Svet posle levice i desnice

Brus Akerman, politikolog Kosmos protiv patriota. Kosmopoliti postoje u dve varijante: za one koji su u kosmosu levo pozicionirani, najprešnija potreba je rešavanje svetskih problema – globalnog otopljavanja, širenja nuklearnog oružja i prilagođavanja raspodele bogatstva i dohotka. Za one koji su desno, ključno je srušiti sve barijere koje stoje na putu svetskoj trgovini. I tako kosmos svih boja zahteva veliko jačanje ovlašćenja svetskih institucija i istovremeno smanjenje državnog suvereniteta. Za lokalpatriote kosmos predstavlja novi imperijalizam. Levi patrioti insistiraju na zaštiti lokalnih radnika od strane konkurencije i lokalne kulture od mekdonaldizacije. Desni patrioti žele da zaštite domoroce od stranih etnika i da organizuju preventivne udare na preteće strane sile. Patrioti svih tih varijeteta insistiraju na tome da nacionalna država i dalje predstavlja poslednju veliku nadu u demokratiju i odbranu od meritokratskih pretenzija kosmoelitista. Liza Apinjanezi, pisac Globalno protiv lokalnog. Čini se da pitanja zaštite životne sredine spadaju u ono prvo, ali će njihova politička realnost biti prevedena u praksu kroz farmu koja za pogon postrojenja koristi vetrenjače ili kroz nuklearnu elektranu koja će se nalaziti u neposrednoj blizini. Internet i nove tehnologije povezuju nas globalno, ali mogu da budu zabranjeni lokalno; isto važi i za ljudska prava. U isto vreme nemamo nikakvih institucija (sa izuzetkom uškopljenih Ujedinjenih nacija) pomoću kojih bismo mogli da se uhvatimo u koštac sa globalnim problemima, dok lokalni političari – od naftnih barona u Rusiji i Americi do sunitskih ili šiitskih militanata na Bliskom istoku – instrumentalizuju sve probleme u ime gole vlasti. Zbogom, svete koji si sve vreliji. Artur Ohi, politikolog Imanuel Valerštajn definisao je politiku 20. veka u ravni nerazrešive tenzije između modernosti tehnologije – sposobnosti ljudske inventivnosti da uveća naše materijalno blagostanje – i modernosti oslobođenja – sposobnosti političkog delovanja da osnaži naše sekularno blagostanje. Ideološki vernici levice i desnice verovali su, makar iz različitih razloga, u sazvučje tehnologije i oslobođenja; ideološki skeptici levice i desnice su, opet iz različitih razloga, ronili suze nad tehnološkim porobljavanjem koje se odvija pod maskom emancipacije. Međutim, i za jedne i za druge ta distinkcija između tehnologije i ljudskosti predstavljala je zdravorazumsku dopunu etičkom sistemu koji pravi razliku između onoga što je jasno determinisano (onoga što stvaramo) i onoga što je autonomno (a to je naša sposobnost za slobodu). Ta napetost će u budućnosti biti suočena sa izazovom zbog toga što će tehnologija razvijati i ličnost pa će ljudi postajati “biotehnologizovani”. U ovoj novoj eri ta linija raseda u politici vodiće između posthumanizma, čija će radikalna verzija izbrisati sve razlike između prirodnog i veštačkog, s jedne strane, i starog humanizma, čija će radikalna verzija transformisati nasleđe modernizma u kvazisvetački i romantičarski kult autentičnosti, s druge strane. Te sukobljene verzije neće se, po svemu sudeći, odnositi na raspodelu bogatstva, nego na prirodu bića. Čeril Baron, pisac Ono što sada dolazi na red jeste da se značajnije mesto da intelektualnoj baštini kultura koje nisu zapadnjačke. “Ako želimo da se osećamo kao kod kuće u svetu posle minulog rata”, pisao je Bertrand Rasel 1946, “moraćemo da priznamo ravnopravnost Azije i to ne samo u političkom, već i u kulturnom smislu”. To što je rekao apsolutno važi za današnje okretanje ka Istoku na planu