Profesija “praunuk”

Protekla godina bila je proglašena godinom Dostojevskog u svetu – gotovo svakog meseca obeležavao se poneki značajan datum iz biografije velikog pisca – 185 godina od rođenja, 125 godina od smrti, 500 godina od prvog pominjanja prezimena Dostojevski u pisanim izvorima, 135 godina od rođenja njegovog sina Fjodora... Muzej Dostojevskog u Peterburgu svi ti događaji pretvorili su u pravi kulturni centar. U njemu se održavaju izložbe, pozorišne predstave, snimaju filmovi (nedavno je završena dvadeseta verzija “Zločina i kazne”!)... Reka turista iz celog sveta koji žele da obiđu mesta vezana za život i rad velikog pisca, nije ništa manja ni u prva tri meseca ove godine, a u obilazak ih vodi praunuk velikog pisca Dimitrije Dostojevski. Obično im priča potresnu istoriju potomaka Dostojevskog koji su posle revolucije morali da ispaštaju ne samo svoje plemićko poreklo, već i srodstvo s autorom “Idiota”, “Zločina i kazne”... “Sramno” poreklo i njemu je onemogućilo da se školuje, tako da za sebe kaže da je majstor svih zanata – pre nego što je dospeo u muzej svog pradede radio je kao brusač stakla, dijamanata, monter, vozač tramvaja... - Moj deda je bio treće dete Dostojevskog, rodio se nedelju dana posle njihovog povratka iz inostranstva, 1871. godine. Završio je dva fakulteta, bio je veoma ambiciozan, želeo da u svemu bude najbolji. On je poslednji direktni potomak velikog pisca koji je imao koliko-toliko normalan životni put i obrazovanje. Došla je Oktobarska revolucija, udovica velikog pisca Ana Grigorjevna je zbog nacionalizacije izgubila autorska prava od kojih je zapravo živela cela porodica. Izbacili su je iz kuće i umrla je 1918. godine od gladi – mesecima nije imao ko da je sahrani. Od iste “bolesti” umro je 1920. i njen sin, moj deda. Sahranjen je na vagankovskom groblju od novca Istorijskog muzeja. Moj otac Andrej Fjodorovič je rođen na rođendan svog dede Fjodora i zato ga je baka Ana prosto obožavala. Ali nije mu sudbina bila laka – u sovjetsko vreme njegovo prezime je bilo, tako je Lenjin odredio, sramno. Dostojevski je bio zabranjen, počeli su da ga objavljuju tek posle Drugog svetskog rata – čak ga ni ja nisam učio u školi. Mog dedu umalo nisu streljali kad je pokušao da sa Krima u Moskvu prebaci ogroman arhiv Dostojevskog. Nije mogao da se školuje, učestvovao je u ratu, i mada je poslednje godine života posvetio naporima da se osnuje muzej Dostojevskog u Lenjingradu – nije doživeo njegovo otvaranje. Čitav život proveo je sa celom porodicom u jednoj sobi lenjingradske “komunalke” (zajednički stan). Tek sam ja 1970. dobio stan u industrijskom delu Lenjingrada, pored tramvajskog depoa koji je i odigrao važnu ulogu u mom životu, godinama sam radio kao vozač tramvaja, a taj posao su nastavili moj sin i snaha... Ipak, sada se bavite nečim što vam nekako po pravu pripada... - Da, moje sadašnje radno mesto se zove “praunuk Dostojevskog”. Moja velika želja da izučim život svog pradede je prosto postala profesija. Zvanično, ja sam konsultant muzeja, mi smo ovde rekonstruisali gotovo svaki deo života mog pradede, putujem po Rusiji i po svetu i pričam o tome. Pošto sam već star, ne mogu mnogo da putujem, deo posla sam prepustio sinu. Rekao sam mu da je sramota da on kao jedini muški potomak Dostojevskog bude tramvajdžija. Uz rad je završio književnost i danas se i on bavi Dostojevskim. Ipak, ima još jedan zadatak – da produži rod. Upravo mu se rodila treća ćerka, ali mi je snaha obećala da će rađati sve dok se ne rodi dečak... Nadam se da će Bog pomoći da se loza Dostojevskih ne ugasi. Šta ste još nasledili od Dostojevskog? - Mnogi vide veliku fizičku sličnost između nas, ali ja osećam da se neke stvari koje su se dešavale njemu ponavljaju sa mnom, s mojim sinom, unucima... Ja sam nasledio njegov eksplozivan karakter, ali kao ni on, nisam zlopamtilo. Moj sin je nasledio ljubav prema konjima... A ljubav prema kockanju? - Mislim da to nama, Dostojevskima, treba da bude zabranjeno. Na svojoj koži sam osetio koliko ta strast može da obuzme čoveka... zabranio sam sebi a i sinu da ulazimo u kockarnice. Taj gen je veoma jak. Ipak, istine radi, treba reći da je Dostojevski počeo