačko državljanstvo... Za pravo im je dao i Evropski sud za ljudska prava, ali je država Slovenija uložila žalbu. Ona se, naravno, plaši da će morati da plati ogromnu odštetu tim ljudima koja bi po nekim procenama za ovih 15 godina mogla da iznosi nekoliko stotina miliona evra, što bi moralo da se izmiri iz budžeta. Nadu da možda ipak nije sve izgubljeno budi najnoviji izveštaj Stejt departmenta o ljudskim pravima koji osuđuje Sloveniju zbog diskriminacije i nasilja nad Romima, homoseksualcima i “izbrisanima”. Poslednje istraživanje međunarodne organizacije Amnesti internešnel objavljeno je početkom marta ove godine. Rukovodilac Balkanskog tima Al Fišer rekao je da nekažnjavanje ratnih zločina zastrašuje i odvraća srpske izbeglice koje bi želele da se vrate u Hrvatsku, ukazavši na niz nerasvetljenih slučajeva ubistava Srba povratnika i podmetanja eksploziva u njihove kuće. Kad se tome pridodaju ostali problemi oko povratka, uključujući sporno čitanje njihovih stanarskih prava i vraćanja imovine, jasno je da je reč o uskraćivanju temeljnih ljudskih prava, konstatuje Al Fišer. Predsednik Saveza izbegličkih udruženja Srba iz Hrvatske Milojko Budimir podsetio je ovih dana da je samo iz gradova u kojima nije bilo rata oterano više od 124.000 Srba i oteto 25.000 stanova. U gradovima je minirano oko 10.000 srpskih radnji i lokala. U selima je uništeno više od 13.000 privrednih objekata i sve ono što ih je pratilo, tako da nemaju gde da se vrate. Od 1.107 naselja u kojima su Srbi bili većina, jedna su nestala, a u drugima su bolje objekte zaposeli Hrvati. Danas hrvatske vlasti povratnicima velikodušno nude vremenski ograničeno stambeno zbrinjavanje, bez prava na nasleđivanje, a kao zamenu za stanarsko pravo. U Sloveniji Srbi nemaju status nacionalne manjine, kao što ga nemaju ni Hrvati ni Bošnjaci. Pomoćnik ministra za dijasporu Miodrag Jakšić kaže da se ministarstvo aktivno uključilo u borbu za prava “izbrisanih”. Pisali su sudu u Strazburu, Parlamentarnoj skupštini Evrope, Skupštini Slovenije... Procedura je još u toku. Srbi imaju status konstitutivnog naroda na čitavoj teritoriji BiH. Zakoni nastoje da obezbede nacionalnu ravnopravnost u Federaciji, ali su u praksi veliki problemi. S obzirom na to da u BiH još nije sproveden popis stanovništva, računaju se rezultati predratnog popisa iz 1991. godine. Po tom osnovu Srbi u Federaciji imaju pravo na srazmernu zastupljenost na svim nivoima vlasti, ali nemaju dovoljno kandidata za odbornike, poslanike i predstavnike u izvršnim organima vlasti, zato što su morali da se isele i da se više ne vrate. Premijer RS Milorad Dodik ovih dana je podsetio da je pre rata u Sarajevu živelo oko 200.000 Srba, a da ih sada ima jedva 10.000. Osim periodičnih publikacija u malom tiražu, nema drugih medija na srpskom jeziku. Od udruženja tu su – Srpsko građansko vijeće, Demokratska inicijativa sarajevskih Srba, SKD “Prosvjeta”. Kao najveći problemi percipirani su pritisci na Srbe povratnike, nemogućnost tzv. održivog povratka zbog teškog ekonomskog položaja i diskriminacija pred organima vlasti. Dodik kaže da je presuda Međunarodnog suda u Hagu uticala “na bitno pogoršanje odnosa među entitetima u BiH”. U Makedoniji su Srbi tek pre tri godine dobili status nacionalne manjine i od tada je njihov položaj bolji. Poslanik u Sobranju Makedonije je Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba. Članovi DPS-a su i zamenik ministra za saobraćaj i veze i direktor Odeljenja za obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina u okviru Ministarstva prosvete. Gradonačelnik opštine Staro Nagoričane kod Kumanova je Srbin Vlasta Dinković. U okolini Kumanova postoji nekoliko škola na srpskom jeziku, kao i u Skopskoj Crnoj Gori. Naredne godine u Skoplju se očekuje otvaranje gimnazije na srpskom jeziku. Bugarska je priča za sebe. Odbija mogućnost da među njima žive i Srbi. Ako je za utehu, jednako su nepopustljivi i prema svim ostalim manjinskim narodima. Početkom marta ove godine hiljade ultranacionalista demonstriralo je Sofijom protestujući protiv učešća pripadnika turske manjine u vladi. Miodrag Jakšić kaže da je ministarstvo uspostavilo kontakt sa Državnom agencijom Bugarske za saradnju sa Bugarima u inostranstvu. Od njih očekuju pomoć pri budućem popisu pripadnika srpske zajednice i uspostavljanje kontakata. Naš sagovornik kaže da im se nijedno udruženje Srba nije javilo od osnivanja ministarstva u martu 2004. godine. Znaju jedino za pojedinačne slučajeve koji su im se javljali zbog konzularnih problema. “Pokušavamo da sve te ljude prihvatimo kao sastavni deo srpskog korpusa i da ne pravimo baš nikakvu podelu između našeg naroda van granica Srbije i naših građana u Srbiji”, ističe Miodrag Jakšić. Kaže da se zaposleni u Ministarstvu za dijasporu trude da se ono pretvori u servis svih naših sunarodnika. Važno je i što Ministarstvo kulture na godišnjem nivou redovno pomaže izlaženje štampanih izdanja na srpskom jeziku i kulturne manifestacije. Nedavno je formirana državna komisija za školstvo u dijaspori. Radiće se po jedinstvenom programu u svim školama, a pripremljeni su i novi udžbenici isključivo za dijasporu. Naš sagovornik ističe da je značaj Ministarstva za dijasporu uvažen na najvišem nivou. Pri kabinetu premijera formirana je Komisija za saradnju sa dijasporom koju čini nekoliko ključnih ministara – kulture, prosvete, policije i dijaspore, a koje sve zajedno predvodi premijer. Inače, nagađa se da pripadnika srpskog naroda u inostranstvu ima između dva i četiri miliona.