ekonomske i političke moći. Rudi Bogni, bankar i reditelj Podela na levicu i desnicu bila je i ostala samo nominalna distinkcija između dvaju krila istog totalitarnog stava. Stvarni problem 20. veka bilo je to što su demografski i ekonomski pritisci koji su razbili imperije oživeli nacionalne države čija su rukovodstva bila nepripremljena i neopremljena za hvatanje u koštac sa nihilističkim izazovom. Tako nastali vakuum ispunili su totalitarni režimi čije ideologije raspiruju požare po Evropi i svetu. Setimo se, uostalom, da je Hitler bio propali arhitekta, da je Staljin učio za sveštenika, da je Musolini bio nastavnik po obrazovanju. Naslednici nihilista iz 19. i 20. stoleća jesu današnji teroristi koji se oslanjaju na veru. Ako današnje demokratije ne budu uspele da na intelektualnom nivou i nivou komunikacije pobede ove nove nihiliste, one neće imati izgleda za pobedu na planu bezbednosti i tu će nastati jedan novi opasni vakuum spreman da ga neko ispuni. Pokazalo se da su nacionalne države u 19. i 20. veku bile porazan politički eksperiment; u 21. veku one bi se lako mogle pokazati katastrofalnim političkim eksperimentom, zbog širenja nuklearnog oružja. Dejvid Bruks, novinar Umesto podele na levo i desno, danas se krećemo ka podeli otvoreno i zatvoreno. U stvari se sve svodi na debatu o tome koliko se ljudi osećaju sigurnima i uverenima. A naredni veliki događaj na intelektualnom planu biće povezivanje u celinu svega onoga što znamo o mozgu, o genima, o ljudskoj prirodi, kako bi se maksimalno uvećao procvat ljudskog roda. A. S. Bajat, romanopisac i kritiČar Nama će vladati neka vrsta konsenzualnog populizma – biće to uverenje, ideje i politika koji nastaju u blogovima, na veb stranicama, u fokus grupama i tako dalje. (I Barak Obama i Hilari Klinton upravo su na Internetu najavili svoje kandidature.) To ima određenu privlačnost. To je istovremeno i zastrašujuće, upravo onako kako je De Tokvil govorio o američkoj demokratiji, jer sve vodi ka tiraniji većine. Sve je propraćeno ogromnim količinama informacija koje nisu sasvim precizne – zato je Vikipedija u isti mah i sjajna i izluđujuća. Dejvid Koks, pisac Uzrast bi mogao da postane važna vododelnica. Mladi su pod sve većim pritiskom starijih, koji poseduju gotovo sve raspoloživo bogatstvo, ali očekuju da mladi finansiraju penzije i sve druge povlastice koje sami neće moći da uživaju. U isto vreme, mladi posrću pod problemima koji su prouzrokovani samoživošću njihovih roditelja, kao što su klimatske promene. To će ih još više osiromašiti i pojačaće žudnju za ispravljanjem nepravde. Dajana Kojl, ekonomista Tehnokratija protiv demokratije. Već postoje važne oblasti javne politike kojima upravljaju eksperti a ne izabrani političari, i to upravljanje je bolje nego što je bilo u vreme kada su izborni pritisci uticali na ishod: očigledan primer predstavlja monetarna politika. I tu, međutim, postoji izvesna napetost. S jedne strane, nove tehnologije nam pružaju hiperdemokratiju, brz i masovan populistički pritisak on-lajn. S druge strane, kognitivna nauka i empirijska sociologija grade pouzdaniju bazu dokaza o tome kako ljudi donose i podnose odluke i kakve će biti njihove posledice u praksi. Ta baza je potrebna tehnokratima. DŽef DenČ, sociolog Ekološka kriza koja se nadvija nad 21. vekom – ne samo zbog klimatskih promena, već i zbog tempiranih bombi koje predstavljaju nezadrživi rast broja stanovnika i istovremeno iscrpljivanje resursa – dovešće do oživljavanja pitanja “centar naspram periferije”, kojima će biti zamenjena pitanja “desnica protiv levice”... U celini gledano, moglo