Bečka škola za dženet

Prošao je još jedan “istorijski dan” u Novom Pazaru. Utorak 27. mart, bio je istorijski, prema rečima poglavara Islamske zajednice BiH reis ul uleme Mustafe Cerića “jer je postavljen kamen temeljac za očuvanje islama na Balkanu i Evropi”. Sve to zbog objedinjavanja Islamske zajednice Srbije – čije je sedište od sada u Novom Pazaru a čiji je glavni muftija Muamer Zukorlić. Objediniteljski sabor je protekao mirno. To je vest u situaciji kada je još uvek glavna tema, ne samo u Sandžaku hapšenje grupe vehabija koji su se, sa sve arsenalom oružja odmetnuli u brda oko Novog Pazara. Nekako, istovremeno beogradski mešihat proglašava nezavisnost od Sarajeva i za reisa bira beogradskog muftiju Hamdiju Jusufspahića. Muslimani iz Preševa i Bujanovca bojkotovali su sabor u Novom Pazaru zbog “politizacije hapšenja vehabija”. Ko su, zapravo vehabije? Kolika je zaista moć tog pokreta u Srbiji i regionu i koliko su bile opravdane strepnje da su mogli da ugroze Zukorlićev i Cerićev sabor? Vehabizam je pokret nastao u 18. veku u Saudijskoj Arabiji; osnovao ga je Muhamed ibn Abdul Vahad, s ciljem da islam vrati primarnim izvorima bez ikakvih naučnih ili teorijskih pojašnjenja. Fenomen vehabizma počiva na nekoj vrsti nagodbe između kraljevske dinastije Sauda i Vahabovih pristalica koji su podelili nadležnosti tako što politička vlast pripada kraljevskoj porodici a religijska Vahabu odnosno kasnije njegovim sledbenicima “vahabitima” tj. vehabijama. Ta podela i danas funkcioniše u Saudijskoj Arabiji s tim što se vehabijski pokret od jednog tradicionalističkog, asketskog pokreta pretvorio u pokret koji se uglavnom vezuje za ekstremizam, ne samo u shvatanju vere. Najveći autoritet među vehabijama novijeg doba je Muhamed Nasirudin el Albani; rođen u Albaniji a živeo u Siriji, Jordanu i Saudijskoj Arabiji, gde je bio i profesor na Islamskom fakultetu. Baš kadrovi islamskih fakulteta u Meki i Medini zaslužni su što je pokret vehabija osamdesetih godina došao na Balkan. Pre svega se to odnosi na Sarajevo i BiH iako su “misionari vehabizma” delovali i u Raškoj oblasti, Kosovu i Crnoj Gori. U Bosnu je došao značajan broj mudžahedina tokom građanskog rata, a osim u borbi protiv Srba dobrovoljci iz Saudijske Arabije i drugih arapskih zemalja pomagali su i u širenju vehabizma. Odred “El mudžahid” bio je regularni deo Armije BiH, a “proslavili” su se ludom hrabrošću i stravičnim zločinima. Kada nisu ljude sekli motornim testerama (svedočenje A. Mešanovića bivšeg pripadnika jedinice) mudžahedini su svoju bosansku braću učili izvornom islamu pa je npr. posle obuke u selu Meškovići kod Zavidovića oko 500 vojnika Armije BiH prihvatilo vehabističku ideologiju. Nakon rata pripadnici ovog zloglasnog odreda nastavili su da žive u Bosni, prvo su bili u selu Bočinja kod Zavidovića da bi posle bili premešteni u Maoče kod Brčkog. Za to vreme Sandžak uglavnom živi od džinsa; nema većeg upliva novca iz Saudijske Arabije mada već krajem devedesetih u Novom Pazaru počinje “nagrađivanje pravih muslimana”. Naime, oni muškarci sa “vehabijskim” bradama i žene koje pristaju na pokrivanje mogli su da računaju na 300 nemačkih maraka mesečno. Uprkos tim povoljnostima vehabijska ideologija nije imala naročitog uspeha u Novom Pazaru. Posle sloma industrije džinsa i velikog osiromašenja grada za sandžačku omladinu postojala su dva pravca: droga i vera, i to često vera u njenom najekstremnijem obliku. Smatra se da danas u Novom Pazaru ima oko sto vehabija. To su ljudi uglavnom regrutovani iz novopazarske sirotinje, nekolicina njih ima bogatu kriminalnu prošlost a ima i onih Pazaraca koji su “iz uverenja” postali vehabije. U javnost su prvi put dospeli juna prošle godine kada su prekinuli koncert srpske etno grupe “Balkanika” u Novom Pazaru a krajem godine pokušali su da “preuzmu” najznačajniju pazarsku Arap džamiju. Princip “preuzimanja džamija” je oproban vehabijski princip u regionu. Počinje tako što vehabije dolaze u većem broju na namaze (molitve), suprotstavljaju se imamima i nastoje da nametnu svoje shvatanje religije. Tako su preuzeli džamiju