Papreno natezanje

Teško je izračunati koliko će nas koštati meseci pregovaranja oko konstituisanja nove vlade, (ne)donete odluke politički nenadležne i tehnički nadležne odlazeće vlade i izvesne trgovine da ne dođe do novih izbora u Srbiji. Reč je o milionima, možda i milijardama, ne dinara već evra. Ekonomskim rečnikom rečeno: to su novci koje su ova zemlja i njeni građani izgubili kroz manjak povećanja blagostanja a moraće da ih plate kroz poreze, manje plate i rasprodaju prirodnih i privrednih potencijala. Žalosno je što, izgleda, nadležni nisu svesni toga da je taj trošak morao biti izbegnut i da zbog njega neko mora odgovarati. Analitičari kažu da period bez vlade u Srbiji odgovara samo onima koji trguju na Berzi. Berzanski stručnjaci kažu: da je neko 1. januara kupio za 1 000 evra akcije banaka i kompanija, koje čine indeks Beogradske berze Beleks 15, sada bi mogao da ih proda za 1 455 evra. Taj rast je ostvaren u vreme kada Srbija nema pravu vladu. Uz ove premise bi se, dakle, moglo zaključiti da nam je bolje bez vlade. Stanje na Beogradskoj berzi dokazuje, zapravo, da u Srbiji, ipak, ima dovoljno kapitala za investiranje i da je rast cena posledica najelementarnijeg tržišnog zakona ponude i tražnje. Nameće se zaključak da je sve više onih koji su spremni da rizikuju i investiraju u Srbiju. - To što još nema vlade, ne odražava se na Berzu. Ona funkcioniše odlično. Za Berzu je i dobro što nema vlade jer njene odluke mogu da budu negativne i restriktivne. A za Berzu je odlučujuće da je dinar stabilan i da nema nekih većih političkih komešanja. Međutim, sve ove druge stvari koje zavise od rada vlade: budžet, privatizacije, donošenje novih zakona... a tu je i problem svih problema, odnos Srbije prema Evropskoj uniji – to stoji i čeka. Tu ne mislim na Kosovo jer sudbina Kosova će se rešiti i bez nas. Ali, ove neke stvari zavise od vlade. Teško je kvantifikovati koliko to sve, u stvari, košta. Jer, stoji, recimo, sedamdesetak predloga zakona koji čekaju šta će biti sa njima. Preostala nam je samo još jedna runda tehničkih pregovora sporazuma sa EU. Ona može da se završi za nekoliko dana ali to je besmisleno bez isporučivanja Ratka Mladića, kaže Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, komentarišući za NIN da, dakle, opet imamo problem saradnje sa Hagom, koji je daleko najveći. Ovaj ekonomista komentariše da su sve ove druge stvari vezane za reforme realnog i bankarskog sektora povezane. Sve, kako kaže, zavisi od toga da li Srbija ide ka EU ili ne ide. Komentarišući dešavanja u sferi privatizacije Prokopijević ističe da u ovih pet–šest meseci, od kada su raspisani izbori, nema najave ni za jedno veće grin-fild ulaganje, veće od pedesetak miliona evra, kao ni za prodaju bilo kakve imovine sem što je započeta privatizacija borskog kompleksa. - To je mnogo manje nego prošle godine, kada su prihodi od privatizacije bili četiri milijarde a grin-fild investicije 1,5 milijardu evra, što je veće nego ikad u istoriji Srbije. Prokopijević naglašava da je sada tržište u Srbiji u potpunosti monopolizovano. Čak i najkonkurentnije tržište, kakvo je tržište piva. Jer, kako kaže, čim imate firmu koja drži više od 50 odsto tržišta, u pitanju je monopolista. Kao rešenje ovakve situacije, u kojoj se antimonopolski zakon ne sprovodi, Prokopijević vidi situaciju u kojoj će se obezbediti slobodan