Urbanost?

Drugar mi je ispričao priču o prijateljici koja se zaprepastila kada joj je ovaj iskreno saopštio da njen brand nenj piercing na jeziku neće baš doprineti ni njenom izgledu, ni njenim komunikacionim sposobnostima. Svoju je zabezeknutost ova gospa je izrazila rečima pri čijem citiranju izostavljam novoprirođeno im šušketanje: “Oh, pa ja sam mislila da si ti urban tip!” I tu se moj drugar našao u čudu, pošto sebe baš ne smatra rustikalnim bićem. Šta znači ta magična, sakralna reč “urbano”? Danas skoro sve! A šta je značila ranije? Samo ovo: “gradski, varoški, obrazovan, pristojan, uglađen” (Vujaklija). Možda treba ove reče prevesti na novo(srpski)govor, nadajući se da će ih apostoli urbanosti ponekad primiti na znanje prilikom vršenja svoje urbano-sakralne prakse. Izgleda, ipak, da se 5. oktobra nismo borili za kulturu, pristojnost i uglađenost, koliko za to da budemo u trendu. Urbanost je danas sinonim za grčevitu “konzumaciju grada”, kako bi to rekla D.B., jedna moja studentkinja koja sa državnom bezbednošću zbilja nema nikakve veze. Zaklinjati se u “urbanost” znači trčati od hipermarketa do hipermarketa, žderati reklame sa istom onom drhtavicom sa kojom su neke ranije generacije odlazile u Kinoteku, značajno izgovarati imena brendova za koje se donedavno nije ni čulo, kao da su to imena filmova ili romana. Jednostavno, biti urban znači konzumirati sve ono što je na dohvat ruke ili novčanika ili, najčešće, kredita. Čovek koji za sebe drži da je (pre svega) urban, deo je rastresite korporacijske zajednice ljudi labavo vezanih obožavanjem korporacijskih logoa i reklamnih slogana. Ta zajednica, međutim, nije baš ravnopravna, niti je demokratska. Isti proizvodi na različitim delovima sveta imaju različit ukus. Negde su odlični, negde dobri, a negde dovoljno dobri. Ili ovako: neko može da gleda Mančester svakoga dana, a neko ga neće videti nikada: upravo ti drugi, nevidljivi na Old Trafordu, sa raznih, a najčešće, u svakom smislu, najudaljenijih delova sveta, pune navijačke forume i zaklinju se na vernost klubu, što deluje koliko žalosno toliko i komično, a u oba slučaja provincijalno. Posle neurbanih devedesetih nije ni čudo što u Srbiji “urbanost” gazi sve pred sobom, a da nikome ne padne na pamet da se upita kako to da se ovde nisu zapatili i oni drugačiji trendovi kao što su antiglobalističke no-logo akcije ala Naomi Klajn. Nisam siguran da će naše korporativne televizije ikada da se posvete promovisanju ovog antikorporativnog mišljenja. No, to i nije ni priča za Srbiju; ovde bi preporučivanje potrošačkog asketizma, nakon asketizma nametnutog recentnim sankcijama, bila besmislica prvog reda. Nije, dakle, lek za ovakvu priprostu, periferijsku urbanost nekakvo no-logo nadanje da se Red-Hot-Roling-Stonsi ovde nikada neće pojaviti. Ne daj bože! Jedina prava alternativa ove konzumirajuće urbanosti jeste zapravo proizvodnja: i robe, i usluga ali i ona podjednako važna, proizvodnja simboličkih dobara. Ludih sedamdesetih, kada se i ovde trošilo kao da sutra ne postoji, Duško Radović je svakog jutra iznova proizvodio Beograd, stvarajući od njega nešto novo, neponovljivo i jedinstveno u svetu. Radović nikada nije upotrebio reč “urbano”, ali zato jeste prisvojni pridev “beogradski”. U razmeni sa svetom Radović svakako nije imao ovakav deficit kakav imamo mi danas. Ako hoćemo da trošimo mirne savesti, poput Radovića ili Pekića koji je sa uživanjem gustirao najbolje vrste viskija, morali bismo da počnemo da sebe konačno izgrađujemo i vidimo kao proizvođače. Tek tada će osećaj praznine i potrošenosti koja prati završetak svakog shopping-a – našeg više nego bilo čijeg drugog – moći biti zamenjen uživanjem u opuštenom trošenju, ali pre svega u moći i snazi koja prati proizvodnju. Prvi korak u tom poslu svakako je oslobađanje od provincijalnog shvatanja urbanosti; tek kada to učinimo, gradovi u Srbiji postaće sirovina za stvaranje novih srpskih brendova, a ne sinonim za hipermarkete koji će, u poređenju sa svetskim, uvek biti oronuli.