bi se dogoditi da budemo svedoci povratka na jedan međunarodni poredak koji se neće mnogo razlikovati od onoga kakav je postojao u vreme evropskog feudalizma. Hijerarhije političkih jedinica posvećenih kultivaciji zemljišta koje poseduju (odnosno onoga koje su posedovali) potražiće novu crkvu – “univerzalističku nauku”, verovatno u savezništvu sa izvesnim brojem preorijentisanih verskih grupa, uključujući tu hrišćanstvo i budizam – kako bi obezbedile legitimnost i vlast svojih režima, kao čuvara planete... Demokratija će biti slaba, jer stvari koje podržava najveći broj pojedinaca često neće biti baš one koje su u suštinskom interesu planete na kojoj živimo. Brajan Ino, muziČar Neki ljudi će u sve manjoj meri osećati pripadništvo “naciji”, koja će postajati sve nebulozniji čin vere, dok će veću naklonost osećati ka “zajednicama izbora” koje postoje mimo nacionalnih identiteta i van geografskih omeđenja. Začetak ovoga vidimo u transnacionalnim grupama za pritisak kao što su Grinpis i Amnesti internešenel, ali i u činjenici da ljudi danas biraju gde će da žive, u koju će banku da ulažu novac, gde će da ostvaruju zdravstvenu zaštitu i kuda će da idu na odmor. Pojaviće se sve bolnija podela na one koji smatraju da nove tehnologije za produženje života treba da budu na raspolaganju svima i one koji misle da te tehnologije treba da budu na raspolaganju onima koji sebi mogu da ih priušte. Sam život će biti resurs oko koga će se voditi ratovi: siromašni će osećati da postoji suštinska nepravda u tome što samo neki mogu da žive znatno duže i zdravije zato što su slučajno bogatiji. DŽulijan Evans, pisac Sledećih stotinu godina biće poprište borbe između duha i tehnologije. Imperijalistički domašaj tehnologije već je postao globalan na način kome se odlučno protive veliki delovi čovečanstva, ne samo islamistički ekstremisti. Međutim, neće samo teroristi biti protiv tehnološke i ekonomske hegemonije Zapada. Demokratski nastrojeni građani izražavaće sve veću nelagodu suočeni sa carstvom novine koje svoje odbačene proizvode ostavlja u svakoj uličnoj kanti za smeće i na smetlištu u svakom ćošku sveta. Tako će linije političkih borbi biti iscrtane između ideologija koje počivaju na duhu – koje će se izražavati u svemu, od islama preko drugih veroispovesti do ekologije – i ideologija koje počivaju na tehnologiji, prevashodno u njenom ekonomskom izrazu. Majkl Fraj, istoriČar U 21. veku dominantno mesto zauzimaće sukobi onih koji su utrenirani i u dobroj kondiciji s jedne i onih koji su mlitavi i tromi, s druge strane, između mršavih i debelih, između asketa i hedonista. Biće to zapravo repriza starog sukoba između onih koji su radi da čine sve što žele i onih koji su radi da primoraju druge da čine ono što oni žele. U 21. veku taj sukob će se voditi oko ljudskog tela. Antoni Gidens, sociolog Moglo bi se reći da nemamo sasvim jasnu predstavu o tome šta će nam doneti budućnost, sem da će sigurno doneti mnogo toga na šta nismo ni pomišljali. Pre 20 godina Bil Gejts je mislio da nema budućnosti u Internetu. Na kraju bi se moglo dogoditi da vek u kome živimo bude u mnogo većoj meri dobroćudan nego zastrašujući. Što se tiče politike, levica i desnica neće nestati – ta metafora je isuviše čvrsto ukorenjena da bi to moglo da se dogodi. Slutim da će politika biti usredsređena na sam život. Ta “životna” politika baviće se zaštitom životne sredine, načinom promena životnih navika, zdravljem, starenjem, identitetom i tehnologijom. To može da bude politika opstanka, a može da bude i politika nade; ili će, što je najverovatnije, biti pomalo i jedno i