ulaz, odnosno tržište biti potpuno otvoreno. Jer „to je mnogo bolja antimonopolska politika od ove koju sada imamo”. Upozoravajući i sadašnju i buduću vladu Srbije da CEFTA sporazum mora da se ispoštuje, Prokopijević kaže: - U zavisnosti kako to bude urađeno, videće se kojim putem je ova država odlučila da ide ka Evropi. Ako CEFTA sporazum ne bude poštovan, ići ćemo prema Africi. Ili ćemo biti neka autarhična zemlja. A ekonomska autarhija pre ili kasnije izrodi i velike političke probleme. Da bi se to izbeglo, moraće da se dokaže da su interesi zemlje kao celine jači od pojedinačnih interesa nekoliko fabrika. U protivnom, cela priča o ekonomskoj politici i ekonomskoj budućnosti zemlje postaje besmislena. U stvari, vrlo elementarna. Tu neće biti mnogo prostora za razmišljanje. Odmah će se videti idemo li ka Estoniji i Irskoj. Mada, mi nemamo, doslovno, nijedan zakon koji bi Srbiju mogao da izvede na put Irske i Estonije. Ni blizu. Nijedan jer, naši zakoni su pravljeni po uzoru na preregulisane zemlje EU. Znači, tu gde smo kopirali evropsko zakonodavstvo. Uzimali smo primere sa loših strana, tako da je, recimo, naš Zakon o radu jedan od najgorih u Evropi. Apsolutno. Iako su ga pohvalili Međunarodna federacija rada i EU, on je jedan od najgorih mogućih rešenja za tržišnu privredu. To ne treba da nas čudi jer Briselu se, zapravo, sviđa kada zemlje-kandidati same pobijaju svoju konkurentsku sposobnost. Tada, jednostavno, same stare članice imaju manje problema sa konkurencijom novopridošlih. Ali, nije u našem interesu da imamo takav zakon. Problem je što mi jednostavno ne gledamo na tu stranu kao mogući put rešavanja ekonomskih problema, ističe Prokopijević. Komentarišući dalje priče eksministra finansija i lidera G17 plus Mlađana Dinkića da idemo putem Irske, Prokopijević je kategoričan: - On, prvo, ne zna šta je Irska uradila da bi bila uspešna. Samo je video da jesu ali, nije ništa povukao od irskih rešenja. Da je hteo, on je mogao u domenu finansija, gde su banke i finansijsko tržište, da ima regulativu koja liči na Irsku. Ali, napravio je samo mali pomak. Suviše su restriktivna srpska rešenja i u Zakonu o hartijama od vrednosti, Zakonu o preuzimanju, Zakonu o deviznom poslovanju, Zakonu o radu centralne banke... Nema tu Irske ni Estonije. Prokopijević nije ubeđen ni da će putem Irske i Estonije krenuti nova vlada i ako na čelu resora finansija bude neko drugi, a ne Dinkić. - Nisam siguran jer će oni imati većih problema. Veliki problemi ih čekaju kod privatizacije firmi koje su u stečaju, gde radi 400.000 ljudi. Nezaposlenost u Srbiji stalno raste i bez tih firmi u stečaju. Od početka do kraja jedne godine imamo rast nezaposlenih za 30 do 40 hiljada. Oni će imati, takođe, veliki problem sa javnim komunalnim preduzećima, koja politički instrumentalizuju, koriste za finansiranje svojih stranaka i kadrovski ih zloupotrebljavaju, da bi tamo ugurali svoje partijske zvaničnike. I oglase koje daju u medijima koriste tako što potom ti mediji uzvraćaju pa te političare neproporcionalno zastupaju izveštavajući o političkim kampanjama. To su, takođe, veliki rezervoari nezaposlenih a istovremeno se preko tih javnih komunalnih preduzeća vodi socijalna politika. Uz to, u tim firmama su i menadžeri trećerazredni pa ne mogu da izađu na tržište, pre svega privatnih firmi. Postoje načini da se ti sektori dobro