Kineski sindrom

Svašta smo do danas preživeli, i još gorem se nadali, ali nas je ipak zadesilo nešto krajnje neočekivano. Ne mislim pri tom na ovu situaciju oko formiranja vlade. Na tako nešto smo već navikli, pa trpimo. Reč je o nečem sasvim drugom, o događaju koji je samo prividno banalan. Naime, u minulo nedeljno veče, kada je neobično toplo vreme za ovo doba godine izmamilo u Knez Mihailovu mnoge šetače, jedan je Kinez prvo sa pulta kioska brze hrane u Sremskoj ulici ukrao veliki nož za meso (giros) i onda sa tom gvožđurijom dužine pola metra, nečim što sasvim nalikuje mačeti, otrčao do obližnje pešačke zone, gde je nasumice sekao koga god dohvati. Povredio je bar pola tuceta slučajnih prolaznika, od kojih dvoje teško (jednom je praktično otfikario nos). Prilikom dotičnog rituala kosooki čovek je pokazivao znake očevidnog nervnog rastrojstva, puštao je krike kao samuraji u Kurosavinim filmovima. Grupa odvažnijih mladića pokušala je da ga zaustavi, ali nije smela da mu priđe u strahu od ubilačke mačete u njegovim rukama, pa su za njim samo jurcali do kraja Knez Mihailove ulice, dok je napasnik i u toj žurbi nastavljao da secka šetače, to jest one koji panično nisu potražili spas u nekoj od sporednih ulica. Tek tamo, na kraju Kneziške, negde kod kafane Grčka kraljica, pomahnitalog Kineza – koji se nimalo slučajno preziva Li – uz pretnju vatrenim oružjem savladala je i razoružala interventna patrola policije. Neverovatan događaj, pravo čudo. I to još u nedeljno veče. Sva je sreća da nedeljom ne kupujem (sutrašnje) novine jer bi me ta loša navika mogla stajati glave. Posebnost ovog incidenta nije toliko u tome što se potencijalni, mogući masakr dogodio na prometnoj ulici, u samom centru grada. Tako nešto spada u gotovo uobičajene fenomene naše svakidašnjice. Ali, potencijalni ubica nije bio neki ovdašnji očajnik tranzicije, niti šeprtlja iz miljea organizovanog kriminala (jer takvi ipak ne ubijaju nasumice i, uostalom, ne rade nedeljom), već se radilo o jednom Kinezu. Tako da nas je akt nervno rastrojenog pripadnika kosooke nacije na svoj osoben način suočio sa kineskim sindromom našeg okruženja. Valja odmah napomenuti da pomahnitali sa mačetom, odnosno nožekanjom za giros, nije prodavac sa kineske buvlje pijace kao posebne enklave. U prvim vestima o slučaju tvrdilo se kako je ovaj nenadni samuraj asfalta kuvar u jednom obližnjem kineskom restoranu. Samo što kineskih restorana nema u blizini. Najzad je ustanovljeno da je dotični profesor engleskog jezika. Antiglobalisti će možda pomisliti da je, eto, znanje engleskog jezika potencijalno opasno po zdravlje, da će kad-tad dovesti do ubilačkog rituala. Nije taj slučaj. A da nije možda uzrok silaska s uma kosookog nesrećnika u njegovom vladanju maternjim (kineskim) jezikom? Ni to nije put ka rešenju jezive zagonetke. Doduše, može se olako pretpostaviti da je istovremeno vladanje kineskim i engleskim jezikom, uz nužni dodatak iskvarenog srpskog jezika, eksplozivna smeša koja vremenom garantovano izaziva ubilačku detonaciju. Zato bi, zlu ne trebalo, bilo zgodno preporučiti deci da nekako izbegavaju paralelno učenje kineskog i engleskog. Jedan od ta dva jezika sasvim je dovoljan za biznis. Sve zavisi od toga za kakav se biznis opredeliš. S druge strane, bilo bi najpoželjnije da se budući biznismeni najpre posvete učenju srpskog jezika. Provereno je u praksi da takvima srpski najteže ide. Pa ga, je li, izbegavaju svakog dana sve više u svakom pogledu. Međutim, ostavimo se ovakvih nagađanja. Jer ona ne rešavaju rebus prošlonedeljnog horora, te strave i užasa u sumrak jednog vikenda. Jedna druga činjenica je mnogo zanimljivija. Nasuprot stotinama (ili hiljadama) svojih zemljaka koji su se ovde (i drugde) naselili u novije vreme, zgodno spojivši ovdašnju demokratiju u pelenama sa novonastalim pogodnostima za tradicionalnu kinesku trgovačku ekspanzivnost, Čovek Sa Mačetom koji se nimalo slučajno preziva Li, živi u Srbiji već deset godina sa uredno prijavljenim boravkom. Elem, deset godina boravka u Srbiji dovoljno je da čak i jedan staloženi Kinez, manje-više jedan mandarin, koji je svašta prevalio preko glave dok nije izbegao iz svoje domovine, te ogledne laboratorije realnog socijalizma, umisli da je Brus Li koga nepravedno drže u azilu za ometene u razvoju pod motivacijom da se lažno predstavlja. Umesto da se predstavlja kao Napoleon kako dolikuje svakom normalnom čoveku. Najgore je, pak, kada neko umisli da je postao Srbin. Pa se dohvati noža za sečenje grčkog mesa. Treba ovo iskoristiti kao zgodno naravoučenije, to jest u smislu za kapitalnu investiciju izvoza što većeg broja Srba u Kinu kako bi, dilujući tamo devize i baveći se svakovrsnom drugom malom privredom, postali Kinezi mandarinske provenijencije. Tako bi, vrativši se u zemlju, lakše, sa filozofskim mirom, podnosili ovo što se događa oko formiranja vlade i uopšte.