drugo. Donald HirŠ, sociolog i politikolog Krajem 20. veka bili smo svedoci borbe između uloge kolektivne akcije i individualnog interesa. Individualizam je u velikoj meri pobedio. Interesantno je da novi dnevni red sa pitanjima “jednakosti” više ne govori o ekonomskom restrukturisanju niti o solidarnosti, već o individualnim pravima. Da ironija bude veća, to u nekim slučajevima uopšte ne stvara uzajamno poštovanje niti osećaj zajedništva, već otvara procepe između raznih grupa koje na različite načine ističu svoja prava – na primer, hrišćanska sloboda savesti naspram homoseksualne slobode akcije. DŽerald Holtam, ekonomista Usled novog pregrupisavanja, na jednoj strani će se okupiti socijalkonzervativci i egalitaristi, pod zastavom patriotizma i odgovornosti za sugrađane i uz podršku glasova onih koji su u manjoj meri konkurentni. Na drugoj strani, njima suprotstavljeni biće meritokrati i liberali koji će uživati podršku krupnog biznisa. Sukob između politike identiteta i politike novca postaće sasvim eksplicitan. Sada je ta napetost unekoliko obuzdana zato što globalizacija, uprkos tome što podriva zajednicu, donosi prosperitet. To je, međutim, nestabilno... U novim ekonomijama Azije globalizacija je stvorila uslove iz 19. veka gde profiti i ulaganja mogu iznositi čak 50 posto BDP. Na Zapadu su redovni mesečni prihodi izgubili trku, ali je potrošnja nastavila da raste, zahvaljujući eksploziji potrošačkih kredita. Ni investicije, ni potrošački dug ne mogu beskonačno rasti brže nego BDP a da ne izbije kriza. Kad kriza bude nastupila, savezništva će se reformisati i uspostaviti duž linije nacionalističko naspram globalističkog. Pervez Hudbhoj, nauČnik Kroz 50 do 70 godina i globalna i nacionalna politika postaće jednostavne i hobsovske. U međuvremenu glad za energijom podsticaće SAD i evropske zemlje da iscede i ukradu i poslednju kap nafte iz muslimanskog peska. Kako se budu rušili mostovi između islama i Zapada, tako možemo očekivati globalni građanski rat i trijumfalne neotalibanske pokrete širom sveta. Ako nekoliko zapadnih prestonica bude sravnjeno sa zemljom, muslimanske prestonice će za odmazdu biti gađane nuklearnim projektilima. Majkl Ignjatijef, politiČar Sve što nam se dogodi biće neočekivano. Nema razloga da nas to obeshrabri. Praktični politički život je umeće upravljanja neočekivanim, baš kao što se i sam život svodi na to koliko umemo da budemo dorasli svakoj prilici. Piko Ajer, pisac Bitka između levice i desnice već odavno je nadjačana važnijom debatom koja se vodi između budućnosti i prošlosti – između, s jedne strane, onih koji smatraju, onako kako su stari oduvek smatrali, da mudrost leži u tradiciji, zajedništvu, kontinuitetu, i onih koji su, s druge strane, ubeđeni da je preobražaj već na pomolu, u svemu što nam sutrašnjica donese. Ta podela između glagolskih vremena a ne između civilizacija već je svrstala Evropu u različit tabor od Amerike i povezala je Siriju, pa čak i Francusku sa, recimo, Venecuelom. U tom nadmetanju nije se samo tehnologija našla naspram onoga što tvrdi religija, već je svakome od nas postavljeno pitanje koliko ćemo slušati Silicijumsku dolinu, a koliko Jerusalim... Ono što će deliti pa samim tim i definisati upravo započeti vek jeste sukob između onih koji su čvrsto opredeljeni za promene i onih koji su se čvrsto ukorenili u nepromenjivom. Jozef Jofe, urednik Cajta Samjuel Hantington je bio u pravu: “Islam ima krvave granice”, a te granice nisu samo one u Gazi, na jugu Libana, u Čečeniji ili Kašmiru. Te granice postoje i unutar islama (videti Irak) i na Zapadu – u centru i predgrađima