Šta je Ranković znao pre Brionskog plenuma

O RANKOVIĆU: “Aleksandar Ranković je u ime Izvršnog i Centralnog komiteta, kao sekretar CK, bio zadužen za organizaciona pitanja partije. To je podrazumevalo brigu o unutrašnjem stanju i organizaciji partije i društva. Veljko Vlahović je vodio ideološka pitanja, a Kardelj politički sistem. Ja sam češće dolazio kod njega, bio je veoma korektan, kulturan u ophođenju. Mnogi su ga se plašili, ja nisam. Čak sam stekao njegovo poverenje, tako da mi je poverio da otkucam njegovu diskusiju za IV plenum na Brionima. Nije bio osoran. Kod njega se osećalo da mu nedostaje vizija razvoja zemlje. Vremena su se menjala. On je davao sve od sebe što je mogao dati, ali mi smo izlazili iz jednog perioda koji je bio pod jakim ruskim uticajem, kako u pogledu ideja, tako i u pogledu metoda. Mi smo imali dug period saradnje sa Komunističkom partijom SSSR-a. On je iznikao iz takvog perioda, ali je ipak odigrao veliku ulogu u sukobu sa Staljinom 1948. godine. Stao je uz Tita. (...) U njegov resor je ulazio i odnos sa drugim komunističkim partijama i međunarodnim oslobodilačkim pokretima širom sveta. Jugoslavija ih je pomagala. Bio je staložen i razuman u diskusijama o određenim situacijama, poput one političke smene Ben Bele u Alžiru, kada su određeni članovi IK tražili prekid odnosa sa Alžirom. Aleksandar Ranković je upozorio da mi nemamo pravo da se mešamo u unutrašnje poslove druge države i njegov stav je i prihvaćen. (...) Na sastancima uzimao je učešće, ali ne tako mnogo. IZNENADNI SASTANAK: Krajem marta 1966. doneta je odluka da se krajem juna 1966. godine pripremi sednica CK o reorganizaciji partije. Međutim, 14. juna Tito je tražio da se održi sednica Izvršnog komiteta. Pozvao me je Krsto Bulajić i zamolio da pozovem sve članove IK za 16. juni 1966. godine u 17 sati, u Titov Kabinet predsednika Republike, u zgradi SIV-a. Tito nijednom u tom periodu nije držao sastanke u zgradi CK, gde je takođe imao kabinet. Pitao sam Krstu Bulajića šta će biti dnevni red. Odgovorio mi je da neće biti dnevnog reda. Bilo je to neuobičajeno, jer se članovima IK pre sastanka slao i dnevni red i materijal. Zvalo se obično nedelju dana ranije. Videlo se da je u pitanju neka vanredna situacija. Krsto Bulajić je bio sekretar Sekretarijata, pretpostavljam da je bio upućen i da je bila već održana sednica Sekretarijata, ali bez Rankovića. Pitao sam ga o čemu se radi, rekao je da ću videti sutra na sednici IK. Pozvao sam sve članove IK. Odsutan je bio Miha Marinko zbog službenog putovanja u inostranstvo(...) Ovo je bilo odstupanje od pravila i pretpostavljao sam de je u pitanju nešto krupno. Ali sam verovao da nije ništa što bi ugrozilo državu i društvo, jer se nije vodila nikakva diskusija koja obično prethodi većim potresima. Ranković je bio u zgradi CKJ. Pozvao sam njegovu sekretaricu i preneo joj poruku da Tito zakazuje sednicu za sutra. Pozvao sam Skoplje, Sarajevo, Zagreb, LJubljanu, Titograd i zakazao sastanak za sledeći dan. Pripremio sam sve što je potrebno za sednicu: magnetofon, trake za snimanje zapisnika, obavestio sam službu SIV-a, obavestio obezbeđenje i obavio sve tehničke stvari. Postavili smo mikrofone. Obično sam ja lično snimao sednice. Ovaj put mi je Veljko Vlahović rekao da ne snimam.(...) Sve sam pripremio, traka je bila u magnetofonu i trebalo je samo da pritisnem dugme za snimanje kada mi se Veljko Vlahović obratio i rekao da ne snimam. Pogledao sam ga začuđeno. On mi je rekao da mogu da napravim zabelešku. (...) Pretpostavljam da je znao o čemu će biti reči i odatle i izvlačim zaključak da je sednica Sekretarijata već bila održana. Titov sekretar iz Kabineta predsednika mi je odmah posle sednice zatražio traku. Rekao sam mu da nisam snimao, ali mi on nije poverovao da to nije učinjeno, uzeo je praznu traku i odneo je. Zamolio sam ga da mi traku vrati, jer je nova i neupotrebljena. BELEŠKA SA SASTANKA: Zabelešku sam napravio, ona je i danas kod mene. Sastanak je trajao sat, sat i po. Ta zabeleška ima četiri pisane strane. Sledećeg dana sam prekucao zabelešku i ona je prosleđena svim članovima IK. Moja beleška je bila doista verna. Niko nije imao primedbu na nju. 22. juna 1966. godine je održana sledeća sednica IK ... (...) Trudio sam se da je vodim skoro stenografski. LJudi zastaju kad govore i bilo mi je moguće da zabeležim ono što je rečeno. Ostavio sam slušalice na ušima i slušao celu sednicu preko mikrofona, tako da sam ih odlično čuo. Sednicu je otvorio Tito i rekao da se na njoj neće raspravljati o materijalima, pripremljenim za IV sednicu CK SKJ, već o “radu bezbednosti i SUP-a”. Bio sam zauzet pisanjem, tako da i ne znam da li me je ova tema iznenadila. Ovako sam zapisao šta je Tito rekao: “Još od ranije je sumnjao da su u prostorijama u kojima stanuje i radi postavljeni prislušni uređaji i da