ili loše privatizuju. Ovde, gde se kao u banana - državama prodaje tržište, prodaju se i potrošači sa njim. Juče su prodati DIN i DIV i sa njima tržište. Kada su prodavani DIN i DIV, Bugari su svoju fabriku cigareta prodali za nešto više od sto miliona, a ovi su dali više od 300. Zašto? Pa zato što su za taj novac kupili i srpske potrošače, koje će za toliko da „ošišaju”, i sad su toliko arogantni da traže da se sruši ceo CEFTA sporazum, komentariše Prokopijević i prognozira da će „nova vlada imati mnogo većih problema nego da bira rafiniranija rešenja za postojeće finansijske zakone”. Prokopijević smatra da nova vlada treba da se pozabavi i Zakonom o Narodnoj banci jer, kako kaže, Narodna banka ima privilegovanu poziciju i neverovatne prinadležnosti nad bankarskim sektorom i tako neverovatno lošu restriktivnu politiku. Ovaj stručnjak reči hvale nema ni za obavezu rezerve od 60 odsto: - Rezerve NBS ne rastu na osnovu izvoza, što je jedino u redu, već na osnovu toga što se povećavaju obavezne rezerve. NBS povećava obavezne rezerve iz ekonomski potpuno neopravdanih razloga: da bi suzbila potrošnju fizičkih i potrošnju privatnih pravnih lica, a povećala ekspanziju državne potrošnje. To je potpuno neopravdano. To je ekonomsko samoubistvo. Postavljajući hipotetičko pitanje o tome kako NBS plasira tih 60 odsto obavezne rezerve, Prokopijević komentariše da ta sredstva NBS daje boljim bankama po Evropi uz kamatu od 1,2 do 1,5 odsto, a ne ovdašnjim komercijalnim bankama, koje su spremne više da rizikuju. - Kad pogledate šta NBS radi, vidite da ona najpre „dere” ovdašnju populaciju visokim kamatama, privatni sektor i građane, upropašćava ta sredstva i usporava rast blagostanja ljudi jer u bankama su i mali akcionari, koji bi imali određeni benefit da ovdašnje banke dobro rade. Ali, vi to nikome ovde ne možete da objasnite. NBS vodi ubistvenu politiku za razliku od Irske, gde su kapitalni tokovi, tekuće i kapitalne transakcije potpuno slobodne više od 20 godina. Ovde vas, međutim, pretresaju na granici da vide koliko imate novca u džepovima. To su uslovi koji važe u afričkim zemljama. To se ne radi nigde više u Evropi, konstatuje Prokopijević kritikujući politiku guvernera NBS ali i zaključujući da ni novi guverner „što se tiče monetarnih tokova ne bi bio ništa bolji jer će opet dovesti nekoga ko malo zna i ko sluša vlast”. Pet godina bez završnog računa U situaciji u kakvoj je Srbija, neiznošenje podataka o izvršenju budžeta u ovako dugom periodu (pet godina), navodi na pretpostavke da postoje neki razlozi zbog kojih vlada nema smelosti da javnosti prikaže završne račune Srbija, kao i sve druge zemlje u svetu, mora da obezbedi izvore finansiranja za funkcionisanje svog državnog aparata. Logično je da se ti izvori definišu pre usvajanja budžeta za tekuću godinu, kao i da se prilikom razmatranja završnog računa budžeta za prethodnu godinu utvrdi da li su i kako ta sredstva utrošena. Nažalost, u Srbiji niko ne proziva odgovorne funkcionere zato što završni računi budžeta nisu predočeni Narodnoj skupštini od 2001. godine. Znači, za pet godina dosovske vlasti srpski budžet je bez završnog računa, a ukupan iznos javnih sredstva koji je utrošen za to vreme meri se stotinama milijardi (2002 – 178 milijardi, 2003 – 215 mlrd, 2004 – 329 mlrd, 2005 – 433 mlrd i 2006 – 521 mlrd, ili ukupno 1 676 milijardi dinara). Ako