Pariza, Amsterdama, Londona, Berlina i Rima. Zapadni liberalizam je pao u zamku sopstvene svete tradicije: kako integrisati, kako asimilovati unutrašnjeg neprijatelja ili kako se boriti protiv njega, a istovremeno pamtiti sopstvenu zastrašujuću istoriju kolonijalizma i rasizma i poštovati sopstvene liberalne vrednosti. Tobajas DŽons, pisac Ruralno naspram urbanog. Velika podela ovog veka biće manje politička nego geografska: gradovi će, prvi put posle niza stoleća, početi da se smanjuju, što će izazvati velike napetosti u seoskim područjima jer će ona morati da prihvate veliki broj “evakuisanih”. ... Broj stanovnika gradova u 2007. godini povećava se za 60 miliona ljudskih duša godišnje. Međutim, posle 2020. godine, ta tendencija će biti drastično promenjena. Nestašica energenata, nestašica hrane i opasnost od virusa i terorizma dovešće do toga da će urbane životinje početi da beže iz gradova na selo... Izrazito urbanizovane zemlje kao što su Japan i Koreja (biće) poprišta žestokih borbi koje će se voditi oko toga da se izbeglicama iz gradova obezbedi vlasništvo u proizvodnji hrane i obradi zemljišta bogatog mineralima. Žižna tačka globalne politike postaje preraspodela zemljišta a ne preraspodela bogatstva... Drevni način korišćenja zemljišta – za uzgoj poljoprivrednih kultura, za rudarstvo, za lov i šumarstvo – biće “modernizovan” kako bi se vodila jedna nova, jednostavnija privreda bazirana na zemljištu. Anatol Kalecki, novinar Socijalizam je možda mrtav, ali će napetosti između bogatih i siromašnih i dalje dominirati u narednom veku isto onako kao što su dominirali i u svakom prethodnom stoleću. Dvadeseti vek bio je jedini period u istoriji kada je za jedno kratko vreme izgledalo da je egalitarizam pobedio. U budućnosti će preovladati nejednakost, ne zato što je ona moralno ispravna ili ekonomski efikasna ili čak ukorenjena u ljudskoj prirodi, već zato što je učinjena prihvatljivom... Javiće se nova politička napetost između mahom konzervativne elite i proletarijata, s jedne strane, i socijalno isključene niže klase, s druge strane, tj. one klase koja iz socioloških ili genetskih ili verskih razloga ne može ili neće da prihvati kooptiranje u buržoasko društvo. Oliver Kam, pisac i bankar Dominantni sukob u minulom veku nije bio sukob između levice i desnice. Bio je to sukob između otvorenih društava i apsolutizama koji su se nadmetali. U najtrajnijem vidu – hladnom ratu – protagonisti sukoba nisu bili naprednjaci na jednoj i reakcionari na drugoj strani, već različiti baštinici prosvetiteljstva: džefersonovci i rusoovci. Ono što je sada na redu je manje grčevito, zato što je jedna strana u tom konfliktu našeg doba eksplicitna u svojim ciljevima. Kritičko preispitivanje, sloboda savesti i razdvajanje građanskih i verskih vlasti mete su žestokog teokratskog fanatizma koji je rođen i održava se na Bliskom istoku. Apokaliptični jezik tog pokreta toliko je daleko od konvencija zapadnog diskursa da su mnogi u iskušenju da racionalizuju njegove zahteve kao retoričku šifru za nešto sasvim drugo: patnja Palestinaca; vapaj za globalnom pravdom. Međutim, ta ideologija je atavistička. Ona je deo modernosti samo utoliko što njene pristalice uprežu tehnologiju radi ostvarenja hiljadugodišnjih ciljeva. RiČard Lajard, ekonomista Veliko pitanje 21. veka biće materijalizam naspram kvaliteta života. Oni koji žele da prioritet uživa ekonomski napredak sučeliće se sa onima koji se mnogo više usredsređuju na kvalitet ljudskog života. Kada je o tom pitanju reč, biće podeljene i desnica i levica. Podela će se uglavnom ispoljavati u ključnim