u Maoči, nekoliko džamija u Tuzli i Zenici; a u Sarajevu iz velike džamije Kralja Fahda u kojoj im je dozvoljen pristup nastoje da se šire ka centru grada, ka Baščaršiji i tu su se posebno namerili na Carevu džamiju, koja je zbog vehabija prvi put posle 500 godina zaključala vrata. Iako je nesumnjivo uticaj novopazarskih vehabija mnogostruko veći od njihove brojnosti ta moć neuporediva je sa snagom bosanskih vehabija. NJihova sandžačka braća profitiraju pre svega na aktuelnom oštrom sukobu muftije Zukorlića i predsednika opštine Novi Pazar Sulejmana Ugljanina. Kampanja koju Ugljanin vodi protiv muftije Zukorlića pogoduje vehabijama željnim osvete za “poraz” u Arap džamiji. Međutim, prema informacijama do kojih je NIN došao Ugljanin Zukorlića želi da sruši iznutra. Po našem izvoru iz Novog Pazara SDA je “na svoju stranu pokušala da pridobije desetak hodža koji ne vole Zukorlića ali je za sada pobuna odložena. Iz kojeg se centra, međutim planirala pobuna vehabija, za šta su nameravali da koriste onoliko oružje i kako su do njega došli velika je nepoznanica. Mustafa Cerić, poglavar Islamske zajednice u Bosni, u više navrata je govorio o “vehabijskoj centrali” u Beču iz koje se koordiniraju akcije vahabita na Balkanu. Naime, prema pisanju sarajevskog nedeljnika “Slobodna Bosna” presudna tačka u formiranju “bečke centrale” bilo je venčanje sarajevskog hafiza Adnana Buzara i Palestinke Badije Khalil, ćerke Abu Nidala, najtraženijeg međunarodnog teroriste tog vremena. Šerijatskom venčanju u Beču prisustvovale su Buzarove kolege iz sarajevske medrese: Muhamed Porča i Jusuf Barčić, danas najveći bosanski vahabitski autoriteti, ali i Badijina majka Hiaem Al Bitar. Ona je bila opunomoćena da raspolaže milionima dolara kojima se finansirala borba “Oca borbe” (Abu Nidal na srpskom znači Otac borbe). Početkom 1993. u glavnom gradu Austrije posle završetka Fakulteta u Medini nastanjuje se Muhamed Porča i postaje verski predavač u bečkim prostorijama Visokog saudijskog komiteta. U isto vreme iz Medine se u Zenicu vraća Jusuf Barčić. Barčić se školovao u Amanu i Medini, a na Islamskom fakultetu u Medini tumačenju Kurana učio ga je lično Muhamed al Albani. Posle rata Porča se vraća u Sarajevo, gde ga nisu primili na Fakultet islamskih nauka posle čega on i Barčić kreću da prave svoju islamsku zajednicu. Kako to izgleda na delu najbolje se vidi u samom zaseoku Barčići kod Kalesije gde 30 sledbenika vahabizma klanja ceo dan a vikendom dolaze ljudi iz cele BiH. Jusuf Barčić je platio 35 hiljada maraka za izgradnju verskog objekta iz kojeg preko jakih zvučnika celo selo sluša molitve, vahabitska tumačenja islama i vojne govore Alije Izetbegovića i Rasima Delića. Barčićeve pristalice poštuju samo izvorna pravila Kurana, nikakvi drugi zakoni ih ne zanimaju. Tako je početkom ovog meseca policija oduzela “Mazdu 626” Jusufa Barčiću jer nije bila registrovana a Barčić je kod sebe imao samo vozačku dozvolu iz Saudijske Arabije. “Samo Alah zna jesam li registrovan”, prokomentarisao je tom prilikom. Kako semafora nema u islamu Barčić ih ne poštuje pa se ne zaustavlja na crvenom svetlu, a ne odaziva se ni na sudske pozive jer “sud ne poštuje islam i za njega su muslimani građani drugog reda”. Posledice delovanja vehabija u Bosni sve su dramatičnije. Sarajevska porodica DŽukljan je “izgubila” ćerku DŽenatu jer je ova pet sati nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu otišla od kuće; da bi je roditelji videli tek nakon 85 dana – kada im je rekla da je otišla jer joj nisu dali da se pokrije. A Vedad Hafizović je 27. februara prošle godine zaklao majku jer je odbila da s njim klanja sabah namaz (jutarnju molitvu). Gradom kruže priče o “šerijatskoj policiji” koja noću obilazi parkove i “upozorava” zabludelu omladinu da je Alah najveći. Sve su češće su prizori da i kod lekara devojke dolaze pod nikabom (potpuno pokrivene, ne vidi se lice) i da umesto njih govore muškarci koji su ih dopratili. Sve više je kurseva na kojima se narodu objašnjavaju vrednosti izvornog islama, postoji časopis SAFF koji odbija oglašivače ako ovi negde