da se kocka iz nevolje. Prethodno mu je umro stariji brat i ostavio ne samo veliku porodicu, nego i velike dugove koje je on, kao čestit čovek, morao da vrati. Ali, nije mogao da se zaustavi. Imao je svoj sistem, i obično je u prvom delu igre dobijao, i ako ga ne bi odvukli na vreme, u drugom delu bi sve izgubio. Ipak, uspeo je da se zaustavi. U pismima njegove žene se pominje da bi on, kad su u kući igrali karte iz zabave, uzimao stolicu i sklanjao se u neki ugao sobe i ćutao. Karte nije hteo ni da dodirne. Nedavno su neki biznismeni pokušali da zarade tako što su na tikete lutrije stavili njegovu sliku. To sam morao da sprečim tako što sam ih tužio. Sramota je da se ime velikog pisca na taj način zloupotrebljava. U više navrata ste osporili i neke opšteprihvaćene podatke iz biografije Dostojevskog. Da li je moguće da se toliko godina pogrešno veruje da je veliki pisac bolovao od epilepsije? - Siguran sam da je priču o epilepsiji izmislio moj pradeda. Dokaze sam našao u njegovom delu. Svi koji su pažljivo čitali mogli su da primete da je on prilično olako koristio medicinske termine. U njegovom delu sam našao da veoma fina devojka iz dobre kuće boluje od bolesti “delirijum tremens”, a to je bolest notornih alkoholičara koju apsolutno ne može imati tako mlada, nevina devojka. Ne želim ovim da umanjim značaj romana Dostojevskog već da prosto skrenem pažnju na olako korišćenje termina. Tačno je da je moj pradeda bio veoma osetljiv, slabih nerava, ali nije imao epilepsiju. Uostalom, epilepsija se obično nasleđuje u nekom od sledećih pokolenja, ali je niko iz naše porodice nije imao. Bilo je neurotičnih karaktera, ali epilepsije nikad. Da li ste i interesovanje za Srbiju nasledili od svog slavnog pretka? - Moguće je. Vi znate da u Dnevnicima mog pradede ima dosta stranica posvećenih Srbiji. Ja sam na Veliki post 2002. putovao na Kosovo, obišao manastire, osetio kolika je patnja srpskog naroda tamo. Snimio sam i film o tome. U manastiru Dečani video sam mučenika, monaha koji je sa Svete Gore pošao pešice u Srbiju da bude sa svojim narodom kada je počeo progon sa Kosova. Na pet kilometara od manastira, Albanci su ga pretukli i slomili mu kičmu. Paralizovan je donet u Dečane i ostao tamo. Vernici mu se klanjaju i ljube ruku. Video sam i Pećku patrijaršiju, bio sam u Kosovskoj Mitrovici, Beogradu... Znam da se vode pregovori o statusu iskonski srpskog Kosova i molim se da se taj proces završi tako da srpske svetinje ne ostanu pod tuđinskom vlašću. Imali ste prilike da se sretnete sa velikim brojem ljudi, poštovalaca vašeg pradede. Možete li da nam kažete ko se, pored Rusa, najviše zanima za njegovo delo. - Posebno su zainteresovani Japanci. Oni Dostojevskog smatraju nacionalnim herojem i tvrde da je savremena japanska književnost nastala na osnovu dela Dostojevskog. Nedavno sam bio u Japanu. Fascinirala me je činjenica da je tamo roman “Zli dusi” objavljen u tiražu od dva miliona. Na moje pitanje zašto, odgovorili su da je danas glavni problem u svetu terorizam i da zato mladi ljudi treba da pročitaju taj roman. Dostojevski je prvi i najbolje pokazao koren terorizama i kako se on rađa. Da li vas takvo tumačenje zadovoljava? - Zašto da ne. Svako ima pravo da delo tumači na svoj način. Važno je da čita. Godina Dostojevskog je obeležena u celom svetu. Gotovo da nije bilo zemlje u kojoj nisu održani simpozijumi o njegovom delu, objavljuju se knjige, obeležavaju mesta na kojima je pisac boravio. Da li ste konačno zadovoljni? - Moram da vam kažem da sam iznenađen koliko je dokumenata sačuvano uprkos negativnom odnosu sovjetske vlasti prema mom pradedi. U moskovskom muzeju Dostojevskog se nalazi ogromna arhiva koja, doduše, nije izlagana u jednom periodu, ali je vrlo pažljivo čuvana. Može se rekonstruisati svaki važan događaj iz piščevog života. Na brojnim susretima s čitaocima vidim da ljudi o njemu znaju jako mnogo, reklo bi se – sve. I to mi vraća nadu da pravda uvek pobeđuje. Ima u staroj Rusiji još mesta koja bi trebalo obeležiti, otvoriti filijale centralnih muzeja, ali uveren sam da će to biti urađeno. U Rusiji, ali i u svetu, Dostojevski je već odavno zauzeo mesto koje mu po pravu pripada.