se pomoću njih može vršiti i vrši prisluškivanje svih razgovora koji se kod njega vode. U to se sada uverio lično, jer su, dok je bio odsutan, bez njegovog pitanja izmenjeni razne instalacije i uređaji i uvedeni novi preko kojih se može vršiti prisluškivanje razgovora u bilo kom delu stana (od kuhinje do spavaće sobe). Što se sličnih instalacija u Belom dvoru tiče, i salona u Užičkoj, za njihovo uvođenje je svojevremeno dao saglasnost, jer tamo prima na razgovore i inostrane diplomate i strance.” Pitao sam se ko može da prisluškuje Tita, ali mi nije padalo na pamet da može za to da bude optužen Aleksandar Ranković. Tito je nastavio: “Međutim, prisluškivanje mene kao šefa države, kao i ostalih naših rukovodećih drugova, sasvim je druga stvar. Tako nešto, a uz to i ulaženje u naš najintimniji porodični život i to na takav način, mora da nas duboko zabrine. Tu se mora postaviti pitanje zbog čega se i za čiji račun to radi? Naša Udba je u prošlosti odigrala veliku ulogu i u borbi protiv raznih neprijatelja. Pitam se protiv koga je sada usmerena? Prema klasnom neprijatelju, prema onim izvan zemlje – stranim silama, ili prema nama – odgovornim drugovima, prema šefu države? Tako nešto je neodrživo i dovodi u pitanje naš sistem i međusobno poverenje. Prema tome, nije bitna tehnička strana, to jest razne instalacije i uređaji, već pitanje sistema i političkih odnosa. SUP je 20 godina radio pod rukovodstvom druga Marka, Ćeće i drugih, ali nije radio pod kontrolom CK. Ja sam za to da on bude stavljen pod kontrolu društva, a naravno u određenim domenima političke aktivnosti Centralnog komiteta.” Tito je predložio da se formiraju dve komisije: jedna koja će izučiti politički karakter i sa te strane razmotriti ove stvari i utvrditi činjenice i predložiti rešenja; druga koja će biti tehničkog karaktera i izvršiti pregled instalacija i utvrditi stanje na njima i ukloniti uređaje za prisluškivanje. Tito je dodao: “Ako ove stvari ne bismo raščistili i uklonili iz našeg života, doveli bismo u pitanje bezbednost zemlje. Osim raščišćavanja pitanja o kojima sam govorio, komisija treba da proširi delokrug i na sistem i mesto Udbe u našem društvu i predloži odgovarajuće rešenje kako se ovo ne bi moglo ponoviti.” Bio je mukli muk. Zapisao sam suštinu izjava. Petar Stambolić: “To što se radilo ili radi nespojivo je sa našim sistemom. Slažem se sa Titom da to što pre raščistimo. Ovaj posao treba obaviti efikasno, ali tako da bude što manje negativnih posledica po društvo”. Jovan Veselinov: “Ono što je izneo drug Tito je kao udarac maljem po glavi. (On se zabezeknuo kada je Tito pomenuo Marka i Ćeću. prim. R.J.). Nisam mogao uopšte da pretpostavim da tako nešto može da se radi, a pogotovu da neko prisluškuje i kontroliše druga Tita. Zbog toga se slažem sa predlozima. Za to sam da se što efikasnije raščisti.” Edvard Kardelj: “Kada sam za ovo čuo, osećao sam se slično onom kad je govorio drug Žarko. To bih shvatio i smatrao normalnim kad bi se radilo o neprijatelju, ali kada se to radi prema nama, to je za mene događaj i pojava koja traži, pored konkretnih činjenica o učešću pojedinaca iz Udbe u tome, da ispitamo i naš sistem i vidimo šta iz njih izvire. Ono što je u celoj stvari najteže, jeste izgubljeno poverenje i što je pod takvim uslovima nemoguće raditi, jer se postavlja pitanje od koga treba da se obezbeđujemo. Jedinstvo partije se međutim ne može kovati drugačije nego na međusobnom poverenju i drugarskom ubeđenju. Na kraju krajeva, niko se na jedinstvo ne može siliti pod političkim pritiskom.” (Kardelj je ovde govorio ne o trenutku, već da je o tome ranije obavešten, kada je obavešten iz ovoga se ne može odgonetnuti. Prim. Rista Jovanovića u zapisniku.) Đorđe Pajković: Govori da je ovo nepoželjna stvar, treba međutim videti radi li se o nečem drugom i o zaveri. Lazar Koliševski: Iznenađen je i pita se kome to služi. Da li za nečije lične interese, ili pak nekoj stranoj službi. Aleksandar Ranković: Rekao je da je prosto teško poverovati da se desilo ovako nešto i da je malo reći da je to prljava stvar. S obzirom na to da je ranije bio ministar za unutrašnje poslove i dugo rukovodio radom te službe, oseća se i sam odgovornim za period u kome je tamo bio i za njega može da odgovora, ako treba podneće i ostavku na svoje funkcije. U celoj ovoj stvari misli da treba odvojiti dve stvari. Metod rada i politiku koja je vođena, jer će se time sve lakše raščistiti. U zadnjih nekoliko godina se ne bavi radom ove službe, jer je predsednik komisije SIV-a drug Stefanović. Slaže se sa predlogom formiranja komisije IK. Obrazovana je komisija od članova: Krste Crvenkovski, Dobrivoje Radosavljević, Đuro Pucar, Blaža Jovanović, Franc Popit i Miko Tripalo.” RANKOVIĆ I BRIONSKI PLENUM: Ja sam lično prekucao njegovu diskusiju za Brione, ne znajući da je piše za Brione.