prodaju alkohol i propagira “lepote vehabizma” a na sarajevskim kablovskim televizijama neizbežan je državni kanal Saudijske Arabije. Takođe, sasvim javno u studentskim domovima po Bosni drže se predavanjima o mučeništvu i prikazuju se video projekcije čečenskih ili avganistanskih borbenih akcija. Samir Avdić iz Tešnja, bivši student iz Medine zadužen je za delovanje među studentima a honorarno drži predavanja na radiju Naba iz Visokog. Iako javno optužuju islamsku zajednicu da je njihovo shvatanje islama “izdajničko i revizionističko” (reči Abu Hamze, neformalnog portparola vehabija) i Islamska zajednica BiH kao i država uostalom tolerišu ispade ove verske grupe. U intervjuu sarajevskom nedeljniku “Dani” 2002. godine Alija Izetbegović, pokojni ratni vođa bosanskih muslimana i predsednik BiH priznao je da je dolazak mudžahedina u BiH doneo više štete nego koristi. “Nisam podržavao njihov dolazak, tolerirao jesam. Nama nisu bili potrebni stranci jer smo imali 200 hiljada naših mladića, čije smo namjere, porijeklo i imena znali. Još u svom govoru na Samitu islamskih zemalja u Senegalu, u januaru 1993, rekao sam: ne šaljite nam ljude, mi ljude imamo, šaljite nam oružje.” U istom intervjuu Izetbegović je ustvrdio da stranci nemaju veze sa reislamizacijom Bosne i da je to zapravo bila verska obnova. “Bio sam sretan zbog toga, ali porijeklo te pojave je domaće, ne strano, i to je opet ono što zovemo bosanski islam, ne vehabijski ili talibanski. Uostalom, reislamizacija je u punom jeku 1990. i 1991. a stranci su došli kasnije”. Sarajevski hafiz Jasmin Merdan, urednik knjige: “Vehabizam/selefizam: ideološka pozadina i historijski korijeni” piše da je vehabizam u Bosni prešao put od osude i zabrane do konačne legalizacije, kakav status sada uživa. “Vehabijama je trebalo manje od 30 godina da u velikom dijelu arapskih zemalja preuzmu glavnu riječ nad uzdama tradicionalnog islama. Kod nas su krenuli pre deset godina... Ne smijemo čekati da eksplodira bomba ispred ambasada SAD ili Velike Britanije u Sarajevu pa da shvatimo kolika su oni opasnost”, piše Merdan. Mustafa Sušić, predavač u Gazi Husrev begovoj medresi u Sarajevu, koju su pohađale i današnje bosanske vehabije na njih gleda kao na agresore na islamsku tradiciju. Po njegovom mišljenju opravdanja da “su se oni borili sa nama” ili “da će ih to proći” su vrlo opasna i da Islamska zajednica i država moraju jasno da se odrede prema tome da sve ne može stati pod tepih. Islamska zajednica i u BiH ali i u Srbiji, sve do nedavno nije imala teških reči na račun vehabija. U Bosni su tu razlozi složeniji, razne muslimanske zemlje koje su ulagale novac u Bosnu imaju različite interese. Jer kako se boriti protiv državne religije države koja je Sarajevu podarila glamuroznu džamiju Kralja Fahda. U Srbiji, pak, kaže naš izvor blizak Islamskoj zajednici, o vehabijama se nije govorilo da im se ne bi davalo na značaju; a računalo se da je dobro da se ljudi vraćaju džamiji, a da će se vremenom vratiti i “na pravi put”. Jedan od razloga, kaže je i strah. “To su opasni ljudi. NJima je u glavi da ako ubiju kjafira idu pravo u dženet (raj). Zašto bi neko rizikovao da ga neki ludak označi kao kjafira (nevernika) pa da posle ne može mirno da spava.” Da li će sad posle hapšenja sandžačkih vehabijskih vođa Novi Pazar mirno spavati? U gradu u kome je svaki izostanak iz džamije ili sa čaršije uočljiv vladala je napetost nakon što su se vehabije odmetnule u šumu, i to baš nekoliko nedelja pred Zukorlićev sabor. “Sve je na policiji. Ako im odrede visoke kazne mislim da je to kraj vehabizma u Sandžaku. Veliki broj njih će se primiriti, deo će otići u Bosnu, ostaće verovatno samo njih nekolicina koji će se samo izgledom odstupati od okoline”, misli naš izvor iz Novog Pazara. Tako je bilo u Crnoj Gori, vehabije su se prvo pojavile u Plavu i Rožaju a onda su gotovo potpuno iščezli s tog područja. Otišli su u Bosnu, gde je većina pripadnika vahabita poreklom iz Sandžaka. Teško je, međutim očekivati da će oni koji su vehabije snabdeli onolikim količinama oružja odustati posle jedne policijske akcije.