se pogledaju cifre iz objavljenih i usvojenih budžeta koji su izvršavani, opravdano se postavlja pitanje – zašto nisu usvojeni završni računi budžeta za poslednjih pet godina? To pitanje nije samo za stručnu javnost, već i za sve poreske obveznike. Državnički odgovorno bi bilo da se, pre usvajanja budžeta za 2007, postavi i pitanje razmatranja završnih računa budžeta za prethodnih pet godina. U situaciji u kakvoj je Srbija, neiznošenje podataka o izvršenju budžeta u ovako dugom periodu (pet godina), navodi na pretpostavke da postoje neki razlozi zbog kojih vlada nema smelosti da javnosti prikaže završne račune. To, jasno, negativno utiče na mišljenje građana o vladi i državnoj upravi uopšte. Stvara se nezadovoljstvo birača – poreskih obveznika, rastu sumnje u korupciju i zloupotrebe. Istina je da od zloupotreba u budžetu i uopšte u finansijama nije imuna ni jedna zemlja u svetu, međutim, ozbiljne države se protiv toga bore pre svega preventivno, postavljajući na ključna mesta visoko stručan i obučen kadar, jer u sferi finansija ne mogu da rade diletanti. U finansijama se ne mogu kriti tragovi, jer svaki školovani finansijer mora u svakom trenutku da zna odgovor na pitanje šta je kojom transakcijom izvršeno. Sve druge priče su improvizacije neznalica za finansije, kojima je cilj postizanje marketinških, političkih i drugih, obično nedobronamernih ciljeva. To ima dalekosežne posledice koje se ne mere samo novcem, već utiču i na sve druge sfere funkcionisanja države, kao i njenih međunarodnih komunikacija i ugleda u svetu. Vlada mora da pokaže Narodnoj skupštini i poreskim obveznicima, pa i najširoj javnosti, ne samo cifre i namene za koje je potrošila sredstva, već da dokaže da se pri tom ponašala krajnje štedljivo i uloženim sredstvima postigla maksimalan efekat. Pored toga, moraće da pokaže da se pridržavala svih zakonskih propisa i da podnese izveštaj o učinku budžeta, iz koga će se videti da li je, osim racionalnog korišćenja sredstava, državne obaveze plaćala na vreme, postoje li kaznene kamate, sporovi protiv budžeta zbog neplaćanja i zašto je do toga došlo. U svemu tome, naravno, ključno je pitanje učešća centralnog organa, a to je Ministarstvo finansija i njegova budžetska služba. Uloga trezora ima posebnu važnost, pa je u nekim zemljama ova služba čak formirana kao zasebno ministarstvo, potpuno samostalno od drugih ministarstava. Trezor mora da ima razvijenu saradnju sa centralnom bankom, a vrlo je važno i državno računovodstvo koje je sastavni deo čitavog ovog sistema, sa visoko obrazovanim kadrovima, bez čega nema uspešno planiranog ni izvršenog budžeta. Izuzetno je opasno za vladu da nema obavezu polaganja računa o trošenju sredstava, a trošenje se u kontinuitetu nastavlja, jer državne funkcije ne mogu da stanu, a ni sprovođenje zakona i ostvarivanje prava iz tih zakona. To je kao vožnja u magli, koja se retko kada završava srećno i bezbedno. Procenjeno je da je rok od tri meseca dovoljan za konstituisanje vlade i predlaganje budžeta, ali, nezavisno od toga, privremeno finansiranje mora da postoji, iz napred iznetih razloga, sve dotle dok se ne donese budžet. Naime, kao što je rečeno, primena pojedinih zakona se ne može zaustaviti – to prosto ne postoji u sistemu državne uprave. U suprotnom, trebalo bi zaustaviti i uplatu poreza, jer nema budžeta, a to, ipak, niko ne predlaže.