političkim debatama: oni koji su za materijalizam zalagaće se za više stope migracije, oni koji su na strani kvaliteta života zalagaće se za niže stope migracije. Pobornici materijalizma će se zalagati za finansijske inicijative i malu sigurnost radnog mesta; pobornici kvaliteta života zalagaće se za suprotno. Zagovornici materijalizma favorizovaće obrazovanje za uspeh; zagovornici poboljšanja kvaliteta života zalagaće se za obrazovanje u cilju vaspitanja karaktera. Endru MoravČik, politikolog Kakvu samo evropejsku patinu ima ovo pitanje! Podela na levicu i desnicu možda jeste stvar prošlosti u Evropi, ali ne i u Americi. Ovde u Americi to nije samo važno pitanje – to je jedino pitanje. Mi Amerikanci naseljavamo jedinu veliku industrijalizovanu demokratiju koja još uvek vodi domaće bitke iz tridesetih godina 20. veka ili devedesetih godina 19. veka; te su bitke suštinski nepromenjene. Za razliku od Evrope Amerikanci nikada nisu požnjeli plodove pobede naprednjaštva u takvim bitkama: uspostavljanje socijaldemokratije, sekularizma i antimilitarizma. Umesto toga, mi smo i dalje izrazito libertarijanska nacija. Cena je sasvim očigledna: 40 miliona stanovnika bez zdravstvenog osiguranja, najviša stopa smrtnosti novorođenčadi na celom Zapadu, tragična provalija između crnaca i belaca, sveobuhvatna dominacija verskog u pitanjima koja se tiču ličnog života, averzija prema primeni međunarodnog prava i još uvek nezdrava fasciniranost imperijalnom vojnom moći. U Evropi je sve to nestalo još pre pola stoleća. Ovde ponovo izbija u prvi plan, posle generacije u kojoj je dominiralo ono što je konzervativno. Kamran Nazir, pisac Priroda naspram mašina. Problem promene klime postaće neposredan i akutan tako da ćemo morati da odlučimo da li ćemo bitno promeniti svoj odnos prema zemlji i tlu ili ćemo samo popraviti mašine koje posedujemo. Počećemo da stvaramo hranu koja ima sve manje i manje veze sa zemljištem i to će samo od sebe stvarati suprotne tendencije. Na kraju, i što je možda najkritičnije, doći ćemo do tačke u kojoj ćemo moći da produžimo sopstveni život stavljajući mehaničke uređaje u svoja tela – i sporićemo se oko toga da li da se na takav korak odlučimo. Sukob levice i desnice bio je polemika o tome kako ustrojiti državu i društvo; u narednom stoleću počećemo da odlučujemo kako da preuredimo sami sebe i svet prirode. Mark Pedžel, nauČnik Politika 20. veka bila je ekspanzivna i puna nade, oživljena rastućim prosperitetom. U 21. veku sve izraženiji multikulturalizam i široki narodni pokreti upućivaće višestruke izazove poverenju i osećanju jednakosti koje povezuje današnje grupe formirane po principu zadruge, oslobađajući samožive i sebične instinkte za samoočuvanje. Čakravarti Ram-Prasad, filozof Argument levice bio je da siromašni mogu postati manje siromašni samo ako bogati postanu manje bogati... Ta debata će se nastaviti i u 21. veku. Međutim, najdramatičniji izraz ekonomije siromaštva sada će poticati od religije. Postojaće oni za koje se ljudska svrha može objasniti samo u ravni vere, kao i oni za koje se ljudska svrha može shvatiti samo u naučnim procesima. U to će biti uključene sve velike religije i sve će one biti suočene sa sekularnim otporom. DŽonatan Re, filozof Na početku 20. veka, emocija koja je bojila politiku većine ljudi bila je neka vrsta nade: nada u nauku, nada u slobodnu trgovinu, u socijaldemokratiju, u nacionalnu delotvornost, u svetsku vladu. Uz to osećanje nade išla je i spremnost da se istražuju mogućnosti, spremnost da se analizira... Danas, sto godina kasnije, glavna politička emocija je indignacija – zgađenost nejednakošću, mešanjem, nebezbednošću, potkupljivošću i ohološću vlasti – i ljudi su mnogo više zainteresovani da se neko osvedoči u njihovu ličnu moralnu ispravnost nego da se bave alternativnim analizama ili da testiraju sopstvene sudove upoređujući ih sa sudovima drugih. Danas smo svedoci kako krize nade, tako i krize ozbiljne kolektivne rasprave. Donald Sasun, istoriČar Danas nam može izgledati da su granice između “levice” i “desnice” nekako nejasne i maglovite, ali su one uvek bile takve. Tržišno orijentisani liberali i tradicionalni hrišćanski konzervativci svojevremeno su se svrstali uz socijaldemokrate i komuniste protiv fašizma. Čerčil i Staljin borili su se na istoj strani... Evropska unija je bila tvorevina konzervativaca koju su docnije branili evrokomunisti i socijaldemokrati svih boja. ĐerĐ Šepflin, Član Evropskog parlamenta Sukobi i nadmetanja 21. veka vodiće se između univerzalizma i partikularizma, između zapadnjačkih i nezapadnjačkih vidova modernosti i sudbine države nastale po zapadnom obrascu i države nastale mimo tog obrasca. Ključno pitanje jeste da li će nezapadnjački modeli modernosti prihvatiti da su modernost i demokratija neodvojivi jedno od drugog. Robert Skidelski, politikolog Unutar kapitalističkog sistema koji je danas dominantan postoje dva međusobno povezana rudimenta stare podele. Socijalizam u klasičnom smislu još preživljava u zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. U većini evropskih zemalja te oblasti su mahom u državnom vlasništvu i njima upravlja država. Treba li to da ostane tako ili te oblasti treba privatizovati? To je povezano i sa drugom velikom podelom: koliko darežljive treba da budu socijalne službe finansirane iz poreza i pod kakvim uslovima treba pružati njihove usluge? ... Socijalistički impuls nije ni izdaleka mrtav i on neprestano traga za novim vidovima institucionalnog izražavanja. Marks je u jednome bio u pravu: podela između desnice i levice predstavlja suštinu klasne podele. Nije, međutim, bio u pravu kada je mislio da ta podela ikada može biti prevladana, jer će jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju mogućnosti, između onih koji umeju i onih koji ne umeju, između onih koji su preduzimljivi i onih koji nisu preduzimljivi uvek postojati, a svaka od tih grupa zahtevaće svoju funtu mesa. Pol Skidmor, analitiČar socijalne politike Šta jedemo i pijemo, kako se krećemo, koliko energije trošimo ili traćimo, koliko smo dobri roditelji: logično je da jedno društvo koje je i u većoj meri individualističko i u većoj meri međuzavisno ima politiku koja je zaokupljena javnim posledicama privatnog ponašanja. Takvim pitanjima sasvim su bliska i sledeća pitanja, iz iste su matrice: kako javne vlasti mogu na najbolji način da utiču na lične izbore miliona ljudi i na osnovu kojih merila – etičkih, proceduralnih, utilitarnih – treba da određujemo šta je pravično i legitimno činiti... Nova politika nam sve to približava. Erik Tarlof, pisac Bojim se da smo suočeni sa novom rundom rekurentnog sukoba između racionalnosti i sujeverja (u naše vreme sujeverje je zastupljeno kroz verski fundamentalizam). Nikada ljudska istorija nije bila potpuno lišena neke verzije ovog sukoba; međutim, postoje periodi kada je racionalnost izložena posebno žestokim i sistematskim napadima, a čini mi se da sada stupamo upravo u takav period. Budući da negde sasvim duboko slutim da su racionalnost i uljudnost suprotni našim prirodnim instinktima, teško mi je da budem potpuno ravnodušan prema ishodu neposrednog i namerno podstaknutog okršaja tih antagonističkih impulsa.